Ludilo
Bio je jednom jedan ludi Momčilo što je jeo zemlju i skakao da dohvati nebo.
Bila je i jedna luda Bisa, prava-pravcata furija, što je ulijetala u varoške kuće i zavirivala pod svaki poklopac.
Bio je još i ludi Joza što je onda plakao i krckao orahe na očevom mrtvačkom sanduku.
I bilo je još i još dobrih ludaka.
Sada ih više nema.
Ludilo je izgubilo svoju bitku, predalo se ludosti.
A bilo je začin normalnom svijetu.
Čudesna šara na zemaljskom ćilimu.
Čovjekoliki je smeli.
*******
–Šta radi ovaj—pita me onaj vukući elektronski čibuk, kuckajući glavom o astal.
–Pravi se lud-kažem, a ne znam šta govorim u ludoj birtiji.
–Ludak—kaže onaj ispuštajući nevidljivu paru i oblizujući prste kao mačka šapice.
Dvojica bleje za šankom, trojica vreče za astalom.
A ludak sjedi i gleda.
Sjedi, gleda, ćuti, razmišlja.
Kao da tihuje u ludoj birtiji.
–Držite ludaka—čuje se izvana.
Čuje se i topot i komešanje.
Nešto kao ljudski lavež.
Optuženi je na suđenju morao da se pretvara da je lud, ne bi li ga oslobodili optužnice za ludilo.
Eno ga: jede zemlju i skače da dohvati nebo.
Konačno se skrasio u normalnom svijetu…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač – Zenit Novi Sad
