Pravo znanje je znanje kada ga um uopšte ne izobličuje, kada je um u nekom smislu potpuno iščezao. On je postao tako transparentan da, bilo da je tu ili ne, ne čini razliku. U srednjem stanju, jogin je u vrlo velikoj zabuni. Pometnja dolazi; nešto iz realnog, nešto iz njegovog znanja koje je sakupio u prošlosti od reči, spisa, učitelja – onih koji su takođe tu.
Nešto od njegovog vlastitog razmišljanja, šta je ispravno a šta pogrešno, šta je istina a šta laž, nečega iz čulnih percepcija – očiju, ušiju, nosa – sve je tu, pomešano.
Ovo je stanje kada jogin može da poludi. Ako nema nikog da se pobrine o ovom stanju, jogin može poludeti jer se tako mnogo dimenzija sastaje u tako velikoj pometnji I haosu… U većem je haosu nego što je on ikada bio na površini, jer je nešto novo ušlo unutra.
Iz središta sada nadolaze neka sagledavanja ka njemu, a on ne može znati da li dolaze iz znanja koje je sakupljeno iz spisa. Ponekad iznenada oseća aham brahamasmi “ja sam Bog.” Sada je nemoćan da razlikuje da li to dolazi iz Upanišade koju je čitao, ili je on sam to smislio. To je racionalan zaključak: “ja sam deo celine, a celina je Bog, stoga, naravno, ja sam Bog”… bilo da je to logičan zaključak ili to dolazi iz čulnih opažanja…
Zato što se ponekad, kada ste vrlo smireni i vrata čula su čista, ovo osećanje javlja iz bića i traje. Slušanjem muzike, odjednom ste sve više i više ljudsko biće. Ako su vaše uši spremne i ako imate muzičku percepciju, odjednom se uzdižete na drugačiju ravan. Vodeći ljubav sa ženom vi volite – odjednom, na vrhuncu orgazma, osećate da ste postali bog. To se može dogoditi kroz čulna opažanja, to se može dogoditi kroz razumevanje. To možda dolazi iz Upanišada, iz spisa koje ste čitali, ili možda dolazi iz središta. A čovek koji je na polovini ne zna odakle to dolazi. Iz svih pravaca milioni stvari se dešavaju – neobične, nepoznate, poznate. Čovek može biti u pravom neredu.
Zbog toga su nužne škole gde mnogo ljudi radi. Jer ovo nisu samo tri tačke, tri pojedinosti. Između periferije i središta ima ih mnogo. Škola podrazumeva da mnogo ljudi mnogih vrsta žive zajedno. Jednostavna škola; ljudi iz prvog razreda su tu, ljudi iz drugog razreda su tu, iz trećeg razreda su tu; osnovne škole, srednje škole, visoke škole, docnije univerziteta. Savršena škola je od vrtića do univerziteta. Neko postoji tamo na samom cilju, u središtu, koji je postao centar škole.
A onda mnogi ljudi, jer oni mogu biti korisni… vi možete pomoći nekome ko je upravo iza vas. Osoba iz srednje škole može doći u osnovnu školu i podučavati. Mali dečak iz osnovne škole može otići u vrtić i pomagati. Škola se podrazumeva; od periferije do centra, postoje mnogi stupnjevi, mnoge pojedinosti. Škola znači da mnogo tipova ljudi postoje zajedno u jakoj harmoniji, kao porodica, od prvog do poslednjeg, od početka do samog kraja, od alfa do omega. Mnogo pomoći je moguće na taj način, jer vi možete pomoći nekome ko je iza vas. Možete mu reći: “Ne budi zabrinut, samo nastavi. To dolazi i uređuje se samo od sebe. Ne budi previše uključen niti upleten u to. Ostani ravnodušan. To dolazi i odlazi – neko isključivo pruža ruku da ti pomogne. Majstor je potreban, koji te može posmatrati kroz sve stupnjeve, od vrha do same doline, koji ima potpuno opažanje svih mogućnosti.
Inače, u ovom stadijumu savitarka samadhija, mnogi polude. Ili, mnogi postanu tako preplašeni da pobegnu iz centra i počnu da se lepe uz periferiju, jer tamo je barem neka vrsta reda. Barem nepoznato tamo ne ulazi, strano ne ulazi tamo. Vi ste obavešteni, familijarni; stranci ne kucaju na vaša vrata.
Inače onaj ko je postigao savitarka samadhi ako se vrati natrag na periferiju, ništa neće razrešiti, nikada neće biti opet isti, sada nikada ne može pripadati periferiji, tako da nije od velike pomoći. On nikada neće biti deo periferije i biće tamo sve više i više pometen, zbunjen; jer jednom kada ste nešto saznali, vi ste saznali. Možete izbegavati, možete zatvarati svoje oči, ali to je još tu i loviće vas čitavog vašeg života.
Ako škole nema i ako tu nema majstora; postaćete vrlo problematičan slučaj. Svetu vi ne možete pripadati, tržnica za vas nema nikakav smisao; a izvan sveta bojite se da krenete.
Savitarka samadhi je samadhi u kome jogin još uvek ne može da razlikuje između pravog znanja; znanja zasnovanog na rečima, i znanja zasnovanog na razumevanju ili čulnom opažanju; koja sva ostaju u umu u pomešanom stanju.
Nirvitarka samadhi je dosezanje do centra; logika iščezava, spisi više nisu od značaja, čulna percepcija vas ne može zavesti. Kada ste u središtu, odjednom je sve samoočigledno, istinito. Ovu reč treba razumeti – “samoočigledno”. Istine postoje na periferiji, ali one nikada nisu “samoočigledne”. Neki dokaz je potreban, neko razumevanje je nužno. Ako kažete nešto, morate to dokazati. Ako na periferiji kažete “Bog jeste”, moraćete dokazati to sebi i drugima.
U središtu Bog “samoočigledno” jeste. Ne treba vam nikakav dokaz. Koji dokaz je potreban, kada otvorite svoje oči i vidite da se sunce rađa? Ali čoveku koji je slep potreban je dokaz.
Kakav dokaz vam treba kada ste u ljubavi? Vi znate da to postoji, to je “samoočigledno”.
Drugi mogu zahtevati dokaz. Kako im možete dati ikakav dokaz? Čovek u središtu postaje dokaz; on ne daje nikakav dokaz. Sve što on zna postaje “samoočigledno”. To je tako. On nije dospeo do toga kroz zaključak i razumevanje. To nije logički zaključak, on nije zaključio, jednostavno to je tako. On je spoznao.
Zbog toga u Upanišadama ne postoje dokazi, kod Patanjđalija nema dokaza. Patanjđali jednostavno opisuje, ne daje dokaz. Ovo je razlika: kada čovek zna, on jednostavno opisuje, a kada ne zna, prvo dokazuje ta je to tako. Oni koji znaju to, jednostavno daju opis tog nepoznatog. Oni ne daju nikakve dokaze.
Na Zapadu, hrišćanski sveci su dali dokaze za Boga. Na Istoku, mi se smejemo tome jer je to smešno. Smešno je da čovek pokušava dokazati Boga. Kako možete dokazati? I kada dokažete nešto kao što je Bog, pozivate ljude da opovrgnu to. Zbog ovih pokušaja hrišćanskih svetaca da dokažu Boga, čitav Zapad je ubrzo stao protiv Boga, jer ljudi uvek mogu opovrgnuti. Logika je mač sa dve oštrice, seče na obe strane. Ako išta dokažete, to može biti opovrgnuto, može se dokazivati protiv. Zbog hrišćanskih svetaca koji su dokazivali Boga, čitav Zapad je postao ateistički. Na Istoku, nikada nismo pokušavali, nikada nismo davali neki dokaz. Pogledajte Upanišade, ne postoji nijedan dokaz. One jednostavno kažu: “Bog postoji”.
Ako želite da znate, možete znati. Ako ne želite da znate, to je vaš izbor. Ali za to ne postoji dokaz.
To stanje je nirvitarka samadhi, samadhi bez ikakvog rasuđivanja. Taj samadhi po prvi put postaje egzistencijalan. Ali to nije poslednje, krajnje. Još jedan završni korak postoji.
O njemu ćemo govoriti kasnije.
Osho
