Dok je Adelbert još bio dečak, Francuska revolucija je primorala njegovu porodicu da napusti svoja imanja i krene u dugo bekstvo kroz Evropu. Nakon boravka u različitim mestima, porodica Šamiso se konačno nastanila u Berlinu 1796. godine. Mladić je izgubio dom i privilegovan položaj, ali će to iskustvo duboko obeležiti njegovo razumevanje sveta.
U Nemačkoj je započeo novi život. Naučio je jezik i, prateći prilike koje su mu se pružale, stupio je u prusku vojsku. Međutim, vojna karijera ga nikada nije ispunjavala. Dok je obavljao svoje oficirske dužnosti, veći deo vremena posvećivao je čitanju, učenju i pisanju pesama.
Malo-pomalo, počeo je da se povezuje sa berlinskim književnim krugovima i, zajedno sa drugim mladim piscima, učestvovao je u pokretanju poetskog časopisa pod nazivom Musenalmanach. Na njegovim stranicama pojavili su se njegovi prvi stihovi na nemačkom, jeziku koji mu nije bio maternji, ali koji će na kraju postati glavno sredstvo njegovog književnog stvaralaštva.
Njegova lična situacija je, međutim, i dalje bila komplikovana. Rođen je kao Francuz, ali je živeo u Pruskoj, upravo u vreme kada su Napoleonovi ratovi sukobili ove dve zemlje. Taj osećaj da pripada dvama svetovima i da ni u jednom ne može u potpunosti da pronađe svoje mesto, pratiće ga veći deo života.
Nakon napuštanja vojske, provodio je vreme u Francuskoj i Švajcarskoj, gde se družio sa značajnim intelektualcima tog doba, među kojima je bila i književnica Madam de Stal. Tokom tih godina počeo je sve više da se interesuje za prirodne nauke, posebno za botaniku, hobi koji će ubrzo postati njegov drugi veliki poziv.
Godine 1813. napisao je priču koja će ga proslaviti: Čudesna priča o Peteru Šlemilu. Priča, objavljena naredne godine, govori o nezgodama čoveka koji pristaje da proda svoju senku u zamenu za vreću novca koja se nikada ne prazni. Iako se u početku čini da je sklopio izvanredan posao, ubrzo otkriva da život bez senke ima posledice koje nije mogao ni da zamisli.
Priča je spajala fantaziju, humor, melanholiju i duboko razmišljanje o mestu koje svaka osoba zauzima u društvu. Takođe je odražavala neke od nemira samog Šamisoa, koji je dobro poznavao osećaj da bude stranac među drugima. Knjiga je postigla značajan uspeh i na kraju postala jedno od najpoznatijih dela nemačkog romantizma.
Ali, baš kada je njegova književna karijera počela da se učvršćuje, Adelbert je odlučio da se upusti u potpuno drugačiju avanturu.
Godine 1815. izabran je za prirodnjaka u ruskoj naučnoj ekspediciji koju je predvodio Oto fon Kocebu. Na palubi jedrenjaka Rjurik, krenuo je na putovanje oko sveta koje će trajati tri godine. Tokom tog putovanja posetio je delove Amerike, Aljasku i brojna ostrva u Tihom okeanu, posmatrajući pejzaže, životinje i biljke koje je do tada poznavao samo iz knjiga.
Njegov posao sastojao se od proučavanja, sakupljanja i klasifikacije primeraka iz prirode, ali se takođe interesovao za jezike, običaje i načine života naroda koje je sretao. Ekspedicija mu je omogućila da prikupi dragocene naučne materijale i znatno proširi svoje znanje o svetu prirode.
Kada se vratio u Berlin 1818. godine, više nije bio samo priznati pisac, već i prirodnjak sa značajnim terenskim iskustvom. Naredne godine počeo je da radi u Botaničkoj bašti i Kraljevskom herbarijumu u Berlinu, gde je sprovodio istraživanja i sarađivao sa drugim naučnicima na opisivanju brojnih biljnih vrsta. Njegove studije doprinele su poznavanju flore različitih regiona Amerike i Pacifika.
Godine 1819. oženio se Antoni Pijaste, sa kojom je zasnovao porodicu. Tokom narednih godina kombinovao je svoje naučne obaveze sa intenzivnom književnom aktivnošću. Nastavio je da piše pesme, balade i priče, od kojih su mnoge bile inspirisane narodnim legendama, tradicionalnim pričama i neobičnim likovima.
Njegova poezija je sticala sve veće priznanje, posebno zbog sposobnosti da koristi jednostavan i muzički jezik, a da pritom ne odustane od dubine osećanja. Godine 1831. objavio je zbirku pesama koja je učvrstila njegov ugled kao pesnika. Neki od njegovih stihova dostigli su još veću popularnost zahvaljujući kompozitorima poput Roberta Šumana, koji je godinama kasnije komponovao muziku za njegov ciklus Ljubav i život žene.
Nije zaboravio ni svoja putovanja. Godine 1836. objavio je Putovanje oko sveta, delo u kojem je sabrao svoja iskustva tokom ekspedicije na Rjuriku, kombinujući naučna zapažanja sa opisima pejzaža, naroda i događaja. Bio je to još jedan način pričanja priča, ovog puta bez potrebe za oslanjanjem na fantaziju, jer je svet koji je upoznao tokom te tri godine već bio dovoljno čudesan.
Adelbert fon Šamiso preminuo je 21. avgusta 1838. godine u Berlinu, u pedeset sedmoj godini.
Njegovo nasleđe je teško svrstati u samo jednu kategoriju. Bio je pesnik, pripovedač, putnik i naučnik; čovek rođen u Francuskoj koji je u nemačkom jeziku pronašao svoje glavno sredstvo izražavanja, i pisac sposoban da pređe sa fantastičnih stvorenja na najnepoznatije biljke, a da pritom nikada ne izgubi radoznalost.
Danas ga najviše pamte po Čudesnoj priči o Peteru Šlemilu, priči koja i dalje fascinira čitaoce svih uzrasta. I možda nije slučajnost što je njegov najpoznatiji lik neko ko, nakon što izgubi svoju senku, mora da nauči kako da pronađe sopstveno mesto u svetu: potraga koja je, na različite načine, pratila i Šamisoa tokom celog njegovog života.
https://runruneando.com/sr-rs/autori/adelbert-fon-samiso
’’ČUDNOVATA POVEST PETRA ŠLEMILA’’(1813)
’’Dogled!’’ uzviknu Džon, ali pre nego što su sluge, koje su se pojavile na poziv, uspele da se pokrenu, čovek u sivom, klanjajući se smerno, već stavi ruku u džep, izvuče odate lep Dolondov dogled i preda ga gospodinu Džonu. Dogled je išao od ruke do ruke ne vraćajući se više njegovom sopstveniku a ja sam začuđeno posmatrao čoveka i nisam mogao da shvatim kako je onako velika sprava mogla da iziđe iz tako majušnog džepa….
… Neko iz društva pomenu kako bi bilo božanstveno kad bi imali turske ćilimove da ih prstru. Želja još nije ni dorečena, a čovek u sivom kaputu već stavi ruku u džep, i sa smernim, čak i poniznim izrazom, nastojaše da izvuče otuda skupocen, zlatom protkan turski ćilim. Posluga prihvati ćilim, kao da je sve to bilo u redu, i prostre ga na izabranom mestu…
… Ja sam se već odavno osećao nelagodno hvatala me jeza, a kako mi je tek bilo kad sam video da je na sledeću izraženu želju izvukao iz džepa tri jahaća konja, kažem ti tri vrlo lepa velika vranca sa sedlima i ostalom opremom!
**********************************************************
“Molim vas samo za dozvolu da ovde, na ovom mestu, podignem ovu plemenitu senku i da je zadržim, a kako ću to uraditi moja je briga. A u zamenu za to, kao znak svoga priznanja, ostavio bih gospodinu slobodu da među dragocenostima koje nosim u svome džepu izabere koju želi: pravu travu raskovnik (otvara sva vrata i brave), mandragoru(daje sposobnost vlasniku da nalazi zakopana blaga), večite talire(uvek se vraćaju svome vlasniku i donose sav novac koga su se dotakli), stolnjak Rolandovog štitonoše(sam se pokriva jelima) ….., možda radije Srećkovićevu čarobnu kapu, dobro očuvanu i popravljenu, ili možda čudotvornu kesu kao što je bila njegova…. Želi li gospodin da milostivo pogleda ovu kesu i da je isproba?“
Zavukao sam ruku i izvukao deset dukata, zatim opet deset i deset i opet deset; pružio sam mu brzo ruku: “U redu, trgovina važi, za ovu kesu dajem vam svoju senku“. On prihvati moju ruku, kleknu odmah preda me, i ja videh kako s neverovatnom veštinom moju senku, od glave do pete, tiho odvaja od trave, podiže, savija, slaže i najzad stavlja u džep.“
*********************************************************
“Priznajte mi, gospodine, priznajte kako ste izgubili senku?“
Opet sam morao da lažem: “Neki trapav čovek stao mi je na senku pa ju je pocepao i napravio veliku rupu – poslao sam je samo na opravku, jer zlato može mnogo da postigne i još juče trebalo je da je opet dobijem“.
“Dobro, gospodine, vrlo dobro!“, odgovorio je šumar. “Dajem Vam tri dana roka da se postarate da nađete neku senku; ako se za tri dana pojavite preda mnom sa senkom koja Vam dobro pristaje, budite mi dobrodošli, ali četvrtog dana – kažem Vam – moja kći biće žena drugog čoveka“.
*********************************************************
“Prihvatićete moj savet, iskupiti svoju senku i odmah se vratiti“ …
Desnom rukom potražio sam kesu na svojim prsima – on je pogodio moju misao i povukao se dva koraka.
– Ne, gospodine grofe, kesa je u dobrim rukama, zadržite je… Molim vas samo jednu malenkost uspomene radi: bićete samo tako dobri i potpisati mi ovaj listić. Na pergamentu su stajale sledeće reči:
“Na osnovu svog potpisa zaveštavam sopstveniku ovog pismena svoju dušu pošto se prirodnim putem rastane sa telom“.
*******************************************************
“Oprostite, gospodine, neću to da potpišem“.
“Nećete?“, ponovio je on začuđeno, “a zašto nećete?“
“Čini mi se nekako nezgodno menjati svoju dušu za svoju senku“.
“Tako dakle!“, ponovio je on, “čini vam se nezgodno“, a glasno mi se nasmejao. “A ako smem da pitam, kakva je stvar ta vaša duša? Da li ste je ikada videli i šta mislite sa njom da uradite posle smrti? Budite srećni što ste našli ljubitelja duša koji je spreman da vam još za života ovu vašu zaostavštinu, tu galvansku snagu ili polarizirajuće dejstvo, ili ma šta bila ta glupost, plati nečim stvarnim, naime, vašom sopstvenom senkom, pomoću koje biste mogli da dobijete ruke svoje dragane i ostvarite sve svoje želje.“
ADELBERT ŠAMISO (1813)
