Zrno soli

Kada nijesmo u mogućnosti da slijedimo ono što je istina, tada bi trebalo slijediti ono što je najvjerovatnije istina

Rene Dekart

Šta da sa­ču­va­mo i o če­mu da se sta­ra­mo, oja­đe­ni moj i zdra­vo­ra­zum­ni ze­mlja­če, ka­da su nam uze­li i ono što ni­je­smo ima­li. O ono­me što smo ima­li i ono­me što smo mo­žda ima­li, ne tre­ba tro­ši­ti ri­je­či. Mno­go je, odi­sta je mno­go ohla­đe­nih ča­u­ri­ca po na­šem boj­nom po­lju. Po po­lju raz­boj­nič­kom. Po po­lju ko­je ne­ko zo­ve ba­bo­vi­na, ne­ko na­sljed­stvo, ne­ko dr­ža­va, a za­pra­vo je kri­jum­čar­ski pi­rat­ski pli­jen…
I ka­ko do­ći do isti­ne u vre­me­nu ko­je je pro­gla­si­lo smrt isti­ne, a usli­je­di­lo je po­sli­je onog la­ži­vre­me­na u ko­jem su pro­gla­si­li smrt je­di­nog i pra­vog Isti­no­ljup­ca i Isti­no­tvor­ca. Isje­kli su nas, isti­no­pat­ni ze­mlja­če, ma­ka­zi­ca­ma la­ži, is­kro­ji­li su ra­zum dvo­sje­klom no­ži­nom be­smi­sla, za­pe­ča­ti­li su po­tra­gu za smi­slom cr­nim vo­skom ko­nač­no­sti…
Da­kle, ne mo­že­mo ova­ko sla­ba­šni, is­kro­je­ni, ra­zo­re­ni i za­pe­ča­će­ni do­ći do je­di­nog cur­ka isti­ne, ali, mo­že­mo li, ma­kar još za­ma­lo, ras­po­zna­va­ti no­tor­nu laž, ras­krin­ka­va­ti na­ka­znu krin­ku la­ži, od­ba­ci­ti otrov­nu po­dlost ne­i­sti­ne i ta­ko sa­ču­va­ti ma­kar pri­vid, ma­kar va­paj, ma­kar je­caj isti­no­lju­blja. Laž je, valj­da, oči­gled­ni­ja od sva­ke oči­gled­no­sti i la­žlji­vi­ja od sva­ke pre­va­re na ovom na­kri­vo na­sa­đe­nom i ukri­vo nag­nu­tom svi­je­tu…
Ko­me je osta­la ka­plji­ca i iskri­ca zdra­vo­ga ra­zu­ma, ko­me je osta­lo zrn­ce od pr­sto­hva­ta so­li, bog­me mu je osta­lo do­sta. To zrn­ce i tu ka­plji­cu vri­je­di ču­va­ti kao je­di­no ima­nje i je­di­no za­vje­šta­nje. Ko­me je ostao pla­mi­čak od og­nja tre­ba da ga na olu­ji­ni cr­nih la­ži za­kla­nja i dla­nom i du­šom i ži­vo­tom i po­sto­ja­njem. Tek ka­da se utu­li i taj pla­mi­čak, tek ka­da se pro­spe i ta ka­plji­ca, tek ka­da se iz­gu­bi i to zrn­ce, bi­će ka­sno za sve, osim za ko­nač­nost pot­pu­nog po­ra­za…
Ga­se se va­tre isti­ne, ga­se se i lam­pi­ce zdra­vo­ga ra­zu­ma, iz­mo­žde­no ljud­stvo se sla­do­stra­sno pre­da­je pot­pu­noj ta­mi i bes­pre­kor­nom idi­o­ti­zmu. Po­kret de­bi­li­za­ci­je i ban­di­ti­zma na­met­nuo se kao je­di­ni im­pe­ra­tiv mo­der­ne me­to­do­lo­gi­je vla­da­nja. Na­rod, ste­ri­li­san i pre­tvo­ren u obez­li­če­ne go­mi­le ima sa­mo jed­nu je­di­nu funk­ci­ju: da se to­ga i to­ga da­tu­ma u po­ret­ku ov­či­je­ga sta­da po­ja­vi na od­re­đe­nom bi­rač­kom mje­stu i oza­ko­ni sop­stve­nu pro­past. Pri­je oza­ko­nje­nja sop­stve­ne pro­pa­sti od po­me­nu­te go­mi­le se bez­u­slov­no tra­ži da oza­ko­nje­nje sop­stve­ne i to­tal­ne pro­pa­sti akla­ma­ci­jom tra­ži na za to od­re­đe­nim mje­sti­ma ko­ja sve vi­še pod­sje­ća­ju na kla­ni­cu, a sve ma­nje na tor. Go­mi­la, da­kle, tra­ži da je bez­u­slov­no i po hit­nom po­stup­ku naj­ve­ći la­žo­vi do­ve­du do naj­ve­će la­ži, a naj­ve­ći pre­va­ran­ti, na­rav­no, do naj­ve­će pre­va­re. Elem, isti­na i prav­da su se iz­gu­bi­le kao po­jam čak i u uto­pi­stič­kom kon­tek­stu. Zna­mo, ka­žu lo­po­vi na vla­sti, da isti­na ne po­sto­ji, a zna­mo, do­da­ju lu­pe­ži na vla­sti, da ni prav­da ne po­sto­ji. Da­kle, umje­sto isti­ne i prav­de, nu­di­mo ono što se je­di­no mo­že i po­nu­di­ti ul­tra­mo­der­nom če­lja­de­tu: pre­va­ru i laž. Jer, za­i­sta, pre­va­ra i laž je ne­što bez če­ga bi mo­de­ran gra­đan­ski ži­vot iz­gu­bio sva­ku be­smi­sao, a be­smi­sao je, ka­ko bi re­kli vo­de­ći te­o­re­ti­ča­ri ban­di­ti­zma i ide­o­lo­zi de­bi­li­zma, je­di­ni smi­sao na­pred­nog de­mo­krat­skog i euro­a­tlan­skog gra­đan­skog dru­štva…
Da­kle, kra­đa na iz­bo­ri­ma ni­je ni­šta dru­go do ostva­re­nje ve­ćin­skih, a i ma­njin­skih že­lja. Ne po­sto­ji, na­me­će se, ni­šta ljep­še i sla­đe od po­li­ti­ča­ra ko­ji kra­de, ali i od po­li­ti­ča­tra ko­ji je po­kra­den. Po prin­ci­pu spo­je­nih su­do­va, šer­pi­ca, dže­po­va i vre­ći­ca, po­kra­de­no se usta­lje­nom pu­ta­njom vra­ća ono­me ko­ji je po­kra­den, s tim što onaj ko­ji je po­kra­den ima do­dat­nu oba­ve­zu da na sle­de­ćim iz­bo­ri­ma oza­ko­ni kra­đu pro­tiv ko­je je kr­va­rio go­di­na­ma na pli­ša­nim ba­ri­ka­da­ma. Sto­ga se u Go­ri­ci Cr­noj i u Ser­bi­ji­ci si­voj ne pro­sla­vlja­ju sa­mo iz­bor­ne po­bje­de, već i iz­bor­ni po­ra­zi. Par­ti­to­krat­ska svi­jest se za­sni­va, na­rav­no, na sva­kom od­su­stvu op­šteg in­te­re­sa…
Ne po­sto­ji, o za­bo­ga, ni­je­dan po­li­ti­čar ko­ji se ne za­la­že za prav­du i isti­nu, ali isto­vre­me­no ne po­sto­ji ni­je­dan po­li­ti­čar ko­ji svo­je za­la­ga­nje za prav­du ne do­ka­zu­je či­nje­njem ne­prav­de i la­ži. Zr­no so­li, na­rav­no u gla­vi, u ču­tu­ri slu­đe­noj, pri­šap­ta­va nam ova­kav za­klju­čak. Sva­ka te­o­ri­ja ko­ja ras­ta­pa zr­no so­li, na­rav­no u gla­vi, je ide­o­lo­gi­ja ne­sla­nih bra­va ko­ji su se uvi­jek di­či­li sop­stve­nom sra­mo­tom i sve­op­štom šte­tom…
Kad slu­čaj­no pri­fa­li ne­sla­nih bra­va iz­mi­šlja­ju se pre­sla­ni dr­žav­ni uda­ri, te­ro­ri­stič­ki na­pa­di, kr­vo­loč­ni serb­ski vam­pi­ri i ve­li­ko­srp­ske ba­be iz­najm­lje­ne na re­vers u ci­lju što bo­ljih iz­bor­nih re­zul­ta­ta. Kad, opet, us­fa­li ne­sla­nih bra­va u vo­lje­noj Sr­bi­ji­ci, od­ne­kud is­pred pre­mi­je­ro­ve po­ro­dič­ne ku­će sle­ti za­vjet­ni kov­čeg pun-pu­nan cr­nih pro­ro­čan­sta­va, am­ba­sa­dor­skih vradž­bi­na i vje­šti­či­jih su­gre­ba i za­du­va. Na­rav­no, na­đe se tu i po­ko­ja auten­tič­na zo­lja ko­ja je ono­mad is­pa­lje­na i tek, da­le­ko ga bi­lo, tre­ba da stig­ne baš ono­ga ko­ji je ono­mad i opa­lio…
Na min­skom po­lju la­ži, zr­no so­li je je­di­ni pu­to­vo­đa ko­ji će nas od­ve­sti do sklo­ni­šta u ko­jem ne­ma ni­če­ga osim lje­ko­vi­tog va­pa­ja za slo­bo­dom…

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Stav&datum=2016-11-03&clanak=571425