Anatomija Fenomena

1984 (18) – Nas ne zanima dobrobit drugih; zanima nas samo moć [Tema: Orvel]

1984 scena

3

“Tvoje lečenje ima tri faze”, reče O’Brajen. Učenje, shvatanje i prihvatanje. Vreme je da uđeš u drugu fazu.”

Kao i uvek, Vinston je ležao na leđima. No odnedavna su mu veze bile labavije.

Još uvek su ga vezivale za krevet, ali sad je mogao da malo pokrene kolena, okrene glavu s jedne strane na drugu i da podigne ruke u laktu. Brojčanik je takođe postao manje užasan. Od njegovih udara spasavala ga je hitrina duha; O’Brajen je povlačio ručicu uglavnom samo onda kad je Vinston ispoljavao neinteligenciju. Ponekad bi prošla cela seansa a da O’Brajen ne upotrebi brojčanik. Vinston nije znao koliko je seansi bilo. Ceo taj proces kao da se protezao dugo, beskrajno—verovatno nedeljama— a razmaci između seansi trajali su katkad nekoliko dana a katkad samo sat ili dva.

„Ležeći ovde”, reče O’Brajen, „često si se čudio— čak si i mene pitao— zašto Ministarstvo ljubavi troši toliko vremena i truda na tebe. Dok si bio slobodan, zbunjivalo te je, u osnovi, to isto pitanje. Bio si u stanju da shvatiš mehanizam društva u kome živiš, ali ne i njegove pokretačke motive. Sećaš li se da si napisao u dnevniku ‚Jasno mi je kako; nije mi jasno zašto’? I upravo kad si počeo razmišljati o onome ‚zašto’, počeo si da sumnjaš u svoju normalnost. Pročitao si knjigu, Goldštajnovu knjigu; ili bar neke delove. Da li si odatle saznao išta što već nisi znao?”

„Vi ste je pročitali?” upita Vinston.

„Ja sam je napisao. To jest, učestvovao sam u pisanju. Kao što znaš, nijedna knjiga se ne proizvodi samostalno.”

„Je li istina ono što u njoj piše?”

„Što se opisa tiče, jeste. Međutim, program akcije koji ona iznosi sušta je besmislica. Potajno nagomilavanje znanja— postepeno širenje prosvećenosti—konačno proleterska revolucija— zbacivanje Partije s vlasti. Ti si i sam predvideo da će to pisati u njoj. Sve je to besmislica. Proleteri se neće nikad pobuniti, ni za hiljadu godina, ni za milion. Ne mogu. Ne moram ti reći zašto: ti to znaš i sam. Ako si ikad gajio snove o ustanku, moraš ih napustiti. Partija se ni na koji način ne može zbaciti s vlasti. Vladavina Partije je večna. To treba da ti bude polazna tačka u daljem razmišljanju.”

On se približi krevetu. „Večna!” ponovi. „A sad da se vratimo na pitanja ‚kako’ i ‚zašto’. Tebi je prilično jasno kako se Partija održava na vlasti. Sad mi reci zašto se mi držimo vlasti. Šta nas na to pokreće? Zašto želimo moć? Hajde, govori”, dodade kad mu Vinston nije odgovorio.

Vinston ipak ne progovori još trenutak-dva. Beše ga savladalo osećanje zamorenosti. S O’Brajenovbg lica ponovo je zračila jedva primetna ludačka zanesenost. Znao je unapred šta će O’Brajen reći. Da Partija ne želi vlast radi sebe same nego za dobro većine. Da ona želi vlast zato što su ljudi iz masa slabići i kukavice koji ne mogu izdržati slobodu niti se suočiti s istinom, te da im zato moraju rukovoditi i sistematskl Ih obmanjivati drugi, jači od njih. Da čovečanstvo mora birati između slobode i sreće, i da je, za ogromnu većinu, sreća bolja. Da je Partija večiti zaštitnik slabih, sekta predana jedinstvenom idealu koja čini zlo da bi stvorila dobro, koja žrtvuje svoju sreću za sreću drugih.

Strašno je to, pomisli Vinston, strašno je to što će O’Brajen verovati u sve ovo kad bude izrekao ove reči. Vidi mu se po licu. O’Brajen zna sve. Zna hiljadu puta  bolje no Vinston u kakvom poniženju živi ogromna masa ljudi i kojim ih lažima i varvarskim delima Partija održava u takvom stanju. On je shvatio sve, odmerio sve, i zaključio da ništa od toga nije važno; krajnji cilj opravdava sve. Šta se može, pomisli Vinston, protiv ludaka koji je inteligentniji nego ti, koji pravično sasluša tvoje argumente a zatim jednostavno nastavlja sa svojim ludilom?

„Vi rukovodite nama za naše dobro”, reče slabim glasom. „Vi verujete da ljudi nisu sposobni da upravljaju sami sobom i stoga…”

On se trže i skoro kriknu. Kroz telo mu beše prošao udar bola. O’Brajen beše povukao polužicu do trideset pet.

„Glupost, Vinstone, glupost!” uzviknu. „Morao bi biti pametniji.”

Vrati polužicu na mesto i nastavi:

„Ja ću ti sad reći odgovor na moje pitanje. Evo u čemu je stvar. Partija želi moć jedino i isključivo radi same moći. Nas ne zanima dobrobit drugih; zanima nas samo moć. Ni bogatstvo, ni raskoš, ni dug život, ni sreća; samo moć, čista moć. Šta znači čista moć, shvatićeš odmah. Mi se razlikujemo od svih oligarhijskih grupa iz prošlosti utoliko što znamo šta radimo. Svi ostali, čak i oni koji su nam bili slični, bili su kukavice ilicemeri. Nemački nacisti i staljinisti su nam po svojim metodima bili vrlo blizu, ali nikad nisu imali hrabrosti da priznaju svoje motive. Oni su tvrdili, možda čak i verujući u to, da su se dočepali vlasti ne želeći, i na ograničeno vreme; da odmah iza ugla leži raj u kome će svi ljudi biti slobodni i jednaki. Mi nismo takvi. Mi znamo da niko ne grabi vlast s namerom da je se odrekne. Moć nije sredstvo, moć je cilj. Ne uspostavlja se diktatura da bi se sačuvala revolucija nego se podiže revolucija da bi se uspostavila diktatura. Cilj progonjenja je progonjenje. Cilj mučenja je mučenje. Cilj moći je moć. Da li sad počinješ da me shvataš?”

Vinstona iznenadi, kao što ga je i ranije iznenađivao, zamor na O’Brajenovom licu. Bilo je jako, mesnato i brutalno, bilo je puno inteligencije i neke uzdržane strasti pred kojom se osećao bespomoćan; ali bilo je i umorno. Ispod očiju su bile kesice, koža je vi sila s jagodica. O’Brajen se naže nad njega, namerno mu primičući istrošeno lice.

„Ti sad misliš”, reče on, „da je moje lice staro i izmoreno. Misliš kako govorim o moći, a nesposoban sam da sprečim makar raspadanje svog sopstvenog tela. Zar ne možeš da shvatiš, Vinstone, da jedinka nije ništa više do ćelija? Zamor ćelije je elan organizma. Da li se umire kad se odseku nokti?”

Okrete se na drugu stranu i ponovo zakorača po sobi, držeći jednu ruku u džepu.

„Mi smo sveštenici moći”, reče. „Bog, to je moć. No što se tebe tiče, moć je trenutno samo reč. Vreme je da stekneš predstavu o tome šta znači moć. Pre svega treba da shvatiš da je moć kolektivna stvar. Jedinka je moćna samo kad prestane biti jedinka. Tebi je poznata parola Partije: ‚Sloboda je ropstvo.’ Je li ti padalo na pamet da se ona može čitati i natraške? Ropstvo je sloboda. Usamljen—slobodan— čovek će uvek biti poražen. Tako mora biti, jer je svakom ljudskom biću suđeno da umre, što je najveći od svih poraza. Ali ako je u stanju da se potpuno, do kraja potčini, ako se može utopiti u Partiju tako da su on i Partija jedno, onda je svemoćan i besmrtan. Drugo što treba da shvatiš jeste da moć znači moć nad ljudskim bićima. Nad telom— ali pre svega nad duhom. Moć nad materijom— spoljnom stvarnošću, kako bi je ti nazvao— nema značaja. Naša vlast nad materijom je već apsolutna.”

Vinston za trenutak zaboravi brojčanik. Pokuša da se podigne u sedeći stav, i uspe samo da se bolno istegne.

„Ali kako možete imati vlast nad materijom?” eksplodira. „Vi nemate vlast čak ni nad klimom, čak ni nad silom teže. Da i ne govorimo o bolestima, fizičkom bolu, smrti…”

O’Brajen ga ućutka pokretom ruke. „Mi imamo vlast nad materijom zato što imamo vlast nad duhom. Stvarnost je sadržana u lobanji. Postepeno ćeš naučiti, Vinstone. Nema ničega što mi ne možemo. Da budemo nevidljivi, da lebdimo u vazduhu— šta god hoćeš. Ja bih mogao uzleteti s ovog poda kao mehur sapunice kad bih hteo. Ali neću, jer Partija to neće. Ti bi se morao okanuti tih shvatanja iz devetnaestog veka o prirodnim zakonima. Mi pravimo prirodne zakone.”

„Nije istina! Vi ne vladate čak ni ovom planetom. A Evroazija i Istazija? Njih još niste osvojili.”

„Nije važno. Pobedićemo ih kad nam bude odgovaralo. No čak i da ih ne pobedimo, šta bi to smetalo? Mi ih možemo jednostavno isključiti iz svesti. Okeanija je ceo svet.”

„Ali i sama zemlja je samo zrnce prašine. A čovek je sićušan— bespomoćan! Otkad on postoji. Zemlja je milionima godina bila nenastanjena.”

„Koješta. Zemlja je stara koliko i mi, ništa starija. Kako bi mogla biti starija? Sve što postoji, postoji samo kroz ljudsku svest.”

„Ali stene su pune kostiju izumrlih životinja— mamuta, mastodonata i ogromnih gmizavaca koji su postojali daleko pre nego što se uopšte čulo za čoveka.”

„Vinstone, jesi li ti video te kosti? Razume se da nisi. Njih su izmislili biolozi iz devetnaestog veka. Pre čoveka nije postojalo ništa. Posle čoveka, ako on ikad nestane s lica zemlje, neće biti ničeg. Van čoveka ne postoji ništa.”

„Ali van nas je ceo kosmos. Pogledajte zvezde! Neke od njih su udaljene milionima svetlosnih godina. One su nam zauvek van dohvata.”

„Šta su zvezde?” ravnodušno reče O’Brajen. „Plamičci udaljeni koji kilometar. Da hoćemo, mogli bismo stići do njih. Ili ih izbrisati. Zemlja je centar vasione. Sunce i zvezde se okreću oko nje.”

Vinston učini još jedan grčevit pokret. Ovog puta nije rekao ništa. O’Brajen nastavi kao da odgovara na izrečenu primedbu:

„Razume se, za izvesne svrhe to nije istina. Kad plovimo okeanom, ili kad predviđamo pomračenje, često nam je pogodno da pretpostavimo da se zemlja okreće oko sunca i da su zvezde udaljene milione miliona kilometara. Ali šta s tim? Misliš li da nismo u stanju da stvorimo dvostruki sistem astronomije? Zvezde mogu biti i blizu i daleko, već prema tome kako nam je potrebno. Misliš li da naši matematičari nisu tome dorasli? Jesi li zaboravio dvomisao?”

Vinston ponovo potonu u krevet. Šta je god govorio, brz odgovor ga je lomio kao tojaga. A ipak je znao, znao, da je u pravu. Verovanje da van sopstvenog duha ne postoji ništa— pa valjda postoji neki način da se dokaže da je pogrešno? Zar nije još odavno u prošlosti oboreno? Za to verovanje postojalo je čak i ime, ali ga se nije mogao setiti. O’Brajenove usne, dok ga je posmatrao odozgo, iskriviše se u blag osmejak.

„Rekoh ti, Vinstone”, reče on, „da si u metafizici slab. Reč koje pokuša vaš da se setiš jeste solipsizam. Ali grešiš. To nije solipsizam. Kolektivni solipsizam, ako hoćeš— to da. Ali to je druga stvar; čak sasvim suprotna. Ali skrenuli smo s pravca”, dodade izmenjenim tonom. „Prava moć, moć za koju se mi moramo boriti i danju i noću, nije moć nad stvarima nego nad ljudima.” Zastade, i za trenutak ponovo postade sličan učitelj u koji ispituje bistrog đaka: „Kaži mi, Vinstone, kako jedan čovek uspostavlja svoju moć nad drugim?”

Vinston razmisli. „Primoravajući ga da pati”, reče.

„Upravo tako. Primoravajući ga da pati. Nije dovoljna samo pokornost. Ako ne pati, kako ćeš znati da se pokorava tvojoj volji, a ne svojoj? Moć se sastoji u nanošenju bola i poniženja. Moć se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade a potom sastavi u željeni oblik. Da li ti sad biva jasno kakav svet mi stvaramo? Taj svet je potpuna suprotnost onim glupavim hedonističkim utopijama koje su zamišljali reformatori u prošlosti. Svet straha, izdajstva i muke, svet u kome se gazi i biva zgažen, svet koji će s procesom rafiniranja postajati nemilosrdniji. Napredak u našem svetu značiće napredak ka povećanju bola. Stare civilizacije su tvrdile da se zasnivaju na ljubavi i pravdi. Naša se zasniva na mržnji. U našem svetu neće biti drugih emocija do straha, gneva, trijumfa i samouniženja. Sve ostalo ćemo uništiti— sve. Već slamarno misaone navike koje su preživele iz perioda pre Revolucije. Raskinuli smo vezu između deteta i roditelja, između čoveka i čoveka, i između čoveka i žene. Više se niko ne usuđuje da veruje supruzi, detetu, prijatelju. No u budućnosti neće biti ni supruga ni prijatelja. Deca će se oduzimati od majki po porodaju, kao jaja od kokoške. Seksualni instinkt će biti uništen. Produžavanje vrste biće formalnost koja će se obavljati jednom godišnje, kao što se produžuje knjižica za snabdevanje. Ukinućemo orgazam. Naši neurolozi upravo rade na tome. Neće biti odanosti, sem odanosti Partiji. Neće biti ljubavi, sem ljubavi prema Velikom Bratu. Neće biti smeha, sem smeha pobedi oca nad pobeđenim. Neće biti umetnosti, neće biti književnosti, neće biti nauke. Kad postanemo svemoćni, nauka nam više neće biti potrebna. Neće biti razlike između lepog i ružnog. Neće biti radoznalosti, neće biti uživanja u životu. Sva konkurentska zadovoljstva biće uništena. Ali uvek— to nemoj zaboraviti, Vinstone— uvek će biti opijenosti od moći, sve veće i sve suptilnije. Uvek, u svakom trenutku, postajaće uzbuđenje pobede, draž gaženja po neprijatelju koji je bespomoćan. Ako hoćeš sliku o budućnosti, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice— zauvek.”

On zastade, kao da je očekivao da će Vinston progovoriti. Vinston beše pokušao da se ponovo utopi u površinu kreveta. Nije mogao da izusti ni reč. Činilo mu se da mu se srce sledilo. O’Brajen produži:

„I zapamti da je to zauvek. Uvek će biti tog lica po kome treba gaziti. Jeretik, neprijatelj društva, uvek će postojati da bismo ga mogli ponovo pobeđivati i ponižavati. Sve kroza šta si prošao otkako si nam dopao u ruke— sve će se to nastaviti, i to još gore. Špijuniranja, izdaje, hapšenja, mučenja,  pogubljenja, nestajanja, neće nikad prestati. Taj svet će biti svet straha isto koliko i trijumfa. Što bude jača, Partija će biti bezobzirnija; što je slabiji otpor, to je jači despotizam. Goldštajn i njegove jeresi živeće večito. Svakog dana, svakog trenutka, biće poražavane, obezvređivane, ismevane, popljuvane – a ipak će uvek preživljavati. Ova drama koju sam s tobom igrao sedam godina odigravaće se opet i opet, generaciju za generacijom, uvek u sve suptilnijem obliku. Uvek ćemo imati jeretika pred sobom, prepuštenog nama na milost i nemilost, koji vrišti od bola, slomljen, dostojan prezira— i koji će se na kraju potpuno pokajati, spasen od samog sebe, koji će od svoje volje puziti do naših stopa. To je svet koji pripremamo, Vinstone. Svet pobede za pobedom, trijumfa za trijumfom; beskrajnog pritiskanja, pritiskanja, pritiskanja na živac moći. Vidim da počinješ da shvataš kako će taj svet izgledati. Ali na kraju ćeš prevazići golo shvatanje. Prihvatićeš ga i postati deo njega.

Vinston se beše dovoljno povratio da može govoriti. „Ne možete!” reče slabim glasom.

„Šta misliš tom primedbom, Vinstone?”

„Ne možete stvoriti takav svet koji ste mi sad opisali. To je san. Takav svet je nemoguć.”

„Zašto?”

„Nemoguće je zasnovati jednu civilizaciju na strahu, mržnji i surovosti.”

„Zašto ne?”

„Ne bi imala vitalnosti. Izvršila bi samoubistvo.”

„Koješta. Ti si pod utiskom da mržnja iscrpljuje više nego ljubav. Zašto bi bila takva? Pa i kad bi bila, šta onda? Recimo da mi rešimo da se istrošavamo brže. Recimo da ubrzamo tempo života tako da ljudi postanu senilni u tridesetoj godini. Pa šta? Zar ne možeš shvatiti da smrt jedinke nije smrt? Partija je besmrtna.”

Kao i obično, od njegovog glasa Vinston se oseti smlavljen i bespomoćan. Uz to se bojao da će O’Brajen ponovo povući polužicu na brojčaniku. No ipak nije mogao da ćuti. Slabašno, bez argumenata, bez ičega što bi ga podržavalo sem neiskazivog straha od onoga što je O’Brajen rekao, on se vrati u napad.

„Ne znam— ne tiče me se. Nekako ćete već propasti. Nešto će vas već pobediti. Pobediće vas život.”

„Mi vladamo životom, Vinstone, na svim njegovim nivoima. Ti zamišljaš da postoji nešto što se zove ljudska priroda, što će se razgneviti od naših dela i okrenuti protiv nas. Ali ljudsku prirodu stvaramo mi. Čovek se može mesiti do beskonačnosti. Ili si se možda vratio svom starom verovanju da će se proleteri ili robovi dići i zbaciti nas. Izbaci to iz glave. Oni su bespomoćni, kao životinje. Čovečanstvo— to je Partija. Ostali su van njega; nevažni su.”

„Ne tiče me se. Na kraju će vas potući. Pre ili posle će vas prozreti, a onda će vas razbiti u paramparčad.”

„Vidiš Ii ti kakav dokaz da se to dešava?”

„Ne. Ja u to verujem. Znam da ćete propasti. Postoji nešto u vasioni— ne znam, neki duh, neki princip— što nikad nećete pobediti.”

„Veruješ li ti u boga, Vinstone?”

„Ne.”

„Pa šta je to onda, koji je taj princip koji će pobediti?”

„Ne znam. Duh čoveka.”

„A da li ti sebe smatraš čovekom?”

„Da.”

„Ako jesi, Vinstone, onda si poslednji. Tvoja vrsta je izumrla; naslednici smo mi. Shvataš li da si sam? Ti si van istorije, ti ne postojiš.” Ponašanje mu se promeni; on reče nešto grublje: „I smatraš se moralno višim od nas, s našim lažima i našom svirepošću?”

„Da, smatram se višim.”

O’Brajen ne reče ništa. Govorila su neka druga dva glasa. Posle jednog trenutka Vinston primeti da je jedan od tih glasova njegov. To što se čulo bio je magnetofonski snimak razgovora koji je vodio s O’Brajenom one večeri kad je pristupio Bratstvu. On se sad ču kako obećava da će lagati, krasti, falsifikovati, ubijati, podsticati uzimanje droga i prostituciju, širiti venerične bolesti, bacati vitriol deci u lice. O’Brajen učini kratak, nestrpljiv pokret, kao da bi rekao da je stvar nevredna prikazivanja. Zatim okrete prekidač i glasovi ućutaše.

„Ustani s kreveta”, reče.

Veze se behu olabavile. Vinston se spusti na pod i nesigurno uspravi.

„Ti si poslednji čovek”, reče O’Brajen. „Ti si zatočnik— ljudskog duha. Videćeš se kakav si. Skini odeću.”

Vinston odreši komad kanapa koji mu je držao kombinezon. Patent-zatvarač su mu odavno bili iščupali. Nije se mogao setiti da li je i jedan put skinuo svu odeću sa sebe otkako su ga uhapsili. Ispod kombinezona telo su mu obavijale prljave žućkaste krpe, koje on jedva prepoznade kao ostatke donjeg rublja. Dok ih je skidao sa sebe, primeti trokrilno ogledalo na suprotnom kraju sobe. Približi mu se, zatim se zaustavi u pola koraka. Iz grla mu se beše oteo nehotičan krik.

„Hajde, hajde”, reče O’Brajen. „Stani između krila. Videćeš se i iz profila.”

Vinston beše zastao jer ga je bilo strah. Prema njemu je išla povijena, siva, kosturna prilika. Plašio je više njen izgled nego samo saznanje da je ta prilika on. On se približi staklu. Lice te spodobe izgledalo je izbačeno upolje zbog pognutog držanja. Izgubljeno, hapšeničko lice sa čvorugavim čelom koje je prelazilo u ćelavo teme, iskrivljen nos i jagodice stučenog izgleda iznad kojih su oči bile užarene i budne. Obrazi su bili izborani, a usta izgledala upala. Svakako je posredi bilo njegovo lice, ali mu se činilo da se ono promenilo manje nego on u sebi. Ono što bi se na njemu videlo bilo bi drukčije od onog što je osećao. Bio je delimično oćelavio: U prvom trenutku je pomislio da je i posiveo, ali sivo mu je bilo samo teme. Sem ruku i kruga, lica, celo mu je telo bilo sivo od davnašnje prljavštine koja se upila u kožu. Ovde-onde pod prljavštinom videle su se crvene brazgotine od rana, a kod članaka je prošireno mesto na veni bilo zapaljena masa s koje se ljuštila koža. No istinski ga je prestravilo to što mu je telo bilo toliko smršalo. Grudni koš mu je bio uzan kao u kostura; noge su se bile tako istanjile da su u kolenu bile šire nego u butini. Sad je video šta je O’Brajen mislio kada je promenuo profil. Krivina kičme je zaprepašćivala. Mršava ramena su bila pognuta, čineći od grudi ulegnuće, tanki vrat kao da se savijao nadvoje pod težinom lobanje. Da je trebalo pogađati, rekao bi da je u pitanju telo šezdesetogodišnjaka koji pati od kakve opake bolesti.

„Ponekad si mislio”, reče O’Brajen, „da moje lice— lice člana Uže partije—izgleda staro i strošeno. Šta misliš o svom?”

On zgrabi Vinstona za rame i obrte ga tako da se nađoše licem u lice.

„Pogledaj u kakvom si stanju!” reče. „Pogledaj tu prljavštinu po celom telu. Pogledaj to blato između prstiju na nogama. Pogledaj tu odvratnu ranu na nozi iz koje ti se cedi gnoj. Primećuješ li da zaudaraš kao jarac? Verovatno više i ne primećuješ. Pogledaj koliko si smršao. Vidiš li? Mogu da sastavim palac i kažiprst oko tvoje mišice. Mogao bih ti prelomiti vrat kao šargarepu. Znaš li da si izgubio dvadeset pet kilograma otkako si nam pao u ruke? Čak ti i kosa opada, u celim pramenovima. Gledaj!” On dohvati Vinstona za kosu i povuče; u ruci mu ostade pramen dlaka. „Otvori usta. Devet, deset, jedanaest— imaš još jedanaest zuba. Koliko si imao kad si došao ovamo? I ovo malo što ti je ostalo ispada ti iz glave. Gledaj!”

On dohvati jedan od Vinstonovih preostalih prednjih zuba između snažnog palca i kažiprsta. Kroz Vinstonovu vilicu sevnu bol. O’Brajen mu beše iščupao zub iz korena. Zatim ga baci preko ćelije.

„Truliš”, reče, „raspadaš se. Šta si ti? Vreća đubreta. Sad se okreni i ponovo pogledaj u ogledalo. Vidiš li tu spodobu koja te gleda? To je poslednji čovek. Ako si ti čovek, onda je to čovečanstvo. A sad se obuci.”

Džordž Orvel

Nastaviće se

Ostavite komentar: