Priča
Čak i pametari među čovjekolikima imaju običaj da kažu:
–Sve su priče ispričane…
Time dokazuju svoju pamet.
A da ima pameti, ne bi bilo čovjekolikih.
Ako su sve priče ispričane, onda su sva djeca rođena.
A ako su sva djeca rođena, čemu sve ovo, makar i ovako…
Ako su sve priče ispričane, onda je i ova najtužnija priča ispričana.
A vidimo, nekako traje.
Mnogo puta su zatucali priču, a ona im utekne pod kamen.
Ako je i uhvate za rep, ostane im samo rep u šaci, a ne i priča.
Mrze priče jer im ne daju da se ugase nepričanjem.
Mrze priče jer svaka dobra priča njih opričava.
Da nije još poneke sakrivene priče, ubijedili bi i sebe i druge da su ono što nijesu.
Ne da im priča.
Pričalac nije ima kad ni kap vode da proždre od priče.
Pričao, nije stao.
Ni kad su ga u birtiji mlatnuli po ustima, nije prekinuo priču.
Pljucnuo ugrušak priče i nastavio pričnju.
Eno ga još i sad priča, a ruke mu spućene ludom košuljom.
–Dobio pravo odijelo—zagrcnuo se onaj što mrzi priče i nazdravio nepričanju.
Pričaocu se činilo: stane li priča, staće i voda.
Stanu li vode, stao je svijet.
Nedostaju mi njegove spasodarne priče.
Ali se pretvaram.
Pretvaram se i da sa ćutačima i praznopričačima uživam u gluvoj birtiji.
A samo grgolja i klokoće mutava nepričava.
I tako mi u čežnji venu neopričani dani…
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač Zenit Novi Sad
