Malena plaža i na njoj sićušni zaliv, koji od sveta izdvajaju dva minijaturna brežuljka, bila je, tokom ta tri dana odmora, moje utočište od samoga sebe. Na plažu se silazilo grubim stepeništem, koje je na vrhu počinjalo drvenim basamacima, a negde na sredini se pretvaralo u stepenike uklesane u stenu, sa rukohvatom od zarđalog gvožđa. I svaki put kada bih silazio niz staro stepenište, pogotovo niz onaj deo uklesan u kamen, izašao bih iz sopstvenog postojanja i pronašao sebe.
Okultisti, ili barem neki od njih, kažu da duša ima sopstvene, vrhunske trenutke, kada se, bilo iz nekog osećanja ili zahvaljujući nekom kutku sećanja priseti određenog trenutka, detalja ili senke neke ranije inkarnacije. A onda, kako se vraća u vreme koje je bliskije poreklu i početku svih stvari od ovoga u kome sada postoji, ima osećaj kao da se, slobodna, vratila u detinjstvo.
Moglo bi se reći kako, dok se niz to stepenište koje se danas slabo koristi polako spuštam na malenu, uvek pustu plažu, na neki volšebni način i ja postajem bliskiji potencijalnoj monadi kakva jesam. Neke osobenosti mog svakodnevnog života – u mom nepromenljivom biću predstavljene željama, odbojnostima, brigama – beže od mene kao begunci od patrole, nestaju u senkama sve dok ne postanu nerazaznatljive, a ja dostignem stanje unutrašnje otuđenosti u kojem mi je teško da se prisetim šta je bilo juče, ili da kao svoje prepoznam biće koje živi u meni iz dana u dan. Moja uobičajena osećanja, moje redovno neredovne navike, moji razgovori sa drugima i prilagođavanje društvenom poretku sveta – sve mi se to čini kao nešto što sam negde pročitao, nepomične stranice štampane biografije, detalji iz nekog romana, jednog od onih čija poglavlja s vremena na vreme čitamo razmišljajući o nečemu drugom, pa nam narativna nit izmiče sve dok na kraju ne sklizne na pod.
A onda sam se, na plaži na kojoj jedini zvuk prave talasi, ili vetar koji prolazi negde visoko, kao veliki, nepostojeći avion, prepuštao jednoj novoj vrsti sna – mekoj i bezobličnoj stvari, čudesima koja ostavljaju dubok utisak, bez slika, bez osećanja, čistim poput neba ili vode, i šušte, kao morske struje koje se uzdižu iz dubine velike istine; treperava, kosa plava površina negde u daljini, koja, dok se primiče, sve više poprima prljavozelenkaste tonove, a zatim se razbija uz glasan šum, u hiljadu ruku koje se rastaču u tamni pesak i tragove pene, a zatim, sakupljajući ostatke svega, vraćaju u slobodu iz koje su potekle, pune božanske čežnje i sećanja, kao što je ovo moje, bezoblično i bezbolno, na neko prethodno stanje, blaženo jer je bilo dobro ili jer je bilo drugačije, telo od čežnje s dušom od pene, počinak, smrt, sveobuhovatnost ili ništavilo koje poput sinjeg mora okružuje ostrvo brodolomnika koje predstavlja život.
A onda bih spavao bez snova, odlutavši na sasvim drugu stranu od onoga što sam čulima osetio, sumrak samoga sebe, žubor vode među drvećem, spokoj širokih reka, svežina tužnih poslepodneva, lagano disanje belih grudi u snu o detinjstvu misli.
Fernando Pesoa
