Razdanjuje se.
Kafe nepopijene do dna…
„Košava… i kiša će,
uzmi onu jaknu. Jesen je…“
Izlaze iz kuće.
Ovoliko raširim ruke
da obojica u zagrljaj stanu.
„Srećno!“
I mahnem.
Onda žurno:
pospremi, operi, skuvaj.
Zagrlim ih
kad se umorni vrate.
Ruke.
Na prste ove šake
stali su oni
što su uz mene ostali.
Sad znam
šta vredi.
Kad ih vidim,
od sreće mi se plače.
Ušuškaju me od svakog zla,
od mrkih pogleda
i praznih, tuđih reči.
Uvek mislim da mogu. Hoću…
Kad više nisam mogla sama,
isti su bili tu.
Uvek iste ruke
pridigle me,
koraku pomogle
i znale
kako da ponovo stanem.
Gospode,
podaj im snage da traju!
Budi milostiv
i kada pogreše.
Al’ pogledaj, Gospode, i mene.
Uvek te snažne, a meke ruke
zagrliće i mene.
Baš mene.
Nada Mitrović Uzelac
