Poštovani gospodine Fridrih,
čini mi se da vas vidim, da,
na terasi sanatorijuma, u svitanje,
dok pada magla i poj razara
grla ptica.
Omanji ste, glave reljefne poput metka,
pišete novu knjigu
oko vas struji neobična energija:
Čini mi se da vidim vaše misli koje poigravaju
kao velika vojska.
Znate li da je umrla tamnokosa Ana Frank
i njeni drugovi i drugarice,
vršnjaci, i drugovi njenih drugova
i njeni rođaci.
Hoću da vas pitam šta su reči i šta je
jasnoća, zbog čega reči gore
i posle sto godina, iako je zemlja
tako teška.
Očigledno je da ne postoji veza između zadivljenosti
i tamnog bola, okrutnosti.
Postoje najmanje dva kraljevstva,
ako ne i više.
Ako nema Boga i nikakva sila
ne povezuje različite elemente,
šta su onda reči i otkud njihova
unutrašnja svetlost?
Odakle dolazi radost? Kuda vodi ništavilo?
Gde stanuje oproštaj?
Zbog čega mali snovi iščezavaju pred jutro
a veliki rastu?
Adam Zagajevski
