Ovo je priča jednog mladog čoveka po kome su svi gazili – grad, njegovi stanovnici, rodbina, potpuno isto.
(Bernhard 2010: 6)
UVOD
Završetak Drugog svetskog rata doneo je kolektivni zaborav i zabranu postavljanja pitanja „Ko je kriv?” i „Kako živeti dalje u nacizmom obojenoj Austriji?”. Mnogobrojne diskusije poznatih filozofa i teoretičara 60-ih godina 20. veka pokrenule su ta pitanja, što je rezultiralo time da je druga generacija bila primorana na suočavanje sa kompleksnim pojmom krivice i odgovornosti. Tomas Bernhard se, kao pripadnik druge generacije, oštro suprotstavio vladajućem sistemu kolektivne amnezije kroz javne nastupe i pisanje3 u kome je opisivao potragu za sopstvenim identitetom kroz razbijanje društveno oformljene, od istog društva propagirane, ljušture i kroz ubijanje figure roditelja-proizvoditelja. Izjednačavajući trenutno stanje u Austriji sa smrtnom bolešću od koje boluju svi članovi društva, smatrao je da je bolest time zahvatila sve institucije koje oblikuju društveni život i pomažu u održavanju političke moći – porodicu, školstvo, pravosudni i zdravstveni sistem. Stoga će se rad, osim biografskim detaljima, baviti i filozofskim okvirima pojma odgovornosti koncipiranim nakon Holokausta koji nisu utkani u model vaspitanja primenjivan na posleratnim generacijama.
Zbirka pod nazivom Autobiografski spisi Tomasa Bernharda predstavlja skupinu romana objavljenih zajedno u periodu od 1975. do 1982. pod nazivima Uzrok (Die Ursache, 1975), Podrum (Der Keller, 1976), Dah (Der Atem, 1978), Hladnoća (Die Kälte, 1981) i Dete (Das Kind, 1982). U svih pet delova romana koji su objedinjeni u ovoj zbirci tematizuje se hladan, skoro neljudski stav prve generacije Austrijanaca prema saučesništvu u nacističkoj prošlosti, ali i odsustvo volje da se u budućim naraštajima razvije kritička svest o minulim dešavanjima, bilo da se radi o piščevom boravku u školi, bolnici, porodici. Bernhard čitaoce navodi da se zapitaju da li imamo izbor da slobodno mislimo ili smo ograničeni izborima naših roditelja koji su i sami samo zupčanici4 u ogromnom mehanizmu? Ukoliko je čovek ograničen od strane roditelja-proizvoditelja, zapravo od čitavog sistema međusobno umreženih institucija, kako će on živeti dalje – da li će biti dete ubice, budući otac ubica ili će postati oceubica? Da li je moguće formirati buduće i zdrave naraštaje na bolesnoj podlozi koja se ne leči?
Bernhardovi autobiografski spisi svedoče o rastućoj odbojnosti prema strukturama moći, autoriteta i „građanskog aparata koji nije ništa nego aparat za uništavanje ljudi” (Bernhard 2010: 83). Zadirući u njihove podsvesne temelje, Bernhard otkriva isti psihološki mehanizam kao podlogu različitih ideoloških poredaka. Ove teme ne treba da čude savremenog čitaoca, jer austrijske umetnike neprestano opseda ono daleko i strano, što vibrira ispod površine socijalnog i političkog okruženja koje se neprestano menja, a ipak je prožeto nizom arhaičnih tabua. „Na takvim je rubnim površinama nastala ne samo takozvana austrijska kultura, već i njen zazor. Austrija je jedna od retkih zemalja koja je autokritičnost učinila svojim osnovnim principom” (Zebald 2006: 86).
KRISTALIZACIJA KONCEPTA ODGOVORNOSTI NAKON DRUGOG SVETSKOG RATA. ZABORAVITI ILI NE?
Pojava totalitarizma u 20. veku, iskustva Holokausta, koncentracionih logora kao najdoslednijih institucija totalitarnog upravljanja, doslednog sprovođenja politike zla i uništavanja ljudskosti, daje celokupnom razmatranju pojma odgovornosti sasvim drugačiji okvir nego do tada. Pred zastrašujućom realnošću 20. veka čovek mora biti odgovoran i to nije samo Bernhardov krik čitaocu. Čovek mora da razume problem i da reaguje u cilju njegovog rešenja i onemogući ponavljanja istog, kroz vaspitne mehanizme putem kojih će se odgajati mlađe generacije.
Suočen sa izveštajima preživelih svedoka, narod u postnacističkoj Nemačkoj/Austriji je imao problema sa verovanjem u istinitost tih strahota upravo zato što je stari režim, tj. nacistička strategija podrazumevala totalnu dominaciju na kojoj je zasnovan poredak totalitarizma i zatvaranje spram ostatka sveta, tj. (samo)izolaciju.
Zbog toga je bilo teško definisati pojmove krivice i odgovornosti, ali je makar u filozofskim krugovima postojala svest o tom problemu. Tom temom su se bavili mnogi poput Adorna, Fukoa, Hane Arent i Jaspersa, ali je najupečatljiviji, svakako, Adornov radikalni stav o normalnosti življenja nakon Holokausta. „Misao da bi nakon ovog rata život mogao normalno da teče dalje je idiotska” (Adorno 1987: 51), što se ujedno može smatrati i jednom od glavnih ideja vodilja u radu Tomasa Bernharda.
Prema Jaspersu, kolektivni subjekat je taj koji raspolaže moći u proizvodnji dobra ili zla i zato se ovde kao glavna pitanja nameću – da li i ko može snositi i kakve posledice za očitovano zlo kolektivnih subjekata koji se obično javljaju u vidu društvenih institucija/države. Jaspers iznosi tezu da „zločinačka država pada na pleća čitavog naroda” (Jaspers 2009: 41), jer postoji neka vrsta kolektivne političke krivice, ali ona kao takva „ne podrazumeva i krivičnu odgovornost i moralnu krivicu svakog pojedinog državljanina za zločine koji su počinjeni u ime države”5 (Jaspers 2009: 27).
Neslaganja Hane Arent sa Jaspersovim izlaganjima sadržana su u rečenici da „preuzimanje odgovornosti mora podrazumevati više od prihvatanja poraza. To mora biti praćeno pozitivnom političkom izjavom o namerama namenjenoj žrtvama” (Arent 1966: 53), što je u suprotnosti sa posleratnim, političkim delanjem Austrije. Obraćanje žrtvama, sučeljavanje s njima, verovatno predstavlja najteži korak koji sledi nakon erupcije zla; prema Hani Arent, to je zato što „odgovornost za sopstvena dela, nedela ili za čak i izostanak činjenja, postaje konkretna, jer dobija lik” (Arent 1966: 62), a za to građani nisu bili spremni.
Hana Arent se u svojim ključnim tekstovima kao što su Izvori totalitarizma, Ajhman u Jerusalimu i Život duha bavi problemom krivice i zla. U temelju njenih razmišljanja o ovim pitanjima, nalazi se pojmovna distinkcija: razlika između krivice i odgovornosti. „Kolektivna odgovornost samo je naročit slučaj posredne odgovornosti; posredna krivica ne postoji” (Arent 2000: 16). Drugim rečima, postoji odgovornost za ono što neko nije učinio, ali ne postoji krivica za stvari koje su se dogodile, a mi u njima nismo učestvovali. Prema Bernhardu, o tome treba razmišljati i ka tome treba upreti sve snage.
Sva nesreća opisana u njegovim delima je oblik otpora prema sistemu nepreduzimanja odgovornosti. Kad se, ukočena pogleda, još jednom pita kako su se stvari mogle odviti tako kako jesu, postaje jasno da su motorika spoznaje i motorika neutešnosti analogne radnje. Opisivanje nesreće uvek uključuje mogućnost njenog prevladavanja (Zebald 2006: 8).
Međutim, totalitarna politika postigla je to da život svakog pojedinca u Austriji i Nemačkoj zavisi ili od činjenja zločina ili od saučestvovanja u zločinu, pa je mnogo onih koji snose odgovornost bez ikakvog vidljivog dokaza krivice. Zbog toga je bilo skoro nemoguće govoriti o odgovornosti prve generacije koja je svesno učestvovala u NS-režimu, jer da bi uopšte bilo reči o kolektivnoj krivici/odgovornosti morao je da bude održiv fenomen kolektivnog sećanja6. Ono što je za Bernharda bilo zastrašujuće sadržano je u stavu Arentove da je „pravi problem bilo suočavanje s narodom kod kog su granice između krivaca i nevinih tako temeljno izbrisane da niko neće moći da razluči da li u bilo kom pojedinačnom slučaju ima posla s potajnim herojem ili negdašnjim masovnim ubicom” (Arent 2000a: 31).
Zato se Bernhard zalaže i za pronalaženje i prepoznavanje mehanizama koji omogućavaju prevladavanja prošlosti i modela življenja nakon donošenja konačne odluke subjekta da je spreman da egzistira u ovom i ovakvom svetu, da na leđima nosi teret svojih očeva i dedova, pa čak, i čitavog čovečanstva. Na osnovu sećanja na događaje iz prošlosti, Bernhard pokušava da se pomoću razlika u mišljenju razgraniči od drugog, jednoličnog kolektiva i da izgradi sopstveni identitet, iako često biva revoltiran masovnom groznicom kolektivne amnezije i amnestije7 koje su nastupile nakon završetka rata jer, prema Kuljiću, „pojedinačno sećanje štiti identitet ličnosti, dok javno pravda grupni interes” (Kuljić 2006: 11–17).
U KOM DUHU (NI)SMO VASPITAVANI?
Bernhardova sećanja na period detinjstva i rane mladosti i proces denacifikacije sprovođen od strane Amerikanaca povezuju perspektivu odraslog čoveka, sa jedne strane, koji se sada pojavljuje u ulozi komentatora minulih događaja i koji je spreman da na osnovu vremenske distance zauzme kritički stav, i perspektivu dečaka, sa druge strane, koji je svedok svih tih događaja. Međutim, analizom obe perspektive dolazi se do istog zaključka, a to je da je celokupno salcburško društvo, u očima dečaka, a kasnije u očima odraslog čoveka, bilo potpuno dehumanizovano i svedeno na nivo zupčanika jedne ogromne mašinerije koju karakteriše potpuno odsustvo savesti, svesti o strahotama koje su se dešavale i nenegovanje kulture sećanja. Ovi Bernhardovi stavovi idu u prilog tvrdnji da je „zločinac modernog doba običan birokrata” (Arent 2000: 58), čija je osnovna karakteristika odsustvo mišljenja, pa i pretvaranje u puke objekte, što, prema Fukou, i odgovara državnom aparatu jer je to način manipulisanja masom.
Nacionalsocijalizam se kao dominantna struja u delima Tomasa Bernharda nikada ne posmatra kao završen proces, već kao sveprisutna sila koja u toku istorijskog razvoja zadobija nova lica i o kojoj se mora govoriti kako bi se sprečilo njeno ponavljanje. Bernhard se žestoko obara na nacistički i katolički duh, između kojih ne vidi nikakve razlike8, jer oba služe uništenju duha i volje. U gradu koji je u kolektivnoj memoriji označen kao Mocartov zavičaj, on je prepoznao mentalitet koji nije negirao nacizam, nego ga je podržavao i slavio duh destrukcije, tako što je formirao četu samoubica u koje spadaju svi oni koji prepoznaju mehanizme vladajuće struje, a nemoćni su da se bore protiv iste.
U skladu sa tim teorijama, čovek je postao ekvivalent materijalnim ruševinama, smrti i beznađu. On je sebe pretvorio u objekat kojim upravlja ogromna birokratska mašinerija i neko čija egzistencija ne bi bila moguća bez sudelovanja u državnim planovima. Ovakvo opisivanje u potpunosti odgovara definiciji jedne autoritarne ličnosti9 koja je podložna manipulacijama, a takav karakter je nesposoban da stekne neposredna ljudska iskustva. Adorno ovaj tip ličnosti naziva tipom postvarene svesti koji je sam sebe u nekom smislu izjednačio sa stvarima, a potom i druge. „Oni koji se slepo podređuju kolektivu pretvaraju se u nešto slično materijalu i poništavaju se kao samo-određena suština. Uz to ide i spremnost da se sa drugima postupa kao sa amorfnom masom” (Adorno 1997: 7). Upravo, pri takvom postupanju sa mladim generacijama očitava se još jedan pokušaj odbijanja konfrontacije, pre svega, sa samim sobom. Treba se suočiti sa sistemom jer, prema Fukou, neprepoznavanjem uporišnih tačaka moći, može doći do rekonstrukcije i nastavka postojanja te iste moći.
Prema Altiseru, ideologija je večna i sama ideologija interpelira subjekte oduvek i svi smo od rođenja subjekti iz razloga što se zna koje ime ćemo nositi i kako ćemo biti odgajani. Dolaskom na svet bivamo uvedeni u porodicu koja na nas prenosi vrednosne sisteme i oblikuje nas onako kako bismo bili prihvatljiv član društva, a onda nas obrazovne institucije oblikuju tako da postajemo pravi reprezenti vladajuće ideologije, a opet, nesposobni za samostalno mišljenje. Takav krug vaspitavanja – proizvodnje, uklapa se, prema Altiseru, u krug stvaranja proizvodnih odnosa jednog društva. Mlada jedinka postaje proizvod, a svi oni koji učestvuju u procesu proizvodnje kroz vaspitanje postaju proizvoditelji10.
U romanu se prepoznaju tri institucionalna krivca austrijskog vaspitnog zločina: porodica, crkva i škola koje će nastojati da subjektove interese i emocije ukrote i ukalupe u svrhu proizvodnje. „Nažalost, hladnoća proizvoditelja – roditelja, hranitelja, učitelja – nije bila sposobna da primeti zatamnjenje i zamračenje duše mladog čoveka, takvo stanje da se radilo o bolesnom stanju kao smrtnoj bolesti, protiv kojega i protiv koje ništa nije urađeno” (Bernhard 2010: 38).
Bernhard roman počinje poražavajućim odlomkom iz salcburških novina u kojem stoji da je Salcburg grad s najvećom stopom samoubistava u Austriji, gde godišnje sebi život oduzme oko dve hiljade ljudi, a za to su krive strukture unutar porodice, obrazovanja i šireg političkog života koje podstiču samoubilačke fantazije. Za mladog čoveka Salcburg predstavlja „mesto koje ga je neprestano izravno ili neizravno korilo za nepočinjene prestupe, gušeći u njemu ćutljivost i osećajnost, umesto da podstiče njegov stvaralački dar” (Bernhard 2010: 7). To rađa u Bernhardu netrpeljivost prema, u tom trenutku, odraslim ljudima koji kao stanovnici ovog grada ništa nisu naučili iz sopstvenog iskustva (Bernhard 2010: 60). Oni su od svoje dece napravili žrtve sopstvene nesmotrenosti.
Bernhardov prvi roman Uzrok sastavljen je od dva manja romana pod nazivom Grinkranc i Ujak Franc koji predstavljaju imenitelje dva Tomasova uništitelja – Grinkranc je lice nacionalsocijalizma i obuhvata period njegovog pohađanja internata sve do ulaska Amerikanaca na tlo Austrije, dok Ujak Franc nije ništa drugo do lice katolicizma i ovaj deo romana obuhvata period pohađanja gimnazije. Opisujući prve godine svog školovanja pred kraj rata, autor iscrpno analizira odnos između prve, nacionalsocijalističke, i kasnije, katoličke faze boravka u salcburškom internatu. Grinkranc je prvoklasni sadista i tiranin, on dolazi na nastavu u urednoj uniformi i savršenim čizmama, učenike tera da pevaju nacističke pesme, dok njegov posleratni zamenik Ujak Franc u sadističkim crtama nimalo ne zaostaje za Grinkrancom. Upečatljiv je i opis sobe u kojoj je Hitlerova slika zamenjena krstom. Čitava prostorija nije bila čak ni okrečena, za to je verovatno nedostajalo novca, jer tamo, gde je sad visio krst na sivom zidu, još se videla bela mrlja koju je godinama prekrivala Hitlerova slika. Zidovi pripovedačevog internata ispisuju traumatsku istoriju u kojoj je ono prošlo potisnuto, ali uvek vidljivo, makar i kroz druge institucije društva. A vaspitni zločini, kakvi se posvuda na svetu u vaspitnim ustanovama čine nad mladima, uvek se čine u ime jedne takozvane izuzetne osobe, zvala se ta izuzetna osoba Hitler ili Isus. U ime onoga koji se opevava ili veliča čine se kapitalni zločini nad onima koji odrastaju (Bernhard 2010: 81).
Uprkos tome, većina pripovedačevih školskih kolega gimnaziju pohađa kako bi postali isto što i očevi (Bernhard 2010: 114). Gimnazija je institucija koja nastavlja i potvrđuje malograđansko porodično nasleđe i pripadajuću podelu rodno-klasnih uloga. Ispunjavajući unapred određena očekivanja gimnazijalci omogućavaju obnovu dominantnih društvenih odnosa te tako ostvaruju „prednaklonost” i „predljubav” (Bernhard 2010: 6), koju je u njih uložila društvena zajednica, dok se slabije jedinke odstranjuju. Opisujući scene nasilja nad profesorom Pitonijem koji je zasigurno bio najbolji profesor koga je gimnazija imala, Bernhard slika austrijsko društvo u malom. Kada je arhitektin sin maltretirao profesora zbog njegove fizičke mane, videli su se društveni uticaji. „Video sam do kojeg stupnja niskosti može sezati ismevanje, poruga i uništavanje takvih žrtava društva i zajednice, uvek do poslednjeg stupnja, a veoma često i niže, na način da se takva žrtva11 bez daljnjeg ubije” (Bernhard 2010: 110).
Ovo je direktno okrivljavanje svih stanovnika Salcburga za, ako ne direktno, onda indirektno učestvovanje u zločinima. Dozvolivši da na mesto nacionalsocijalizma stupi katolicizam, austrijsko društvo nije bilo svesno da je širom otvorilo vrata povratku nacionalsocijalizma jer „sve je bilo isto kao kod Grinkranca – samo je imalo drugačiji premaz i drugačija obeležja, ali su utisci i učinci ostali isti” (Bernhard 2010: 57). U internatu u kome je Bernhard boravio, u istrebljivačkom centru, i dalje su se vršili zločini vaspitanja u ime neke ličnosti, bilo da je to Hitler ili Isus Hrist i sve su to radili tzv. profesori koji, prema Bernhardu, nisu ništa drugo do poraženi i siromašni duhovi, u stalnom strahu od autoriteta i porodice čiji je jedini zadatak da prenose znanje koje će ugušiti sposobnost samostalnog mišljenja. Jasno je da proizvodnja društveno prihvatljivih pojedinaca nije sasvim bezbolan proces i da će zahtevanje prevelikog odricanja/potiskivanja uvek rezultirati značajnom količinom nasilja koju će subjekt usmeriti prema sebi ili prema drugima.
Bernhard se seća da se o samoubicama u duhu nacizma često govorilo kao o slabom „ljudskom materijalu” (Bernhard 2010: 52). Nisu krive bile vaspitne metode, već biološka predispozicija koja je učeniku uskratila sposobnost da dosegne kulturno-civilizacijski nivo koji se od njega očekuje. Prepoznavši ovu psihološku igru koju institucije igraju sa mladim ljudima, Bernhard uviđa još jedan mehanizam otklanjanja krivice.
„Grinkranc bi svojom odbojnom reakcijom na nemilosrdan i hladan, ali nacističko egoističan način optužio krivca, koji po prirodi stvari nikad nije kriv, jer samoubicu ne pogađa krivica, krivica pogađa okolinu, u ovom slučaju dakle uvek samo katoličko-nacističku okolinu samoubice, koja je zgnječila tog čoveka, koja ga je naterala i prisilila na samoubistvo, ma iz kojeg razloga” (Bernhard 2010: 18).
Naši roditelji (proizvoditelji) ophode se prema deci (proizvodu) destruktivno. „Oni ruiniraju sve u tom novom čoveku koji će zbog nemarnosti proizvoditelja najverovatnije biti totalno nesrećna priroda kao totalno nesrećan čovek” (Bernhard 2010: 50). Takvom čoveku će biti potrebno pola života da sa sebe skine blato kojim su ga stvoritelji zasipali iz svog neznanja koje se generacijama prenosi(lo).
„Taj novi čovek će biti u svojoj za ceo život dvojbenoj egzistenciji beznadežno izgubljena priroda” (Bernhard 2010: 18). Roditelji-proizvoditelji su, po Bernhardu, otupeli i neprosvećeni proizvoditelji koje je samo društvo načinilo takvima, jer samo društvo ima drugačije interese nego što je prosvećenost.
„Stoga uopšte ne postoje roditelji, postoje samo zločinci kao vaspitači novih ljudi koji sa svim svojim budalaštvom i tupavošću postupaju prema tim novim ljudima koje su proizveli. U tom zločinaštvu su poduprti vlastima koje nisu zainteresovane za prosvećenog, dakle, zaista vremenu
odgovarajućeg čoveka” (Bernhard 2010: 50).
Glavna odlika austrijskog društva je nesposobnost pamćenja i učenja iz sopstvenog iskustva. Ponavljanje istih radnih, moralnih i vaspitnih obrazaca koji se posleratnom čoveku prezentuju u drugačijem ruhu dovodi Tomasa Bernharda do besa, očajanja i želje za prekidanjem svih veza sa svojim okruženjem, gradom, državom. Stalni strah, strepnja i pretnja guše njegov mladalački duh i slamaju volju i inicijativu svake individue. Škola izgleda kao mesto za istrebljenje ljudske prirode, a nastavni sadržaji predstavljaju duhovnu bolest koja nužno dovodi do gušenja misli svakog pojedinca. Po nalogu države đaci bivaju razoreni od strane profesora, trajno onesposobljeni za život – oni zapravo meditiraju o samoutrnuću. „Za njih je naprosto sve još istina i stvarnost i oni se razbijaju na toj istini i toj stvarnosti kao jedinoj strahoti” (Bernhard 2010: 17).
Počinjen je, čini se, još jedan zločin i o tome se ćuti. Prekršen je i Adornov zahtev da se Aušvic ne sme ponoviti i da nacija mora upreti svu snagu ka uništavanju takvih monstruoznih poriva. U svom manifestu iz 1966. godine pod nazivom Obrazovanje nakon Aušvica Adorno je više puta ponovio tu rečenicu, jer je bio svestan da užas o dešavanjima u Aušvicu još uvek nije prožeo ljude i da još uvek postoji opasnost od ponavljanja istog. Stoga mlade generacije treba da upru svu snagu u borbu protiv ostataka fašističkog režima, ne proučavajući toliko objektivne uslove, već osvrtom na subjektivnu ravan i to kroz prepoznavanje mehanizama koji pokreću ljude na takve strahote.
Moramo prepoznati mehanizme koji oblikuju ljude tako da oni postaju sposobni za ovakva dela, moramo sami sebi da rasvetlimo te mehanizme i, putem sveopšteg osvešćivanja tih mehanizama da se postaramo da ljudi ne postanu iznova takvi.
„Treba se suprotstavljati takvoj beslovesnosti, ljude treba odvraćati od toga da bez refleksije o sebi samima dele udarce svud unaokolo. Vaspitanje je smisleno samo kao vaspitanje za kritičku refleksiju” (Adorno 2006: 54). A refleksija je raskid sa datošću, sa sopstvenim društvenim normama i tendencijom unutar čoveka da se prilagođava društvenim naređenjima kroz formu poslušnosti. Ona je samokritika i ne dolazi sama, već je izazvana kroz vaspitanje, kroz postavljanje pitanja o svemu.
Moderna civilizacija pokazuje tendenciju raspadanja, gubljenja identiteta jedinke pretvarajući je u identitet kolektiva. Svuda je prisutan pritisak vladajuće opštosti koji vodi ka razaranju svega pojedinačnog i posebnog, što za cilj ima stvaranje ljudi koji gube i osobine koje im omogućavaju da se pobune protiv onoga što će ih u nekom trenutku navesti da učine nedelo.
Prema Bernhardu, potrebno je razjasniti egzistenciju i rasvetliti je do najvećeg mogućeg stepena kako bi čovek imao mogućnost da sa njom izađe na kraj. Čovek je istovremeno i deo, ali i žrtva egzistencijalne mašine koja sve oko sebe mrvi, jer je čovek kao „on” postao „mi”. Ovim se Bernhardova misao nadovezuje na filozofiju Montenja koji smatra da se naš duh kreće samo na tuđu reč, jer je vezan i prisiljen da prihvati ukus i shvatanja drugih, rob je i zatočenik uticaja koji vrši njihovo učenje.
„Toliko su nam zatezali povodac da više ne umemo da idemo slobodno. Život je postao skup špekulacija, ali jedno je celoj naciji bilo zajedničko, a to je da su se svi nalazili u koži mrtvaca i svi su fantazirali kako da iz iste izađu, ali su svi ipak bili ubeđeni da moraju da stradaju” (Bernhard 2010: 289).
To utapanje u mnoštvo je dovelo do gubljenja svog bića, do stanja nalik bolesti.
SVET JE KAZNIONICA, SISTEM JE BOLEST
Prethodni odeljak rada bavio se periodom Bernhardovog boravka u internatu, ali se ne sme preći ni preko činjenice da je i podeljena porodica, zapravo, nepriznavanje njega kao deteta, dovelo do razvijanja negativnih osećanja i pretvaranja bioloških roditelja u puki materijal. Tomas Bernhard doživljavao je svoj život kao veliku kaznu za greške koje su roditelji počinili. Zbog slabog zdravlja vreme je provodio po sanatorijumima gde je, kao zatvorenik u sopstvenom, nemoćnom telu, posmatrao ponašanje odraslih ljudi koji ni u trenucima strašne smrti nisu pokazali trunku osećanja. U tim trenucima se razvila svest i mišljenje o svetu kao tamnici koju nadzire državni aparat, što odgovara Zebaldovom i Fukoovom poimanju stvarnosti: Svet je tamnica. Tamnica je panoptička građevina. Čuvar u središnjem tornju zatočenike neprestano drži na oku, a da se pri tom ne mora ni pomaknuti s mesta. Ova moćna arhitektura tamnice, osim funkcije nadzora, predstavlja i sastav kontrolisanog reda. Ništa ne može biti toliko bolno za zatvorenike kao neprestana opservacija (Zebald 2006: 97) koja uništava duh. Tako su nacionalsocijalizam i katolicizam za njega duhovne bolesti i ništa drugo (Bernhard 2010: 85), ali on nije bio zahvaćen ni jednim ni drugim, jer deda i baka kod kojih je odrastao nisu bili zahvaćeni nijednom, u osnovi, ipak, zloćudnom bolešću.
U trenucima ležanja u bolničkoj sobi, dok sluša zveckanje limenog kovčega u kome odnose tela, iščekivanje dolaska smrti kao izvlačenje najvećeg dobitka na lutriji, brutalnost, hladnoća i odsustvo svakog ljudskog osećanja bude nagon za samoodržanjem. Mladi čovek je bio užasnut činjenicom da ga ni te mrtve sobe, niti mrtvi ljudi uopšte, posle nekog vremena nisu potresali; samim tim, nastupio je strah da on, samovoljni društveni otpadnik, može postati kao njegovi „roditelji”. Zato i dolazi do istine svojih istina, a to je da život nije ništa drugo do kazna.
„Moraš da izdržiš tu kaznu. Doživotno. Svet je kaznionica sa vrlo malo slobode kretanja. Nade se pokazuju kao pogrešan zaključak. Budeš li otpušten, istog časa stupaš u istu kaznionicu. Ti si zatvorenik. Ako te uveravaju da to nije istina, odslušaj i ćuti. Pomisli da si svojim rođenjem bio osuđen na doživotni zatvor, a da su za to krivi tvoji roditelji. Ali nemoj im činiti jeftine prigovore” (Bernhard 2010: 259).
Kazna je i boravak u Salcburgu koji je za njega „smrtonosna bolest”, potom „groblje fantazija” i „otvoreni muzej smrti”, pa je samo po sebi predvidljivo da čoveka ubrzo nakon što je kročio na njegovo tlo opseda pomisao na samoubistvo. Pomisao na samoubistvo budi i nenegovanje kulture sećanja, tačnije zaboravljanje, a do toga ne sme doći. Prema Fukou, trebalo bi da pokažemo i otkrijemo, čak i tamo gde su skriveni, sve odnose političke moći koji kontrolišu društveno telo i ugnjetavaju ga (Fuko 2011: 57). Društvo je bolesno i pati od paradoksalne bolesti za koju još nije pronađen lek. Ta mentalna bolest ima vrlo čudan simptom: sam simptom izaziva mentalnu bolest. A simptom je skriven u svim porama društva i izjeda ga stvarajući duhoometajuću i istrebljujuću klimu u gradu. Ali, kako se boriti sam protiv sistema?
UMESTO ZAKLjUČKA
Samospoznaja je bila put do istine, a proučavanje okolnosti postalo je Bernhardova metafizika, u kojoj je on bio posve slobodan od svih društvenih zakona i u mogućnosti da svet oko sebe posmatra analitički. Bernhardova generacija, kao i mnoge postgeneracije nacista, imale su problem sa samoidentifikovanjem i prevazilaženjem zločinačke prošlosti roditelja koji nisu želeli da im pomognu u procesu samospoznaje. Identitet kao svest o sopstvu (različitom od svih drugih), zavisi od socijalizacije individue, tj. odnosa koji pojedinac uspostavlja sa okolinom: „Pojedinac, kao i grupa, mora da uobliči svoj identitet kroz dugotrajan i mukotrpan proces prilagođavanja i distanciranja, prihvatanja i odbijanja, samoidentifikacije i šire kolektivne (društveno-kulturne) identifikacije. Stalno ga preispitujemo i modifikujemo, jer identitet nije stanje već proces” (Golubović 1999: 9). A taj proces je bio kod mladog Bernharda poduprt njegovom voljom za preživljavanjem i pobedom nad sveprisutnom smrću.
„Raspakovao sam sve, rat i njegove posledice, dedinu bolest, moju bolest, očajanje svih mojih, njihove stisnute prilike, beizizgledne egzistencije, iznova sve zapakovao i zavezao. Ali taj paket nisam mogao odložiti, morao sam ga opet poneti sa sobom. Nosim ga i danas i katkad ga otvaram i raspakujem da bih ga opet spakovao i zavezao. Nisam onda pametniji. Nikad neću ni biti, to je ono što tišti” (Bernhard 2010: 270).
Svet je posmatrao kao WC-šolju u kojoj se razvijaju najlepši i najsloženiji oblici, ali je potrebno oštro oko posmatrača, kao i strpljenje da bi se to uočilo. Generacija roditelja nacista nije imala strpljenja, niti želje da sagleda lepotu nadolazećih generacija, niti je htela da im omogući da spoznaju sebe i svoje mogućnosti i granice, ograničavajući ih zidom ćutanja koji su postavili oko sebe. Bernhard je, ipak, voleo svoju majku, čeznuo je za njenom ljubavlju, nadao se da će uspostaviti bolji odnos sa njom, iako nikad nisu bili bliski. Majka je bila hladna, njemu nedostupna, suviše mlada i suviše umorna za njega, a ostali odrasli, svi osim dede, bili su posvećeni uništenju mladog duha. Gde naći spas kada su i porodica, okruženje, država razoreni?
Bernhard se sve vreme pita gde je granica između ljubavi i mržnje – tačnije, gde je granica do koje dete može voleti roditelja koji uništava njegovu ličnost? I šta se dešava sa dečijim bićem, sa detetom koje raste u takvoj sredini? Šta će on postati takvim (ne)vaspitanjem?
Bernhard nam nudi dva odgovora – postgeneracija nacista odlučuje se za dva ekstrema – ili se u potpunosti distancira od svojih roditelja, kao Bernhard, ili ih bezuslovno podržava, poričući zločine i ostajući verna ideologiji i cajtgajstu (Zeitgeist) nacističke Austrije, što ih čini istim kao njihovi roditelji. Tu leži krivica roditelja koji svesno čine zločin protiv svoje dece ne prihvatajući odgovornost za počinjena dela iz prošlosti, jer njihova deca postaju nesrećne individue. Posleratnog čoveka krase epiteti nesrećno i ravnodušno, jer je potpuno jasno da ne postoje više vrednosti, one su u ratu porušene, pogažene, a roditelji, koji ih ni sami nisu posedovali, nisu ni mogli, a ni hteli da ih prenesu mlađima. Nove generacije su ispražnjene. A da li će čovek moći opet da postane Čovek? Bernhard ne nudi odgovor. Sve je sada egal (svejedno).
Nataša Rakić
Univerzitet u Kragujevcu
Filološko-umetnički fakultet
Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XX / Volume 68
2 Rad je nastao u okviru projekta Društvene krize i savremena srpska književnost i kultura: nacionalni, regionalni, evropski i globalni okvir (178018), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije i kao deo projekta Brendovi u književnosti, jeziku i umetnosti, FIL-1819.
3 Pored brojnih kratkih priča i romana, kao što su Frost (1963), Verstörung (1967), Auslöschung (1982), ostvaruje se i kao pisac dramskih komada. Dobitnik je mnogobrojnih internacionalnih priznanja kao što su Gril Parcerova nagrada (1972), Premio Mondello (1983) i Medicis (1988). U testamentu ostavlja izričitu zabranu štampanja i prikazivanja svojih komada na pozornicama širom Austrije. Određeno vreme je bio zabranjen pisac u Austriji zbog otvorenog iskazivanja neslaganja sa načinom funkcionisanja austrijskog društva. „Kuda god idemo u toj današnjoj Austriji, ulazimo u laž, kuda god da gledamo u današnjoj Austriji, gledamo u licemerno, s kim god Vi u današnjoj Austriji razgovarate, razgovarate sa lažovom, pomislih sada nad otvorenom grobnicom. Ta smešna zemlja nije vredna pomena. Ali jao onome ko nije slep u toj zemlji i ko nije gluv i pri zdravoj pameti” (Bernhard 1986: 479).
4 Metaforu „zupčanika” upotrebila je Hana Arent u delu „Ajhman u Jerusalimu: izveštaj o banalnosti zla” iz 1961. godine koristeći je za označavanje pripadnika naroda koji su bez ikakve kritičke svesti učestvovali u nacističkim zločinima. Teorija zupčanika odnosi se na sistem koji funkcioniše tako što su svi zupčanici (ljudi) tu kako bi ta mašinerija (administracija) bila u pogonu, što su mnogi posle rata koristili kao argument za skidanje lične odgovornosti sa pleća.
5 Napominjući da narod kao celina ni u zakonskom, ni u političkom, ni u moralnom smislu ne može biti ni kriv ni nevin, Jaspers vezuje kolektivnu krivicu za okvir političke odgovornosti. Mehanizam vaspitanja u romanu Autobiografski spisi Tomasa Bernharda
6 Individualno i kolektivno sećanje ne predstavljaju spontane procese, već su društvene i kulturne konstrukcije, koje se, takođe, vremenom menjaju. Glavni oslonac kolektivnog i kulturnog pamćenja su institucije, koje pamćenje kreiraju putem (pre)označavanja dokumenata, stvarajući na taj način poželjni kolektivni identitet društva (Asman 2006: 24).
7 U javne službe opet preuzimani činovnici, i to ukoliko nisu osuđeni. U njih se ubraja oko 430.000 osoba i to izgnanici, nekadašnji vojnici Vermahta, kao i osobe sa nacionalsocijalističkom prošlošću, a pripadnici Gestapo-a i teško optuženi bili su izuzeti iz procesa amnestije. Zakon 131 okarakterisan je kao rezultat onog mentaliteta podvlačenja crte kojim je oglašen završetak denacifikacije i konačno stabilizovan kontinuitet u činovničkom telu.
8 „Sprega vlade i crkve – to je strašna stvar – to može samo da se mrzi. Mislim da su čoveku podjednako odvratne sve vlade i države, samo ako ih dobro upozna. Posle izvesnog vremena, prokljuvite da su sve te konstrukcije iste – ili diktatura ili demokratija – a za individuu to je sve podjednako odvratno” (Bernhard 1969: 25).
9 Jedna od karakteristika autoritarne ličnosti je autoritarna submisivnost koju Adorno definiše kao želju za jakim vođom, potčinjenost državi i poslušnost. Ona predstavlja opšti stav prema bilo kom autoritetu. Ova podređenost spoljnim činiocima proističe iz nerazvijenosti unutrašnjeg autoriteta, odnosno, savesti, dok druga hipoteza navodi da je to način borbe protiv buntovnih osećanja koje izaziva autoritet i koja stoje pod kontrolom straha.
10 Tomas Bernhard koristi često termin „roditelj-proizvoditelj”, implicirajući da se termin „roditelj” ne odnosi samo na biološke roditelje, već na čitav sistem institucija koje svojim pravilima oblikuju društvo. Crkvena, porodična i vaspitna institucija prožete su istom ideologijom i smeštene u centar političkih dešavanja.
11 Postoje dva značenja reči žrtva; prvo se odnosi na latinsku reč „sacrificium” i pretpostavlja svesno žrtvovanje zarad više svrhe. Drugo značenje se odnosi na latinsku reč „victima” koja pretpostavlja postojanje stradalog objekta nekog oblika nasilja.
Izvori
Bernhard 2010: T. Bernhard, Autobiografski spisi, Novi Sad: Futura publikacije.
Literatura
Altiser 2015: L. Altiser, Ideologija i državni ideološki aparati, Beograd: Karpos.
Arent 2000: H. Arendt, Eichmann u Jerusalimu: izveštaj o banalnosti zla, Beograd: K.V.S.
Arent 2000a: H. Arent, Organizovana krivica i univerzalna odgovornost, Beograd: Reč: časopis za književnost i kulturu, 57 (3), 29–35.
Arent 1966: H. Arent, Auschwitz: A Report on The Procedings Against Robert Karl Ludwig Mulka and Others Before the Court at Frankfurt, München: Beck.
Adorno 1987: T. Adorno, Minima moralia. Refleksije iz oštećenog života, Sarajevo: Veselin Masleša.
Adorno 2006: T. Adorno, Vaspitanje posle Aušvica, Beograd: Pedagogija, 61(1), 5–16.
Asman 2006: A. Assmann, Der lange Schatten der Vergangenheit. Erinnerungskultur und Geschichtspolitik, München: Beck.
Bernhard 2014: T. Bernhard, Brisanje, raspad, Beograd: Lom.
Golubović 1999: Z. Golubović, Ja i drugi. Atropološka istraživanja individualnog i kolektivnog identiteta, Beograd: Republika.
Jaspers 2009: K. Jaspers, Pitanje krivice, Beograd: Fondacija Konrad Adenauer.
Kuljić 2006: T. Kuljić, Kultura sećanja: teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti, Beograd: Čigoja štampa.
Zebald 2006: G. W. Sebald, Die Beschreibung des Unglücks: Zur österreichischen Literatur von Stifter bis Handke, Frankfurt am Main: Fischer.
Čomski i Fuko 2011: H. Čomski, M. Fuko, O ljudskoj prirodi: pravda protiv moći, Beograd: Karpos.
