„Samonikli” (Samorastniki) Prežihova Voranca jedno su od najvažnijih i najpotresnijih ostvarenja slovenačkog i jugoslovenskog socialnog realizma. Reč je o zbirci koroških pripovedaka i novela u kojoj se kao centralno delo izdvaja istoimena, kultna duža novela. Autor pod svojim čuvenim književnim imenom prenosi duboko potresnu sliku života malog čoveka i seljaka u surovoj i konzervativnoj sredini slovenačke Koroške tokom pretprošlog veka.
Kroz okvirnu i unutrašnju priču, pisac usmerava pažnju na tragičnu, ali izuzetno ponosnu sudbinu siromašne devojke Mete i seoskog veleposedničkog sina Ožbeja. Njihova zabranjena ljubav nailazi na nemilosrdan otpor stare kmetovske aristokratije. Ožbejev otac, gospodar imanja Karnice, odbija da prihvati siromašnu kmeticu kao snahu, pa nad njom sprovodi brutalan fizički i psihički teror. Uprkos stravičnim javnim mučenjima, premlaćivanju i potpunom društvenim izopštenju, Meta odbija da odustane od svoje ljubavi i dostojanstva. Iz te veze rađa se devetoro dece — takozvani samonikli — vanbračna deca odbačena od strane crkve, vlasti i bogatih rođaka. dok se slabi i nestabilni Ožbej pod pritiskom očeve volje i unutrašnjeg sloma prepušta alkoholu i tragično strada, Meta izrastu u pojam nesalomive materinske snage. Ona samostalno i ponosno podiže svoju decu na noge, čime odnosi potpunu moralnu pobedu nad oholim imanjem Karnice koje na kraju propada.
Sam naziv „samonikli” u prenesenom i doslovnom smislu označava mlade izdanke i ljude koji rastu sami od sebe — divlje, bez zaštite, na surovom tlu i uprkos svim nepogodama. To je veličanstvena metafora o vitalnosti malog naroda i nižih društvenih slojeva koji uvek iznova klijaju, preživljavaju i obnavljaju život tamo gde bogate i ohole loze usled sopstvenog slepila i krutosti trule i nestaju.
Stil Prežihova Voranca u ovom delu je izuzetno snažan, natopljen oporim realizmom, koroškim lokalnim koloritom i dramskim nabojem. Autor ne ulepšava stvarnost: prikazi siromaštva, nasilja, seoskih dogmi i klasne nepravde dati su bez zadrške, ali sa dubokim humaničkim saosećanjem. Delo funkcioniše i kao oštra društvena kritika i kao spomenik nepokolebljivom ljudskom duhu, zbog čega predstavlja jedan od najvažnijih vrhunaca regionalne književnosti dwadesetog veka.
Prežihov Voranc (čije je pravo ime bilo Lovro Kuhar, 1893–1950) bio je jedan od najznačajnijih slovenačkih i jugoslovenskih pisaca 20. veka, politički aktivista, revolucionar i nepokolebljivi glasnogovornik potlačenih. Njegov život i književni rad bili su neraskidivo povezani — prožeti borbom za socijalnu pravdu, očuvanjem identiteta koroških Slovenaca i ličnim iskustvom teškog radničkog i seljačkog života.
Određen svojim rodnim krajem, Koroškom, i porijeklom iz siromašne seljačke porodice, Voranc je odmalena osjetio svu surovost težačkog života pod austrougarskom vlasti i kasnijim političkim previranjima. Njegov književni pseudonim potiče od naziva domače farme i imanja na kojem je rastao. Zbog svojih ljevičarskih ubeđenja i revolucionarnog djelovanja, veliki dio života proveo je u ilegalnosti, zatvorima i emigraciji širom Evrope — od Beča i Pariza do Moskve — što je unijelo u njegovu prozu duboko razumijevanje istorijskih potresa i ljudske patnje. Tokom Drugog svjetskog rata bio je zatvoren u nacističkim logorima Sahsenhauzen i Mauthauzen, što je dodatno narušilo njegovo zdravlje, ali nije slomilo njegov stvaralački duh.
U književnosti se ostvario kao vodeći predstavnik socijalnog realizma. Njegova proza nije bila samo suvo dokumentovanje nepravde, već duboko humanističko i umetnički zrelo svedočanstvo o čovekovoj snazi. Pisao je sa izuzetnim osećajem za autentični narodni jezik, seoski mentalitet i surovu prirodu koja oblikuje karakter ljudi. Pored zbirke pripovedaka Samonikli (Samorastniki), ostavio je iza sebe monumentalna dela poput romana Doberdob (potresno svedočanstvo o Prvom svetskom ratu), Jamnica (hronika seoskog života i klasnih podela u Koroškoj), kao i neprevaziđene zbirke kratkih priča i zapisa o detinjstvu Solzice (Đurđevak).
Prežihov Voranc ostaje zapamćen kao pisac bez ulepšavanja i patetike — stvorio je likove koji nisu bili pasivne žrtve istorije i nemaštine, već nesalomivi pojedinci sposobni da prežive u najtežim uslovima, baš poput biljaka samoniklica o kojima je tako dirljivo pisao.
