Žoze Žil: Portugalija danas
Strah od postojanja
Prevod: Vesna Vidaković
U Portugaliji se ništa ne dešava, „nema drame, samo intrige
i zavrzlame“, napisao je neko grafit duž zida jednog stepeništa na Santa
Katarini, koje se spušta do tramvaja u ulici Bika. Ništa se ne dešava, drugim
rečima, ništa se ne upisuje – kako na planu istorije ili života pojedinca, tako
i na planu društvenog života ili umetnosti. Možda su zbog toga najutemeljenije
studije, i sa najdužom tradicijom u Portugaliji, one koje se odnose na
istorijsku prošlost, iz očajničke želje da se upiše, da se ubeleži, ne bi li se
načinilo trajnim ono što neprestano pokušava da iščezne (i što je, u svakom
slučaju, s pravom već upisano – ali gde?). Zanimljivo je da je taj grafit bio
pokušaj da se upiše ta nemogućnost upisivanja…Raspravljaćemo kasnije o
opravdanosti da se govori o „Portugalcima“ kao jedinstvenoj i nedeljivoj celini
– što postavlja mnoge probleme. Pretpostavimo da su oni delom rešeni. Primetimo
zasad samo to da svi Portugalci uporno govore o „Portugalcima“ koji su „ovakvi“
ili „onakvi“. Čak i kao fikcija, ili kao privid mišljenja, ova celina postoji i
zaslužuje da se o njoj razmišlja.
Portugalska neupisanost se razlikuje od ostalih, svojstvenih drugim državama,
po svojoj opštosti i po postupcima delanja. Na primer, nakon Drugog svetskog
rata Nemci su odbili da upišu u svoje postojanje, kao i u svoju istoriju, Treći
rajh i nacizam, ostavivši ih decenijama svedene u gimnazijskim priručnicima
istorije na jednu „epizodu“ pomenutu u deset do dvadeset redaka. Ova „crna
rupa“ ili neprimetni propust, ili neupisivanje, ima (još uvek) nepredvidive
posledice u nemačkom društvu i, bez sumnje, nije stran usponu neonacizma.U
jednoj staroj anegdoti, koja ilustruje rivalstvo između dva susedna sela u
regiji Bejra Bajša, meštani jednog govorili su da su meštani drugog sela tako
snalažljivi da je jednog dana neko od njih rekao svojim zemljacima: „Razmišljao
sam o tome da idemo na Mesec. Dovoljno je da se jedan od nas popne prvom na
ramena, da se treći popne drugom na ramena, i tako redom, dok se ne naprave
najviše moguće lestve ka Mesecu. I kada ne bude bilo više ljudi, onda se prvi,
koji je na zemlji, popne do vrha, zatim se drugi, koji je ostao nogama na
zemlji, takođe popne, i tako sve, bez prestanka, dok se ne stigne do Meseca.
Nikad neće nedostajati ljudi“.
Žoze Žil (José Gil, rođen 1939. godine, Muecate, Mozambik) je veoma uticajni
savremeni portugalski filozof. Mladost je proveo u Lisabonu, Portugaliji, ali
pod Salazarovom diktaturom ( 1933-1974) odlučio je da potraži utočište u nekoj
slobodnoj zemlji. Preselio u Pariz gde je 1982. godine gde je doktorirao na Univerzitetu
u Parizu (Université de Vincennes à Saint-Denis). Pohađao je predavanja Žila
Deleza (Gillesa Deleuzea) čiji je uticaj na njegovo mišljenje bio odlučujući.
Između 1986. i 1989. vodio istraživačke projekte o estetici na Collège de
Philosophie. Napisao je nekoliko knjiga pre 1983, ali kad je 2004. Godine
objavljenja knjiga Portugalija danas: strah od postojanja (Portugal, Hoje: O
Medo de Existir, Lisboa: Relógio d’Agua) to je bio veliki kulturni i
intelektualni događaj. Knjiga opisuje način na koji portugalci doživljavaju
sebe, druge ljude i svet. S obzirom da je Portugalija zemlja sa ozbiljnom
krizom identiteta, knjiga je važan korak u rasvetljavanju onoga što se čini da
je danas misterija za Portugalce. Odmah po objavljivanju knjige 2004. godine, Le
Nouvel Observateur je Žoze Žila s pravom uvrstio među 25 velikih mislilaca
savremenog sveta, zajedno s Rortijem, Sloterdijkom, Žižekom.
Iako je u središtu pažnje ove knjige kulturni i nacionalni identitet
Portugalaca i same Portugalije, ova veoma značajna knjiga tematizuje neka od
najznačajnijih pitanja univerzalne ljudske potrebe i potrage za pripadanjem.
Demokratska melanholija sa ćoškova Evrope
ŽOZE ŽIL: PORTUGALIJA DANAS
PREVELA VESNA VIDAKOVIĆ
MEDITERRAN PUBLISHING, NOVI SAD, 2011.
Dvostruka ugnjetavanost, koju Portugalac trpi, prirodno proizlazi iz ovog procesa: Portugalija je iz salazarizma izašla sa strahom, to jest, izašla je sa strahom od izlaska. Mlakost “revolucionarnog procesa”, blagonaklonost ispoljena prema velikodostojnicima i plaćenim ubicama prethodnog režima, način na koji je zataškan kolonijalni rat, itd., itd., dokaz su tog straha. Povlačenje ili normalizacija, koja je usledila “revolucionarnim” prekoračenjima, sprovedena je u ime demokratske zlatne sredine. A nevidljivi slojevi straha su opstali.
Čini se da niko do sada nije tako uspešno i suvislo iskoristio instituciju zemlje-gosta na Beogradskom sajmu knjiga kako su to učinili… hm, umalo rekoh “Portugalci”, ali valjda bi trebalo reći luzitanci, jer gost prošle jeseni nije bila konkretna zemlja nego jezik – portugalski, dakako. Tome zahvaljujući, naša je kultura obogaćena desetinama prevoda sa portugalskog za koje, eh, imamo razloga da verujemo da se “u normalnim okolnostima” nikada ne bi pojavili, a radoznalom se čitaocu nudi najneposredniji uvid u raznovrsnost i bogatstvo literature (tj. literatura) koje se ne da svesti tek na Pesou i Saramaga (o tzv. Paulu Koelju radije ne bih!), koliko god veliki oni bili…
Studija portugalskog autora Žozea Žila Portugalija danas otvara nam uvid u, hajde da to tako nazovemo, stanje portugalske duše na početku XXI veka. Autor to stanje, to jest temeljni problem u vezi s njim, psihoanalitičarski naziva “neupisivanje”, i taj se pojam provlači kroz celu knjigu a da vam ovaj čitalac ipak ne bi umeo razgovetno reći šta je to tačno u ovom kontekstu (jedan od putokaza mogla bi biti i ova rečenica: “U Portugaliji se ništa ne upisuje, to jest ništa se ne dešava što bi obeležilo realnost, što bi je preobratilo i otvorilo”), što neizbežno podseća na onu Kunderinu litost kao neprevodivo “stanje češkoga duha”, bar u vreme totalitarizma kada je Kunderina “definicija” i nastala, to jest kada ju je pozajmio iz češkog jezičkog fonda i učinio je nekom vrstom globalno prepoznatljive metafore neizrecivog. Kako god, to je neupisivanje Žilova polazna i zaključna tačka, ali između je sve ono što ga “puni sadržajem”: brižljivo osenčena slika jednog društva koje pokušava da se razabere u pletivu, razapeto između davne kolonijalne i sasvim nedavne totalitarne prošlosti (portugalski je desničarski diktator Salazar bio neka vrsta “mlađeg brata” španskog kaudilja Fransiska Franka, a takav mu je bio i poredak), kao i kulture bitno obeležene klerikalizmom, patrijarhalnošću i svojevrsnim, moglo bi se reći, melanholičnim izolacionizmom jedne “male” nacije sa samog atlantskog ruba Evrope – ergo, sve do nedavno celog poznatog sveta – na jednoj strani, te ubrzane “evropeizacije i modernizacije” na drugoj (eto, da se ne misli da su takve stvari rezervisane samo za nas sa Istoka…). U tom se procesu – ne zvuči li nam i to tako poznato? – mnoge neizbežne faze preskaču ili ofrlje otaljavaju, uz bezbrojne regresije, što zakonito donosi groteskne rezultate, i svojevrsnu vrednosno-identitetsku pometenost društva, na jednoj strani opustošenog “starim” koje veoma nije valjalo (što svi negde osećaju, ali vam većina ne ume razložiti zašto, a kad i pokuša bude vam žao što ste išta pitali…), a na drugoj što uplašenog od “novog” koje možda i valja, što odviše olako i bez zdrave zadrške predatog onom “novom” koje je zapravo samo najpovršinskiji (potrošački, spektakularni…) aspekt stvarnosti postindustrijskog društva i medijske civilizacije. Ishod? Ovlašno emancipovani podanik koji polako prestaje da drhturi od straha i transformiše se u potrošača, a da nije stigao da postane i građanin, sa svim što uz to ide. E da, međusobne sličnosti inače kulturološki relativno udaljenih posttotalitarnih društava su veće nego što obično pretpostavljamo…
Ne mogu i ne smem da oćutim prigovor izdavaču koji knjigu (kod nas do sada nepoznatog autora!) nije snabdeo nikakvim predgovorom ni pogovorom, ama ni uredničkim “tizerom”, pa čak ni najbanalnijom “beleškom o piscu”!? Neshvatljiv propust za jednu od inače najboljih, uistinu u svakom smislu elitnih izdavačkih kuća u ovoj zapuštenoj zemlji.
Ako zanemarimo ovu “bočnu” brljotinu, Portugalija danas je pravo osveženje, studija jednoga stanja posttotalitarnog bluza koja svome predmetu pristupa studiozno i sa mnogo strana, svesna da su koreni problema o kojem govori dakako nužno “politički” ali tek u jednom mnogo, mnogo širem smislu od pitanja “ko je na vlasti” i u šta se ta vlast trenutno zaklinje. Dakle, koren društvenog stanja jeste kulturološki, ne u banalnome smislu “mentaliteta naroda” (na koji se uvek lako pozivati i vaditi), nego sadejstva bezbrojnih istorijskih silnica koje (ne)svest ljudi presudno oblikuju (upisuju se u nju!) čine takvom kakva je. A što se samog Žozea Žila tiče, biće da greši samo u jednom: mnogo toga za šta mu se čini da je “tipično (ako ne i isključivo) portugalski problem” ovdašnjem će čitaocu biti tako familijarno kao da je odrastao uz obale Težoa ili modrog Atlantika..
