Avgust
1
U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost i nemilost letnjih dana belih od žege i onesvešćujućih. Prevrtali smo, ošamućeni svetlom, tu veliku knjigu raspusta, čiji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso zlatnih krušaka.
Adela se vraćala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre užarenog dana, prosipajući iz kotarice šarenu lepotu sunca – sjajne trešnje, pune vode ispod prozračne kožice, crne višnje, čiji je miris prelazio ono što se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u čijem se zlatnom mesu nalazila srž dugih popodneva; a pored te čiste poezije voća istovarivala je komađe mesa sa klavijaturom telećih rebara nabreklih snagom i hranljivošću, alge povrća, kao ubijene sepije i meduze – sirovi materijal ručka sa još neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem.
Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo leto: tišina drhtavih vazdušnih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvučena iz najdublje zlatne žile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim pločicama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremivši, Adela je pravila hlad u sobama navlačeći platnene zavese. Tada su se boje spuštale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledajući se još mutnije u zelenim zrcalima, a sva žega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati.
Subotom popodne izlazio sam s majkom u šetnju. Iz polumraka trema ulazilo se odmah u sunčano kupanje dana. Prolaznici, hodajući u zlatu, imali su oči sužene od žege, kao slepljene medom, a malo podignuta gornja usna otkrivala im je desni i zube. I svi koji su hodali tog zlaćanog dana imali su tu grimasu žege, kao da je sunce svim svojim pristalicama bilo stavilo istu masku – zlatnu masku sunčanog bratstva, i svi, koji su danas išli ulicama, susreli su se, mimoilazili, stari i mladi, deca i žene, pozdravljali su se u prolazu tom maskom, naslikanom debelom, zlatnom bojom na licu, kezili su se jedni na druge tom bahantskom grimasom – varvarskom maskom paganskog kulta.
Trg je bio prazan i žut od žege, očišćen od prašine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja. Trnoviti bagrem, izrastao iz pustoši žutog trga, ključao je nad njim svetlim lišćem, buketima plemenito raščlanjenih zelenih filigrana, kao drveće na starim goblenima. Izgledalo je kao da to drveće uzbuđuje vetar, teatralno pokrećući svoje krošnje, da bi u patetičnim pregibima pokazalo lepotu lisnatih lepeza sa srebrnastim trbuhom, kao krzna plemenitih lisica. Stari domovi, politirani vetrovima mnogih dana, zabavljali su se refleksima velike atmosfere, odjecima, uspomenama boja, razbacanim u unutrašnjosti šarene vedrine. Izgledalo je kao da su cela pokolenja letnjih dana (kao strpljivi fasaderi, koji su sa starih fasada skidali plesan maltera) skidali lažnu glazuru, iz dana u dan sve jasnije otkrivajući pravi lik domova, fizionomiju sudbine i života, koji ih je formirao iznutra. Sada su prozori, zaslepljeni bleskom praznog trga, spavali; balkoni su ispovedali nebu svoju prazninu; otvoreni tremovi su mirisali hladovinom i vinom.
Gomilica odrpanaca, koja se u uglu trga održala pred vatrenom metlom žege, opsedala je komadić zida, ispitujući ga stalno nanovo udarcima dugmadi i novca, kao da je iz horoskopa tih metalnih kružića bilo moguće pročitati pravu tajnu zida, išaranog hijeroglifima crta i pukotina. Uostalom, trg je bio pust. Očekivalo se da će pred taj svedeni trem s vinarevim buradima u senku bagrema što se njišu stići Samarićaninovo magarence, vođeno za povodac, a dvoje slugu će pažljivo skinuti bolesnog čoveka sa užarenog sedla, da bi ga po senovitim stepenicama oprezno unelo na sprat koji miriše sabatom.
Tako smo ja i majka putovali preko dve sunčane strane trga, vodeći naše izlomljene senke po svim kućama kao po klavirskim dirkama. Kvadrati pločnika su lagano promicali ispod naših mekih i pljosnatih koraka – jedni bledorumeni kao ljudska koža, drugi zlatni i modri, a svi pljosnati, topli, baršunasti na suncu, kao neka sunčana lica, toliko ugažena stopama pa se nisu mogla prepoznati, da su postala prijatno ništavilo.
Najzad, na uglu Strijske ulice ušli smo u senku apoteke. Velika tegla sa sokom od malina u širokom prozoru apoteke simbolisala je hlad balsama, kojim se mogao umiriti svaki bol. A posle nekoliko kuća ulica već nije bila u stanju da i dalje zadrži decorum grada, kao seljak koji, vraćajući se u rodno selo, usput skida svoju gradsku eleganciju, menjajući se lagano, što se više približava selu, u seoskog odrpanca.
Kućice predgrađa su zajedno sa prozorima tonule, uvučene u bujno i neuredno cvetanje malih vrtića. Zaboravljeni od velikog dana, bujno i tiho su rasli svakojako zelje, cveće i korov, radujući se odmoru koji su mogli prespavati izvan vremena, na granicama beskrajnog dana. Ogromni suncokret, uzdignut na moćnoj stabljici i oboleo od elefantijazisa, čekao je u žutoj žalosti poslednje tužne dane života, ugibajući se pod hipertrofijom čudovišne korpulencije. Ali naivna dobrodeva predgrađa i cicani, prosti cvetići stajali su bespomoćni u svojim uštirkanim i belim košuljama, bez razumevanja za veliku tragediju suncokreta.
2
Zamršeni gustiš trave, korova, travuljine i čičaka bukti u vatri popodneva. Šume rojevi muva u popodnevnom dremežu vrta. Zlatno strnjište trešti na suncu, kao riđi skakavci; u obilnoj kiši vatre zriču zrikavci; mahune semenki eksplodiraju tiho, kao popci.
A travnati kožuh diže se u ispupčenoj grbi-brežuljku prema ogradi, kao da se vrt u snu okrenuo na drugu stranu i njegova gruba, seljačka pleća dišu tišinom zemlje. Na tim plećima vrta, aljkava, ženska bujnost avgusta je narasla u gluve jaruge ogromnih čičaka, raširila se komadima maljavih lisnatih ploča, ogromnim jezicima mesnatog zelenila. Tamo su se te buljave prostačine čičaka bečile kao ženetine koje su široko posedale, upola prožderane sopstvenim pomahnitalim suknjama. Tamo je vrt zabadava prodavao najjevtinije grudve divljeg jorgovana, grubu kašu bokvice koja je smrdela na sapun, divlju rakiju metvice i svakojaki avgustovski bofl najgore vrste. Ali, s druge strane plota, iza tog matičnjaka leta, zaraslog u glupost poidioćenog korova, nalazilo se smetlište zaraslo u divlje trnje. Niko nije znao da je baš tamo avgust toga leta priređivao svoju veliku pagansku orgiju. Na tom smetlištu, naslonjen na plot i obrastao divljim jorgovanom, stajao je krevet kretenaste devojčice Tluje. Tako smo je svi zvali. Na gomili smeća i otpadaka, starih lonaca, papuča, krša i starudija stajao je zeleno obojen krevet, poduprt dvema ciglama, umesto jedne noge koja je nedostajala.
Vazduh iznad toga krša, podivljao od žege, presecan sjajnim konjskim muvama, pobesnelim od sunca, treštao je kao od nevidljivih čegrtaljki, razdražujući do ludila.
Tluja sedi zgrčena na žutoj postelji i krpama. Njena velika glava se ježi čupercima crne kose. Lice joj se grči kao harmonika. Svaki čas grimasa plača steže tu harmoniku u hiljadu poprečnih bora, a čuđenje je ponovo isteže, izglađuje bore, otkriva pukotine sitnih očiju i vlažne desni ispod mesnate usne nalik na rilicu. Prolaze sati puni žege i dosade za vreme kojih Tluja poluglasno priča, drema, tiho gunđa i nakašljuje se. Muve u gustim rojevima sedaju na nepomičnu osobu. Ali iznenada ta gomila prljavih rita, krpa i dronjaka počinje da se miče, kao oživela od grebanja pacova koji se u njoj legu. Muve se poplašeno bude i dižu u velikom bučnom roju, punom besnog zujanja, bleskanja i trepetanja. I dok se dronjci suljaju na zemlju i rasprštavaju po smetlištu kao poplašeni pacovi, iz njih se iskobeljava, lagano odvija jezgro, izbija srž smetlišta: polunaga i tamna kretenka kreće se lagano i staje, nalik na pagansko božanstvo, na kratkim dečjim nogama, a iz vrata nabreklog od navale besa, iz pocrvenelog i od ljutine sve tamnijeg lica, na kome kao crteži procvetavaju arabeske napetih žila, otima se zverski, promukao krik, pušten iz svih bronhija i pištaljki ovih poluživotinjskih – polubožanskih grudi. Trnje, spaljeno suncem, viče, čičkovi se nadimaju i razmeću bestidnim mesom, korovima se slinavi sjajnim otrovom, a kretenka, promukla od vike, u divljem grču, s besnom žestinom, udara mesnatim grudima stablo divljeg jorgovana, koje tiho škripi pod nasrtljivošću te raspusne pohote, zaklinjan celim tim horom bednika, na izrođenu, pagansku plodnost.
Tlujina majka radi u najam domaćicama, riba podove. To je mala žena, žuta kao šafran, šafranom čisti i podove, jelove stolove, klupe i sanduke koje pere po kućama sirotih ljudi. Jednom me je Adela odvela u kuću te stare Mariske. Bilo je to rano jutro, ušli smo u malu svetloplavo ofarbanu sobu, sa nabijenim glinenim podom na kome je ležalo rano sunce, svetložuto u toj jutarnjoj tišini, odmeravanoj užasnim zveketom seljačkog sata na zidu. U sanduku, na slami, ležala je glupava Mariska, bela kao platno i tiha kao rukavica, iz koje je izašla ruka. I kao da se koristi njenim snom, tišina je pričala, žuta, svetla, zla tišina, govorila je svoj monolog, svađala se, lupetala glasno i prostački. Mariskino vreme – vreme utamničeno u njenoj duši, izašlo je iz nje grozno stvarno i išlo samo kroz sobu, bučno, hučno, pakleno, sve veće u svetlom ćutanju jutra i glasnog mlina-sata, kao rđavo brašno, sipkavo brašno, glupo brašno ludaka.
3
U jednoj od tih kućica, optočenoj letvicama mrke boje, utonuloj u bujno zelenilo vrtića, stanovala je tetka Agata. Ulazeći k njoj, prolazili smo u vrtu pored šarenih staklenih kugli nataknutih na motke, ružičastih, zelenih i ljubičastih, u kojima su bili ukleti svi svetli i sjajni svetovi, kao one idealne i srećne slike zatvorene u nedostižno savršenstvo sapunskih mehurova.
U polutamnom tremu sa starim kopijama uljanih slika oslepelim od starosti, koje je plesan izjela, otkrivali smo poznati nam miris. U tom poverljivom starom mirisu nalazio se u neobičnoj prostoj sintezi život tih ljudi, destilat rase, vrsta krvi i tajna njihove sudbine, nevidljivo uključen u svakodnevno prolaženje njihovog sopstvenog, posebnog vremena. Stara, mudra vrata, čiji su tamni uzdasi puštali te ljude unutra i napolje, ćutljivi svedoci ulaženja i izlaženja majke, kćeri i sinova – otvorila su se nečujno kao vrata ormana i mi smo ušli u njihov život. Sedeli su kao u senci svoje sudbine i nisu se branili – prvim nespretnim gestovima odali su nam svoje tajne. Zar nismo bili krvlju i sudbinom u srodstvu sa njima?
Soba je bila tamna i baršunasta od plavih tapeta sa zlatnim šarama, ali je odjek plamenog dana i ovde još drhtao mesingom na okvirima slika, na bravama i zlatnom lišću, iako je bio propušten kroz gusto zelenilo vrta. Kraj zida se digla tetka Agata, velika i bujna, okruglog i belog mesa, istačkana crvenom rđom pega. Seli smo kraj njih, kao na ivicu njihove sudbine, malo postiđeni tom bespomoćnošću, sa kojom su nam se predali bez uslova, i pili smo vodu sa ružinim sokom, u kome sam našao nešto kao najdublju esenciju te vrele sudbine.
Tetka je jadikovala. To je bio osnovni ton njenih razgovora, glas tog belog i plodnog mesa, koji kao da je lebdeo izvan granica njene osobe, što se jedva slobodno držala u celini, u okvirima individualne forme, i čak i u toj celini već umnožene, spremne da se raspadne, razgrana, raspe u porodicu. Bila je to plodnost skoro iskonska, ženstvenost lišena kočnica i bolesno bujna.
Izgledalo je kao da sama aroma muškosti, miris duvanskog dima, momačka dosetka može da da impuls toj raspaljenoj ženstvenosti za razvratni porođaj bez oplođenja. I zapravo sve njene žalbe na muža, na poslugu, njene brige o deci bile su samo kapricioznost i durenje nezadovoljene plodnosti, nastavak one grube, ljutite i plačne koketerije, kojom je uzalud kušala svog muža. Ujak Marek, mali, pogrbljen, lica bez pola, sedeo je u svom sivom bankrotstvu, pomiren sa sudbinom, u senci beskrajnog prezira, u kome kao da se odmarao. U njegovim sivim očima tinjao je daleki sjaj vrta, razapet u prozoru. Ponekad je slabim pokretom pokušavao da se ogradi od nečega, da se odupre, ali je talas ženstvenosti koji je sam sebi bio dovoljan odbacivao taj gest bez značenja, trijumfalno prolazio pored njega i svojim širokim potokom zalivao slabe drhtaje muškosti.
Bilo je nečeg tragičnog u toj aljkavoj i neumerenoj plodnosti, bila je neka beda kreature koja se bori na granici ništavila i smrti, bio je neki heroizam ženstvenosti koja trijumfuje plodnošću, čak i nad sakatošću prirode, nad nedovoljnošću muškarca. Ali potomstvo je davalo za pravo toj materinskoj panici, tome ludilu rađanja, koje se iscrpljivalo u neuspelim plodovima, u efemernoj generaciji fantoma bez krvi i lica.
Ušla je Lucija, srednja, sa preterano rascvetalo i dozrelom glavom na dečijem, punačkom telu belog i nežnog mesa. Pružila mi je lutkastu ruku, koja kao da je tek napupela i odjednom je sva procvetala u licu, kao božur, prelivajući se rumenom punoćom. Nesrećna zbog svojih crvenjenja, koja su bestidno govorila o tajnama menstruacije, zatvarala je oči i crvenela još više pri dodiru najravnodušnijeg pitanja, jer je svako sadržavalo tajnu aluziju na njeno preosetljivo devičanstvo.
Najstariji rođak, Emil, svetloplavih brkova, lica koje je izgledalo kao da je život sa njega sprao svaki izraz, šetao se ovamo i onamo po sobi, s rukama u džepovima naboranih pantalona.
Njegova elegantna i skupocena odeća nosila je pečat egzotičnih zemalja iz kojih se bio vratio. Njegovo lice, uvelo i mutno, izgledalo je kao da iz dana u dan zaboravlja na sebe, da postaje prazan, beo zid sa bledom mrežom žila, u kojima su se kao crte na izbrisanoj mapi uplitale uspomene ovog burnog i upropašćenog života, koje su se gasile. Bio je majstor kartaških veština, pušio je duge, plemenite lule i čudno mirisao mirisom dalekih zemalja. Sa pogledom koji je lutao po davnim uspomenama pričao je čudne anegdote, koje su se na izvesnoj tački naglo prekidale, raspadale i rasipale u ništa.
Pratio sam ga čežnjivim pogledom, želeći da obrati pažnju na mene i da me izbavi od muka dosade. I u samoj stvari učinilo mi se da je namignuo na mene, izlazeći u drugu sobu. Požurio sam za njim. Sedeo je nisko na maloj stoličici, s kolenima koja su bila skoro u visini glave, ćelave kao bilijarska kugla. Izgledalo je kao da samo odelo leži, naborano, zgužvano, prebačeno preko fotelje. Njegovo lice je bilo kao dah lica – trag što ga je nepoznati prolaznik ostavio u vazduhu. U bledim, plavo emajliranim rukama držao je novčanik u kome je nešto posmatrao.
Iz magle lica se s naporom pojavila ispupčena beonjača belog oka, mameći me šeretskim namigivanjem. Osećao sam prema njemu nesavladljivu simpatiju. Uzeo me je među kolena i mešajući spretnim rukama fotografije, pokazivao mi je slike golih žena i dečaka u čudnim položajima. Stajao sam naslonjen bokom na njega i posmatrao ta fina ljudska tela dalekim, odsutnim pogledom, dok fluid nejasnog uzbuđenja, od koga se naglo uzmutio vazduh, nije dopro do mene i prošao me drhtajem nemira, talasom naglog shvatanja. Ali za to vreme ta maglica osmeha, koja se nazirala ispod njegovog mekog i lepog brka, začetak požude, koja je na njegovoj slepoočnici nabrekla žilom kucavicom, napetost koja je izvesno vreme držala usredsređene njegove crte – ponovo je pala u ništavilo, a lice se udaljilo, zaboravilo na sebe, razišlo se.
Bruno Šulc
Izvor: Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje – prevod s poljskog i predgovor dr Stojan Subotin. [Beograd : Nolit, 1961, 264 str.]
