Da znaju šta mu je u imenu ne bi mu tražili gospoštinu u džepu.
Iako su sve strpali u džep, pa i onoga što mu je u imenu.
Ne zna čovjekoliko čeljade ništa o gospoštini iako je rođeno gospoče.
Ni gospodari im nijesu bili gospoda, pa kako će oni što se gospode podaništvom.
Džaba džep.
Džaba i frak i cilindar.
I da sef uprte na leđa kao spužalina kućicu-jopet-džaba.
Ne priliči samar magaretu.
*******
Bio neki mokri novembar.
Oslinavio varoške krovove.
Falio samo Filip Latinović, kapitol i kolodvor, pa da kidišemo.
Pijemo čaše, ispijamo se.
Onda je ušao, na vratima zalelujao peševima kišnog mantila.
Svi mu blenuli u bosa stopala.
Niko u lice.
–Koja li je ovo avetinja—zarakolilo rođeno gospoče prinoseći vince.
Bosa stopala pod astalom gnječila nam džigernjaču.
Krošnje se u prozoru uzljuljale kao uzbljuvani marineri.
Nadigla se povraćka do grkljana.
A On- donio bosa stopala.
Mrtva hladna, pod astalom.
Pa ga izbacili.
Da nam ne remeti.
Vele da se sjutradan povratio, donio cipelke, ostavio pored vrata.
A njega, nikad više.
Eno ih i danas tamo.
Prođemo, glednemo.
Njušnemo…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji – Izdavač Zenit – Novi Sad
