Stalo im do njega taman koliko do lanjskog snijega.
Baš im svejedno kako ih vabe i šickaju.
Kad napnu pamet, čovjekoliki obično kažu: Zovi me i lonac, samo me nemoj razbiti.
Onda se dive sopstvenoj krilatici koja oblijeće naokolo kao muva.
I sve im tako-zunzarasto.
Prazni lonci zveče, a oni ojkaju li ojkaju.
Poklopac im čvesto zaptiven, kao da je zavaren, a ispod poklopca-opet poklopac.
*******
–Ja sam taj i taj—kaže tek da se znade i sjeda poizdalje.
A niko ga ništa i ne pita.
Onaj što stalno žmiri i iskašljuje okrenu se tome i tome, pa brže zažmirka i jače se iskašlja.
Potjera nas u razobadani smijeh.
Taj i taj glasno srkuće, brčine mu smetaju.
–Može li i rakija uz kavu—posprdnu se onaj što žmiri i iskašljuje.
–A kako ti je ime—upilji se taj i taj sa sijedim brčinama.
Kad mu je rekao da nema imena, taj i taj zinu od čuda, zagladi brčine i ode.
Više jok da dođe među bezimenjake…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač: Zenit, Novi Sad
