Ljuljuška se na talasima, a čovjekoliki se hvataju za pjenu.
Nije nevidljiv, ali ga ne vide.
Kad im je malo u plićaku, oni na pučinu.
Čamac vezan na masnoj vodi kao gladno kuče…
Prestrave se od dubina.
Slute smrt u mračnim vodama.
Potapa ih nezajažljivost.
Utopi ih panika.
Potonu kao kamen.
Čamac natovaren kamenom, kljun mu u pijesku.
Posljednje što pomisle: Da nam je sad onaj čamac.
*******
Pokazuje nam žuljevite dlanove:
–Od vesla—kaže—a u očima mu sunce na vodi.
Priča o čamcu, kao o ženi da priča.
Gladi mu krmu i kobilicu, ljubi mu pramac.
Mali mu kao orahova ljuska, a veliki kao ostrvo.
Sleti mu galeb.
Za čamac priveže oblačić, pa šeta po moru.
Merak mu da se pomokri sa čamca kao Hemingvejev starac.
Kad bi mogao, ne bi izlazio iz čamca.
Kad umre, u čamcu da ga sahrane.
I sve tako…dok svijet u čamac ne pretvori.
A onaj u birtiji što mrzi more i čamac na moru i oblačić iznad čamca, i galeba na čamcu, samo o jednom duma:
Kako će mu potopiti čamac.
I u to ime nazdravlja čamcu i čamdžiji.
Misao mu kao kamen, kamen mu sve, čamac-ništa…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač – Zenit Novi Sad
