Te duge i prazne zime tama je u našem gradu rodila ogromnim, stostrukim rodom. Očevidno i suviše dugo nije čišćeno na tavanima i u ostavama stareži, gomilani su lonci na loncima i tegle na teglama, dozvoljavano je da bez kraja rastu prazne baterije boca.
Tamo, u tim spoljnim, mnogogrednim šumama tavanica i krovova mrak je počeo da se izrođava i divlje previre. Tamo su počeli ti crni sajmovi lonaca, ta brbljiva i prazna zborisanja, ta mucava zveckanja boca, klokotanja balona i tegli, dok jedne noći falange lonaca i boca nisu narasle pod prostranstvima pokrivenim šindrom i potekle na grad kao veliki zbijeni narod.
Tavani, izbačeni iz tavana, širili su se jedan iz drugog i izbijali u crnim špalirima, a preko njihovih prostranih odjeka pretrčavale su kavalkade greda i balvana, lansade drvenih jaraca, koji su se spuštali na jelova kolena da bi izašavši na slobodu napunili noćna prostranstva galopom slemena i larmom rogova i pošava.
Tada su se izlile te crne reke, putovanja buradi i vrčeva, i tekle kroz noć. Njihove crne, svetlucave, hučne gomile opsedale su grad. Po noćima je vrveo taj taman žagor posuđa i navaljivao kao armije razbrbljanih riba, nezadrživa najezda larmadžija muzlica i buncavih čabrica.
Tutnjeći danima, uzdizala su se vedra, bačve i vrčevi, njihale su se glinene kace grnčara, stari šeširi i cilindri dendija su se pentrali jedni na druge, izdižući se u nebo stubovima koji su se raspadali.
I svi su nezgrapno lupali kocima drvenih jezika, nevešto mleli u drvenim usnama mucanje psovki i uvreda, huleći blatom preko cele noći, dok nisu dohulili i dopsovali svoje.
Primamljeni zvekom posuđa, koje je spletkarilo od ivice do ivice, najzad su išli karavani, stigli moćni tabori vetra i stali iznad noći. Ogromni logor, crni pokretni amfiteatar, počeo je da silazi u moćnim krugovima ka gradu. I mrak je eksplodirao ogromnom uzvitlanom burom koja je besnela tri dana i tri noći…
– Danas nećeš ići u školu – rekla je ujutru majka – strašan je vetar napolju. – U sobi je lebdeo fini veo dima koji je mirisao na smolu. Peć je zavijala i fijukala, kao da je u njoj bio zatvoren ceo čopor pasa ili demona. Velika nakarada, naslikana na njenom velikom trbuhu, krivila se obojenom grimasom i pokazivala svoje fantastično naduvene obraze.
Potrčao sam bos prema prozoru. Nebo je uzduž i popreko bilo izduvano vetrovima. Srebrnasto belo i široko, bilo je iscrtano linijama sila, zategnutim toliko da je izgledalo da će pući, strašnim brazdama, kao ohlađene žile cinka i olova. Podeljeno na energetična polja i dršćući od napona, bilo je puno prikrivene dinamike. U njemu su se ocrtavali dijagrami bure, koja je, sama nevidljiva i neuhvatljiva, punila pejzaž snagom.
Nije se videla. Poznavali su je po kućama, po krovovima, na koje je naletala kao furija. Jedan za drugim tavani su izgledali kao da rastu i eksplodiraju ludilom, kad bi u njih ulazila ta snaga.
Ogoljavala je trgove, ostavljala iza sebe na ulicama belu pustoš, čitave delove trga čistila do trunčice. Tek ovde-onde savijao se pod njom i lepršao, držeći se ugla neke kuće, usamljeni čovek. Izgledalo je kao da se ceo prostor trga ispupčava i sjaji praznom ćelom pod njenim moćnim preletima.
Na nebu je vetar izduvavao hladne i mrtve boje, bakarne, žute i ljubičaste tragove, daleke svodove i arkade svoga lavirinta. Krovovi su stajali pod tim nebesima crni i krivi, puni nestrpljivosti i očekivanja. Oni u koje je bio ušao vetar, dizali su se u nadahnuću, prerastali susedne kuće i prorokovali pod uskovitlanim nebom. Zatim su padali i gasili se, ne mogavši duže da zadrže moćni dah, koji je leteo dalje i ispunjavao ceo prostor haosom i strahom. I ponovo su se druge kuće dizale sa krikom, u grču vidovitosti i predskazivale.
Ogromne bukve oko crkve stajale su podignutih ruku, kao svedoci potresnih proročanstava, i vikale, vikale.
Dalje, nad krovovima trga, video sam daleke vatrene zidove, nage najviše zidove predgrađa. Penjali su se jedan na drugi i rasli, ukočeni od straha i zaprepašćeni. Daleki, hladni, crveni odsjaj bojio ih je kasnim bojama.
Toga dana nismo ručali, jer se vatra u kuhinji vraćala u klubetima dima u odaju. U sobama je bilo hladno i mirisalo je na vetar. Oko dva sata po podne u predgrađu je izbio požar i naglo se počeo širiti. Majka i Adela su počele da pakuju posteljinu, krzna i dragocenosti.
Naišla je noć. Vetar je dobio u snazi i žestini, beskrajno je narastao i obuhvatao celo prostranstvo. Sada već više nije posećivao kuće i krovove, ali je iznad zgrada podigao višespratni, mnogokratni prostor, crni lavirint, koji je rastao u bezbrojnim spratovima. Iz tog lavirinta je pucao čitavim galerijama soba, gromom podizao krila i drumove, s hukom valjao duge anfilade, a zatim puštao da se sruše ti imaginarni spratovi, svodovi i kazamati i dizao se još više, uobličavajući sam bezoblični kraj svojim nadahnućem.
Soba je lako podrhtavala, slike na zidovima su zvečale. Okna su se sjajila debelim odbleskom lampe. Zavese na prozoru su visile naduvane i pune daha te burne noći. Setili smo se da oca nismo videli od jutra. Rano ujutro smo pretpostavljali da mora da je otišao u radnju, gde ga je iznenadila nepogoda, presecajući mu povratak.
– Ceo dan ništa nije jeo – jadikovala je majka. Stariji pomoćnik Teodor primio se da krene u noć i buru, da bi mu odneo hranu. Moj brat se pridružio toj ekspediciji.
Uvijeni u velika medveđa krzna, stavili su u džepove pegle i avane, balast koji je imao da spreči da ih vetar odnese.
Oprezno smo otvorili vrata koja su vodila u noć. Tek što su pomoćnik i moj brat sa podignutim kaputima zakoračili jednom nogom u mrak, noć ih je progutala odmah na pragu kuće. Vetar je u tren oka sprao trag njihovog izlaska. Kroz prozor se čak nije video ni fenjer koji su bili uzeli sa sobom.
Progutavši ih, vetar se na trenutak smirio. Adela i majka su pokušavale da ponovo raspale vatru u kuhinji. Šibice su se gasile, kroz vratašca su se vraćali pepeo i čađ. Stajali smo pod vratima i osluškivali. U jadikovkama vetra su se mogli čuti svi glasovi, ubeđivanja, dozivi i ćaskanja. Činilo nam se da čujemo dozivanje u pomoć oca zalutalog u buri, čas opet da brat i Teodor bezbrižno ćaskaju pred vratima. Utisak je bio toliko varljiv da je Adela otvorila vrata i zaista ugledala Teodora i mog brata, koji su s mukom izranjali iz vihora, u koji su bili utonuli do pazuha.
Ušli su zadihani u trem zatvarajući s naporom vrata za sobom. Za trenutak su morali da se oslone o ragastov, tako da je vetar snažno jurišao od kapije. Najzad su spustili zasun i vetar je pojurio dalje.
Haotično su pričali o noći, o buri. Njihova krzna, natopljena vetrom, sada su mirisala na vazduh. Žmirkali su očima na svetlu; njihove oči još pune noći cedile su tamu posle svakog udara kapaka. Nisu mogli da dođu do radnje, izgubili su put i jedva su pogodili da se vrate. Nisu mogli da prepoznaju grad, sve ulice kao da su bile ispremeštane.
Majka je sumnjala da lažu. U stvari, cela ta scena je odavala utisak kao da su tih četvrt sata stajali u mraku pod prozorom, uopšte se ne udaljavajući. A možda zaista trg i grad nisu postojali, a vetar i noć okruživali su našu kuću samo tamnim kulisama, punim zavijanja, fijuka i jauka. Možda uopšte nisu postojala ta ogromna i tužna prostranstva, koja nam je vetar sugerisao, možda uopšte nije bilo tih žalosnih lavirinata, tih drumova sa mnoštvom prozora i hodnika, u koje je svirao vetar kao u dugačke crne flaute. Sve više se u nama učvršćivalo ubeđenje da je cela ta bura bila noćna donkihoterija, koja je na uskom prostoru kulisa podražavala tragične beskraje, kosmičko beskućništvo i samoću vetra.
Sada su se sve češće otvarala vrata trema i puštala gosta uvijenog u kabanicu i šalove. Zasopljeni sused ili poznanik se lagano ispetljavao iz marama, kaputa i zadihanim glasom izbacivao iz sebe priče, haotične iskidane reči, koje su fantastično povećavale, lažno preterivale beskraj noći. Svi smo sedeli u jasno osvetljenoj kuhinji. Iza kuhinjskog crnog ognjišta, preko široke nadstrešnice dimnjaka nekoliko stepenica je vodilo do tavanskih vrata.
Na tim stepenicama je sedeo stariji pomoćnik Teodor i osluškivao kako tavan svira na vetru. Čuo je kako se u prekidima vetra mehovi tavanskih rebara nabiru i krov malaksava i opušta se kao ogromna pluća, koje je napustio dah, onda bi opet udisao vazduh, suprotstavljao se palisadama slemena, rastao kao gotski svod, širio se šumom greda, punim stostrukog eha i hučao kao kutija ogromnih basova. Ali posle smo zaboravljali na vetar, Adela je tucala cimet u zvučnom avanu. Tetka Perazja nam je došla u posetu. Sitna, živahna i puna preduzimljivosti, s čipkom crnog šala na glavi, počela se vrteti po kući pomažući Adeli. Adela je očerupala petla. Tetka Perazja je pod dimovukom potpalila gužvu hartije i široki jezici vatre leteli su od nje u crnu čeljust. Adela je, držeći ga za šiju, podigla petla iznad vatre da na njemu opali ostatak perja. Petao iznenada zalupa krilima u vatri, zapeva i izgore. Tada se tetka Perazja poče svađati, psovati i grditi. Tresući se od besa, pretila je rukama Adeli i majci. Nisam shvatao šta hoće, a ona je padala u sve veći gnev i pretvorila se u buket gestikulacija i psovki. Izgledalo je da će se u paroksizmu gneva razgestikulisati na delove, da će se raspasti, podeliti, razbeći na sto paukova, razgranati na podu, u crni, treperav buket poludele bubašvapske jurnjave. Mesto toga počela je naglo da se smanjuje, grči, i dalje razbarušena i raspadajući se u psovkama. Iznenada se uputila, pogrbljena i mala, u ugao kuhinje, gde su ležala drva za ogrev i, psujući i kašljući, počela je grozničavo da prebire zvučne cepanice dok nije našla dve tanke, žute cepke. Zgrabila ih je rukama nemirnim od uzbuđenja, izmerila prema nogama, posle čega se popela na njih, kao na štule, i počela da hoda na tim štakama, lupajući po daskama, da trči tamo i amo duž kose linije poda, sve brže i brže, zatim je ustrčala na jelovu klupu, hramljući na daskama koje su glasno odzvanjale, a odande na policu sa tanjirima, zvučnu, drvenu policu koja je okružavala zidove kuhinje, istrčala po njoj, balansirajući na štakama, da najzad negde u uglu, smanjujući se sve više, pocrni, sklupča se kao uvela, spaljena hartija, sagori u komadić pepela, skruši u prah i ništa.
Svi smo stajali bespomoćni pred tom ludačkom furijom besa, koja je sama sebe mučila i žderala. Sa žaljenjem smo posmatrali tužni tok toga paroksizma i sa izvesnim olakšanjem se vratili našim poslovima kad je taj žalosni proces dostigao svoj prirodni kraj.
Adela je ponovo zazvonila avanom tucajući cimet, majka je nastavila prekinuti razgovor, a pomoćnik Teodor, osluškujući tavanska proročanstva, pravio je smešne grimase, visoko podizao obrve i smejao se za sebe.
Bruno Šulc
Preveo: Stojan Subotin
