(Oko 450. pre n. e.)
Arhelaj rodom iz Atine ili Mileta, bio je sin Apolodora, ili, kako neki tvrde, Midona; učenik Anaksagorin i učitelj Sokratov.
Učenje o prirodnoj filozofiji koje je negovano u Miletu, on je preneo u Atinu.12 Zvali su ga fizičarom zato što je s njim zajedno i prirodna filozofija došla do kraja, odmah čim je Sokrat uveo etiku. Izgleda da se i Arhelaj bavio etikom, jer je raspravljao i o zakonima, i o dobroti, i o pravičnosti. Sokrat je interesovanje za etiku primio od njega, i pošto ga je doveo do savršenstva, smatran je pronalazačem etike. Arhelaj je učio da postoje dva uzroka postojanja: toplota i hladnoća.
Živa bića nastaju iz blata. Pravično i ružno nisu to po prirodi, nego po dogovoru. Njegovo učenje se sastoji u ovome. Voda se isparava pod uticajem toplote; kad se ta para zgušnjava, nastaje zemlja, a kad se razređuje, ona proizvodi vazduh. Otuda je Zemlja ograničena vazduhom, a vazduh kruženjem vatre. Živa bića se rađaju iz Zemlje kad je ona zagrejana i kad pušta, kao nekakvu hranu, blato slično mleku; tako je Zemlja stvorila i ljude. Prvi je izjavio da zvuk nastaje treperenjem vazduha. More u šupljinama nastaje na taj način što se čeda kroz zemlju. Najveće nebesko telo je Sunce, a kosmos je bezgraničan. Zivela su još trojica ljudi po imenu Arhelaj. Prvi je topograf koji je opisao zemlje kojima je prošao Aleksandar, drugi je napisao raspravu O prirodnim znamenitostima, a treći je bio retor, koji je napisao teoriju retorike.
Diogen Laertije
