Nada
Još samo da nju dokrajče i biće svoji na svome.
Samo da još izbace i taj kamičak iz cokule kojom gaze lice svijeta.
Žulja ih, mada je gotovo i nema.
Kada je sasvim zatuku, čovjekolikima će biti potaman.
Jer kako, o kako, uživati u žuđenom beznađu, kad je, može biti, jož živa…
Da utule i taj talasić, pa da se prepuste mrtvomorju.
Nadanje je najveća muka beznadnika, a beznađe im je jedini smisao besmisla.
Ne da živi melem nade živoj rani mira.
*******
–Čemu li se ovaj nada—pita me i mrtvački okreće punanu čašu.
Iznad mesnate šake zlati mu se roleks.
A taj što se nada proklecao pored našeg astala.
–Nadaš li se da će ti izrasi noga—dobacio mu zagrcnut i sunuo otrovni oganj.
Olabavio omču kravate, čaša se oko sebe okrenula.
Onaj otklecao do ćoška, pa se okrenuo.
–Nadam se—doviknuo—da mi nećeš oteti štaku kad si mi već oteo sva druga nadanja.
Kako rekao, tako otklecao.
Ja-brzo iz birtije, da sačuvam vatricu nade…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
