1914. Vilijam Stjuard Barouz II rođen je 5. februara u porodičnoj kući u Sent Luisu, država Misuri, u dobrostojećoj južnjačkoj porodici.
1918. Velška dadilja, koja je Barouza pothranjivala pričama o duhovima i vradžbinama i učila ga da baca kletve, povela je četvorogodišnjeg dečaka na piknik sa svojim momkom, koji je dete seksualno iskoristio i ostavio na njemu nejasan psihički trag koji će tek mnogo kasnije, pomoću psihoanalize, biti osvešćen.
1927. Trinaestogodišnji Barouz ozbiljno je opekao desnu ruku igrajući se kompletom za hemijske eksperimente. Dobio je jaku dozu morfine koji ga je uverio u dadiljine reči da opijum daje slatke snove. Iste godine pročitao je knjigu Ne možeš pobediti Džeka Bleka, autobiografiju lutalice, pljačkaša i pušača opijuma sa Divljeg zapada, koja je ključno uticala na njega i privukla ga svetu radikalno drugačijem od uglađene i sterilne porodice u kojoj je rastao.
1932. Krenuo je na Univerzitet Harvard u Kembridžu, Masačusets. Tamo ga jedan od prijatelja uvodi u svet homoseksualne potkulture Njujorka.
1936. Stekao je diplomu iz oblasti Američke književnosti na Harvardu, posle koje se zaputio na putovanje po istočnoj i srednjoj Evropi. U Beču išao na časove iz medicine. 1937. Oženio se nemačkom Jevrejkom Ilzom Hercfeld Klaper, koju je upoznao u Dubrovniku. Ona je bila do- ajen intelektualnog gej-kružoka u kome je Barouz bio, a brak je bio čista formalnost, da bi Ilza dobila potrebne papire i od nacizma u usponu pobegla u Ameriku, što je i uspela. Barouz se sreo s njom nekoliki pita kasnije, u Njujorku. bili su prijatelji, a formalno se razveo od nje 1946. godine.
1938. Ide na kurseve iz psihologije na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, ali se vraća u Kembridž da bi studirao antropologiju. Tu se druži sa Kelsom Elvinsom, koji značajno utiče na Barouzov smisao za humor, i s kojim zajedno piše tekstić „Poslednji proplamsaj sumraka”, u kojoj se nalaze neke od temeljnih tema- i likovi kasnijeg Barouzovog opusa.
1939. Čita knjigu Nauka i razum (Science and Sanity} poljskog grofa Alfreda Koržibskog, a kasnije pohađa i njegova predavanja u Čikagu, i prihvata njegovu teoriju generalne semantike, prema kojoj su reči lažni znakovi koji imaju sopstveni život, a logika i semantika utemeljene na „ili-ili” dihotomijama u suštini su lažne i neadekvatne za totalitet stvarnosti.
940. Barouz je smrtno zaljubljen u biseksualnog mladića Džeka Andersona, koji radi seksa dovodi brojne momke i devojke u njihov zajednički stan. Barouz u naletu ljubomore (i potrebe da impresionira Andersona) odseca makazama vrh malog prsta na levoj šaci i nosi ga, u maramici, svom psihoanalitičaru. Smesta ga šalju na kliniku gde provodi mesec dana.
1942. Živi u Čikagu, uglavnom među kriminalnim polusvetom, i bavi se brojnim poslovima, pri čemu je najduže potrajao kao istrebljivač gamadi.
1943. Upoznaje Alena Ginzberga, a godinu dana kasnije i Džeka Keruaka. Stariji od njih, Barouz utiče na njih svojim savetima i književnim preporukama (Svift, Rembo, Špen- gler), dok je lično najviše impresioniran „tvrdo kuvanim” stilom krimi-pisaca Dešijela Hemeta i Rejmonda Čendlera. Tokom ovog perioda, Barouz odlazi kod brojnih psihoanalitičara u pokušajima da se nosi sa svojom homoseksualno* šću. Ginzberg je zaljubljen u Barouza, ali ovaj prema njemu ne oseća telesnu privlačnost.
1945. Barouz oseća neverovatnu bliskost sa Džoan Volmer (prvi put sa ženom), i seli se u njen stan, u kome ona živi sa svojom dvogodišnjom ćerkom. Ona ga uvodi u drogiranje benzendrinom, dok sama tone u halucinacije. Njen muž, vrativši se iz rata i zatekavši je u takvom stanju, razvodi se od nje. Barouz je navučen na morfin, bavi se sitnim pljačkama beskućnika i falsifikovanjem lekarskih recepata za narkotike.
1946. Posle jednog hapšenja, Barouz je pušten pod uslovom da se vrati iz Njujorka u Sent Luis. Ubrzo kupuje nešto zemlje u Teksasu i počinje amaterski da se bavi poljoprivredom (uključujući i gajenje marihuane). Na vest da je Džoan imala nervni slom i da je u nekoherentnom stanju pokupljena sa ulice, Barouz hita u Njujork, traži od nje da se uda za njega, i dovodi je na svoju farmu, zajedno sa ćerkicom. Iako trudna s Barouzom, ona obilato koristi benzendrin.
1947. Dana 21. jula rodio se Barouzov sin Vilijam Sjuard Barouz Junior (III). Upoznaje Nila Kasadija (Keruakovu inspiraciju za roman Na putu), ali njime nije impresioniran. Niz adikcija i kratkotrajnih „skidanja” sa heroina. Propast farme i selidba u Nju Orleans. Posle još jednog hapšenja shvata da mu zatvor ne gine, i koristi priliku da pređe u Meksiko.
1949. Živi u Sijudad Meksiku, dok ženu i decu smešta u Alžir, Luizijana.
1950. Na nagovor Alena Ginzberga, počinje da opisuje svoja iskustva iz narkomanskog života (Džanki). Nategnut odnos sa ženom, i povratak homoseksualnim avanturama.
1951. Dana 6. septembra ustrelio je jednim metkom u glavu svoju suprugu Džoan Volmer u Sijudad Meksiku, navodno nakon igre „Vilijema Tela”. Oslobođen optužbi: smrt iz nehata.
1951-1953. Piše Peška (Queer, objavljen tek 1985. godine).
1953. Objavljen Džanki (Junkie).
1954-1957. U Tangeru, Maroko, piše Goli ručak. U gradu koji će poslužiti kao uzor za „Interzonu”, Barouz je ponovo navučen na džank, druži se s piscem Polom Boulsom, upoznaje Brajona Gajsina. a društvo mu najčešće pravi španski momak Kiki. Keruak dolazi u Tanger 1957, prekucava deo rukopisa i daje mu današnji naslov – Goli ručak.
1958. Živi u Parizu, u tzv. Bitničkom hotelu. Počinje saradnju sa Brajonom Gajsinom, izrađuje kolaže, kat-ap tekstove. Sreće Marsela Dišana i pisca kome se veoma divio, Luja Ferdinanda Selina. 1959. Objavljen Goli ručak (The Naked Lunch) u Parizu, na engleskom, kod kultnog izdavača Morisa Žirodijasa, u okviru njegove Olympia Press kuće. Posle skandaloznih napisa u novinama o toj knjizi, majka ga se preko pisma odriče. Zbog mogućnosti deportacije usled problema u vezi sa drogom, mora da se seli iz Pariza.
1960. Upoznaje svog budućeg partnera Jača Somervila i seli se u London.
1961. Objavljena Mekana mašina (TheSoft Machine).
1962. Objavljuje Kartu koja je eksplodirala (The Ticket That Exploded). Na književnoj konferenciji u Edinburgu, Škotska, Barouz je pozvan kao gost, a Goli ručak je glavna tema. Među učesnicima bili su Norman Majler, Meri Mekarti i Henri Miler. 1964. Objavljena Nova Ekspres (Nova Express).
1966. Pošto su optužbe za opscenost sudski odbačene, Goli ručak izlazi U SAD.
1966. Učestvuje na demokratskoj konvenciji u Čikagu zajedno sa Žanom Ženeom, Terijem Sadernom, Ginzbergom itd. Lično vidi policijsko nasilje nad demonstrantima.
1969. Izašle Poslednje reči Dača Šulca (The Last Words of Dutch Schultz). Završava Divlje momke (Wild Boys} u Marakešu (objavljeno 1971).
1974. Seli se iz Londona u Njujork, gde drži kurs iz kreativnog pisanja. Sreće Džejmsa Grauerholca, svog mladog poštovaoca, budućeg partnera i urednika rukopisa.
1975-1976. Živi pretežno u Bolderu, Kolorado, kao spoljni član nastavnog osoblja na Školi bestelesne poetike Naropa instituta Džeka Keruaka.
1978-1961. Barouz živi u Njujorku, u tzv. Bunkeru, blizu narkodilera. Ponovo se navlači na heroin. Radi sa Viktorom Bokrisom na njegovim transkriptima Barouzovih razgovora sa brojnim javnim ličnostima tog vremena. Denis Hoper namerava da režira i igra glavnu ulogu u Džankiju, po scenariju Terija Saderna, ali ta ideja propada. Na njujorškom univerzitetu održava se „Nova konvencija”, četvorodnevni skup Barouzovih sličnomišljenika i poštovalaca na kome su, pored ostalih, prisutni: Ginzberg, Džon Keju, Džon Đorno, Filip Glas, Lori Anderson, Frenk Zapa, Peti Smit, Timoti Liri i drugi.
1981. Dana 3. marta umire Barouzov sin od posledica ciroze jetre, posle života ispunjenog lutanjem, depresijom, drogom i alkoholom. Objavljen roman Gradovi crvene noći (Cities of the Red Night). U kultnom, veoma gledanom TV programu Subotom uveče uživo (Saturday Night Live} Barouz pred milionima gledalaca čita svoj „Poslednji treptaj sumraka”.
1981-1982. Na Grauerholcov nagovor seli se u Lorens, Kanzas. Počinje sa svojim prvim slikama uz pomoć boje i puške. Otkriva ljubav prema mačkama koje tu počinje da čuva.
1983. Objavljen roman Mesto slepih puteva (The Place of Dead Roads).
1984. Izabran za člana Američke akademije i Instituta za likovne umetnosti i književnost. Kasnije iste godine od Ministarstva kulture Francuske dobija zvanje „Sottap- deur del’Ordre des Arts el des Lettres”. Barouz ima intenzivne turneje na kojima čita odlomke iz svojih dela pred publikom širom SAD, u Londonu i Parizu, i postaje opšteprihvaćen kao kultna figura i „kum bitnika i pankera”.
1986. Teško ga pogađa smrt Brajona Gajsina.
1987. Objavljen roman Zapadne zemlje (The Western Lands) kojim se Barouz, praktično, oprašta od pisanja proze. Poslednja rečenica glasi: „Stari Pisac došao je do kraja reči, do kraja onoga što se može uraditi rečima.”
1987. Prva izložba Barouzovih slika, na Menhetnu. Za njom su usledile izložbe u Engleskoj i Evropi.
1988 Barouz ima kratku ali upečatljivu ulogu u filmu Dragstor kauboj (Drugstore Cowboy) Gasa van Santa.
1991. Trostruki bajpas.
1991. Premijera filma Goli ručak Dejvida Kronenberga, sa Piterom Velerom u ulozi Bila Lija.
1993. Kurt Kobejn u poseti kod Barouza, šest meseci pre svog samoubistva.
1994. Učestvuje u reklami za kompaniju „Nike”.
1995. Učestvuje u video-spotu za pesmu „Just One Fix“ grupe Ministry.
1995. Objavljena knjiga Moje obrazovanje: knjiga snova (My Education: A Book of Dreams).
1996-1997. Piše dnevnike kasnije objavljene pod naslovom Poslednje reči (Last Words).
1997. Umro 2. avgusta u Memorijalnoj bolnici u Lorensu. Sahranjen 7. avgusta na Belfontejn groblju u Sent Luisu, na parceli porodice Barouz.
Priredio Dejan Ognjanović
Časopis Gradac
