Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu! [Tema: Crnjanski]

| July 17, 2014 | 0 Comments

miloš 1920

Apoteoza

Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!

Puna žuči, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pričešća, a ruka mi drhti više nego da dižem putir. Ponoć je, pustite me da nazdravim, i ja.

Prospem li vino po belom vašem čaršavu, ostaće na njemu rumen vinograda. Prospem li vino, zamirisaće beo čaršav kao sneg po žitu nevidljivom, ali niklom, i ozelenelom. Gospodo, nazdravili ste svakom. Još jednu pijanu čašu mom Banatu. Pijem u slavu druga svog, Šustera Proke Naturalova, generalštabnog kaplara slavne armade Bečkog ćesara, koga su streljali 916, novembra prvog.

Zid je bio tek okrečen, beo kao ovaj čaršav, po kome su prsnule rumene mrlje njegovog mozga i krvi, rumene kao ove mrlje pijanog vina mog.

Gospodo, prvu čašu u slavu druga mog. Šustera Proke Naturalova, generalštabnog kaplara slavne armade Bečkog ćesara, koga su streljali 916, novembra prvog.

Gospodo, ovu čašu onom bosiljku što smo ga našli u svilenoj vrpci oko njegova vrata. Ovu čašu u slavu svetog Jovana, slave njegove, ikone stare, koju je poljubio pre smrti. Ovu čašu velikoj selendri Kekendi, o kojoj nam je pričao da je najlepša varoš na svetu.

Čašu u slavu banaćanskog rata, čašu generalštabnom kaplaru, koga su streljali u štabu banaćanske divizije, u jednoj veneričnoj bolnici slavne habzburške dinastije.

Ovu čašu banaćanskoj diviziji, koja će izići sva pogrbljena od najgadnijih bolesti, pred Obilića, sa veselim smehom i bezbrižnim urlikom, punim smeha. Čašu banaćanskoj diviziji.

Gospodo, u slavu druga mog, koga su streljali u jednoj veneričnoj bolnici.

Gospodo, ovu čašu, u slavu onog dana kad mu svezaše ruke. Beše jesenji dan, veseo dan. Pod nebom su kružile krilatice, a po ulicama su se lepršale novine, pobedonosno, nad lišćem žutim, poletelim, pa klonulim.

U slavu izmučenih šajkača zarobljenika što su ležali oko plotova nabijenih žicama, trnovitim i oštrim. U slavu plotova visokih, koji su krili sraman i stidan štab banaćanske divizije, od sveta i grada. U slavu plotova nabijenih žicama, pod kojima su stojale straže počasne, sa batinom, sve u slavu svetle banaćanske divizije. U slavu njenog generalštabnog kaplara, Proke Naturalova, plemenitog fon Kekenda, koji je bio prošao bolnicu za oči, za trahom, za bolesna usta, za bolesni stomak, za bolesna pluća, za bolesne noge, za gluve uši, i Ludnicu.

Pijem u slavu kotlova čađavih u kojima su vrile pomije koje su jeli kad zvona zazvone podne. Pijem u slavu jednog jesenjeg dana i jedne venerične bolnice. Stideo bih se da je moja zdravica prva, ponosim se da sam poslednji.

Pijem u slavu daščara punih stenica, nad glavama njinim; nažalost ne znam da vam ih opišem, gospodo. One nisu zidane u hladnom mermeru, kao crkve, nisu barok, ni rokoko, ni renesans, ni gotika, ni ampir. One su duge i pune postelja, lepo poređanih, kao grobovi vojnički, koje su naše dame okitile hrizantemama, gospodo.

Pijem u slavu njihovih malih prozorčića i u slavu lekara, belih, i ugojenih, koji su im dolazili, odeveni u belo, kao žene. Gospodo, u slavu njihovih postelja, sramnih, punih crvenih, krvavih, mrlja, koje ne mogu da opišem, jer nisu ličile na ruže avinjonske.

Gospodo, ovu čašu onima što su ležali na tim posteljama, što nisu bile čiste kao postelje naše, bračne. Ovu čašu onima što su se previjali na tim posteljama, od muka. Mladićima kršnim i lepim koji su mirisali na jodoform, na miris što liči na maskot, koji rado upotrebljavaju naše dame. Ovu čašu mladićima što su ležali na tim posteljama i pisali pisma u Banat i pitali: da li je žito niklo?

Pijem još jednom šupama dernim i smradnim i mračnim, opkoljenim visokim plotovima, nabijenim žicama trnovitim, u kojima su, noću, bludele strašne, pogurene senke. Pijem u slavu puka Banaćana, koji behu verne sluge Bečkog ćesara. U slavu kola Banaćana, što se tu igralo oko stolova na koje su ih bacali i sekli. Sekli nemilice, noževima strašnim, što su zadirali duboko, i besno, ali nisu mogli da iseku ni jedan jauk, iz tela njihovog, punog rana, okuženog, žutog, grobnog, jadnog. Pijem u slavu kola Banaćana.

Nek se u mom vinu, što ga evo prosipam pijan, na vaš beo čaršav, zatrese sila očajne radosti, i stida, zatrese kolo uz besne poskočice. Gospodo, jednu čašu poskočici druga mog. „Drž’ se, seko, za kajiš, evo tociljajka!“ Jednu čašu poskočicama pre smrti. Nek se u mom vinu zgrče bolna lica, strašne glave ludih mučenika, i zaori kolo Banaćana, što će pogureni, puni smeha, izići pred Miloša.

Pijem u slavu ritavih pešaka, najboljih pešaka dične habzburške dinastije, što nisu koračali po bojištu, nego igrali kolo u jednoj veneričnoj bolnici.

Pijem u slavu generalštabnog kaplara, koji je komandovao, slavno, vojsku bolesti, svakojakih, po Banatu. Jednu čašu u slavu rumenih ruža, što su počele da cvetaju na usnama slavnih pešaka slavne vojske Habzburga.

Pijem u slavu smeha Banaćana koji je lagan kao i kolo njino, ali oštriji od jatagana. Bataljona Banaćana, što su puni smeha, sa veselom pesmom, opkoljeni stražom, marširali u bolnice. U slavu smeha Banaćana, koji je lagan kao i kolo njino, ali oštriji od jatagana.

Dajte mi čašu da napijem praznicima.

Da napijem nedelji, kad se zvona oglase i kad Sunce grane. Da napijem ženama što stajahu nedeljom, pred kapijama. Belom kruhu i vrućoj pogači, zveketu dukata i svilenoj, devojačkoj marami. Devojci koja se nije plašila i nije se gadila rana, nego je zagrlila brata. Ovu čašu ženama koje nisu prezirale gnojne karanfile na usnama Banaćana, zanemelim od stida i besa. Čašu kapijama, u nedelju, kad zvona zvone i dolaze žene, seljanke. Mirisu rublja ženskog i belog kruha, iz kojeg ćarlija bogatstvo banatskog žita i smeha Banaćana, koji je tvrđi od kamena.

Ovu čašu onoj ženi što je dopratila muža i nasmešila se jednim osmehom koji ne mogu da vam opišem, gospodo, jer ne liči na osmeh Đokonde. Ovu čašu ženama što mirišu na žito.

Nek ovo vino, što evo prosipam, zarumeni lepše nego one rane na braći njihovoj, što su bili viši nego kose, tvrđi nego motika i veseliji nego ralo, kad uđoše. A pogureni i bledi, i suhi kao đeram kad iziđoše pred žene, sestre, i majke. Čašu u slavu one nedelje kad su pitali: da li žito niče?

Čašu ovu onoj majci što je, smežurana i seda, pogurena i hroma, došla i rekla sinu: „Čedo moje, kako bi te nana o Sv. Aranđelu ostavila bez kolača?“ Gospodo, ne mogu da je opišem, za nacionaliste, jer nije ličila na caricu Milicu. A ni internacionalistima, jer nije ličila na Rembrantovu mater.

Ja pijem u slavu njihovog kola večernjeg, nedeljom. Svetiljke su bile prašnjave i male. U malim prozorima ne beše svile nebesne, plave, ona je bila poderana. Čašu ovu u slavu rite!

Po krevetima, u mraku, ležale su senke. Muževi, ocevi, braća, deca u stidu i sramu. Ja pijem u slavu smeha Banaćana, koji je oštar kao kolac.

Pijem u slavu pesme Banaćana, široke kao ravnica, lagane kao ugojena stoka, što hrani kao žito. U slavu one pesme koja se orila cele jeseni, 1915, iz jedne habzburške venerične bolnice. Čašu za onu mračnu gomilu oko postelje najkužnijeg druga mog. On mi je bio pesmovođa, banaćanski, bećarski. Ja pijem u slavu smeha Banaćana, što je ponosniji od čelika. Pijem jednoj veneričnoj bolnici, iz koje se cele jeseni orila bećarska pesma.

Nek moje vino, koje prosipam evo besno po ovom belom, svečanom, čaršavu, zarumeni u slavu druga mog, kaplara Proke Naturalova, koga su streljali, 916, novembra prvog.

Pijem u slavu onoga dana kad je doveden. Pijem u slavu papira rumenog što su ga čitali vojsci, pobedonosnoj, nasred bolnice. Rečima kojima se pretilo smrću bataljonima Banaćana. Pijem u slavu smeha Banaćana koji nisu hteli da idu u smrt. Još jednu čašu diviziji Banaćana.

Nek zdravica moja zaboravi vašar careva i naroda, nek zdravica moja klikne Banaćanima. Još jednu čašu za druga mog, za dan kad su ga doveli. Beše veseo dan, jesenji dan.

Još jednu čašu svatovcu, onom koji se te večeri pevao u njegovu čast, slavnog generalštabnog komandanta banaćanskih bolnica. Svatovcu punom materinih suza, devojačke kose, ruzmarina i rose. Jednu čašu mladosti njegovoj.

Zid je bio beo kao ovaj čaršav, poprskan krvlju, kao ovaj vinom. Pijem u slavu onog austrijskog vojnika koji mu je prišao da mu zaveže oči. U slavu banaćanskog smeha kojim je to odbio. Njegovoj poslednjoj želji da mu dadu slavsku ikonicu da je celiva, poslednji put. U slavu onog dana kad su ga odveli.

Pijem za prostitutku kojoj je platio stotinarku da ga zarazi. Onog istog dana kad se, spreman u boj, zaklinjao da će: i po danu, i po noći, u svakoj borbi, na zemlji i na vodi, i u zraku, ostati veran zastavi Habzburga, što se, pobedonosno, vila nekada po Evropi, u rukama Banaćana. Pijem u slavu te banaćanske stotinarke koja je plaćena za najgadniju bolest, a sve u slavu Bečkog ćesara.

U zdravlje te prostitutke koja ga je izdala.

Nek moje vino polije ovaj čaršav beo, da ne vidim na njemu njeno bledo lice, kad se pokajala pred Sudom i pala pred njim na kolena.

A on joj se smejao besno, lagano, banaćanski.

Pijem u slavu Vojnog Suda i barjaka crno žutih, kojima se nasmejao kad ga osudiše na smrt. Pijem u slavu jeseni koja je gledala, kroz prozore, pogurenog druga mog, generalštabnog kaplara, šustera Proku Naturalova, koga su streljali, 916, novembra prvog, u jednoj veneričnoj bolnici, dične habzburške dinastije.

U slavu kola Banaćana koje je tako rado igrao.

U slavu poruke njegove!

Poručio nam je da se, na povratku sa streljanja, otpeva banaćanski bećarac i odigra kolo. U slavu pogurenih i kužnih koji su igrali, i stražara koji su ih tukli batinama. Ovu čašu poruci njegovoj. Bosiljku koji mu je nađen oko vrata. Plaču gorkom i jecanju koje se čulo cele noći, za njim.

Banaćanskom bećarcu kojim ga ispratiše do kapije, kad je odveden pred Sud. Čašu za svežanj siromašni, sa belim kruhom, koji mu ostade pod krevetom. U slavu visokih plotova, nabijenih žicom trnovitom. Nek moja zdravica prospe ovo vino što ne može da utoli žeđ. Nek moje vino zarumeni u slavu kola Banaćana, punog bećaraca, što se igralo besno, bez jauka, u jednoj veneričnoj bolnici dične habzburške dinastije.

Ovu čašu pijem pogurenom i sramnom drugu mom, generalštabnom kaplaru divizije Banaćana, koga su streljali, 916, novembra prvog.

Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!

Miloš Crnjanski

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu! [Tema: Crnjanski]

by admin time to read: 8 min
0