Drugo pitanje:
Zašto tako mnogo osoba na stazi joge usvajaju stanovište borbe, upinjanja, potpunog zanimanja za pridržavanje strogih pravila, i ratničkih puteva? Da li je to nužno da bi se bio pravi jogin?
To je apsolutno nepotrebno – ne samo nepotrebno, to stvara sve vrste prepreka na stazi joge. Put borbe je najveća moguća prepreka jer nema nikoga protiv koga biste se borili. Ako počnete da se borite, vi delite sebe.
A to je najveća bolest: da se bude podeljen, da se postane šizofreničan. Čitava borba je beskorisna, ona nikuda neće odvesti. Niko ne može da pobedi. S obe strane ste vi. Dakle uglavnom se možete igrati; možete igrati igru skrivanja i traženja. Ponekad deo A pobeđuje, ponekad deo B. Na taj način možete se kretati. Ponekad ono što nazivate dobrim pobeđuje. Ali boreći se sa zlom, pobeđujući zlo, dobar deo postaje iscrpljen, a zli deo sakuplja energiju.
Tako pre ili kasnije zli deo će izaći gore, i to se može odvijati beskonačno.
Ali zbog čega se ovaj put borbe dešava? Zašto većina ljudi započinje s borbom? Onog trenutka kada pomisle o preobražaju, započinju da se bore. Zašto? Zato što znate samo metod pobeđivanja, a to je borba.
U svetu spolja, u spoljašnjem svetu, postoji samo jedan način da se bude pobedonosan, a to je borba – borba i uništenje drugog. To je jedini način u spoljašnjem svetu da se bude pobedonosan. A vi ste živeli u ovom spoljašnjem svetu milionima i milionima godina i borili ste se – ponekad bivajući poraženi ako se ne borite dobro, ponekad postajući pobedonosni ako se borite dobro. Dakle, to je postao unutra ugrađen program “Bori se žestoko.” Postoji samo jedan način da se bude pobedonosan, a to je ljuta borba.
Kada napredujete unutra, vi sprovodite isti program jer ste upoznati samo sa njim. U unutarnjem svetu, upravo je obrnut slučaj: ako se borite – bićete pobeđeni, jer nema nikog da se s njim borite. U unutarnjem svetu, prepuštanje je put da se bude pobedonosan, predanost je put da se bude pobedonosan, dozvoljavajući unutrašnjoj prirodi da teče, ne boriti se, jeste put da se bude pobedonosan. Dopuštanje reci da teče, ne gurajući je, jeste put kada je u pitanju unutarnji svet. Ovo je upravo obrnuto. Ali vi ste upoznati samo sa spoljašnjim svetom, tako da se ovo događa samo u početku. Ko god krene unutra, on će nositi ista oružja, isto držanje, istu borbu, istu odbranu.
Makijaveli je bio za spoljašnji svet; Lao Ce i Buda su za unutarnji svet. I oni uče različite stvari. Makijaveli kaže da je napad najbolja odbrana: “Ne čekajte da drugi napadne, jer onda ste već na gubitku. Već ste izgubili, jer drugi je započeo. On je već dobio, stoga je uvek bolje započeti. Nemojte čekati da se branite, uvek budite napadač. Pre nego što neko napadne vas, vi napadnite njega i borite se onoliko vešto koliko je moguće, s onoliko nepoštenja koliko je moguće. Budite nepošteni, budite lukavi i budite agresivni.” To je način koji Makijaveli predlaže. I Makijaveli je jedan čestit čovek; zbog toga on predlaže tačno sve što je potrebno.
Ali ako pitate Lao Cea, Patanjđalija ili Budu, oni govore o različitom tipu pobede – o unutarnjoj pobedi. Tamo, podmuklost, neće delovati, obmanjivanje neće delovati, borba neće delovati, agresija neće delovati jer koga ćete obmanjivati? Koga ćete pobediti? Vi ste sami tu.
U spoljašnjem svetu nikada niste sami. Drugi su prisutni, oni su neprijatelji. U unutarnjem svetu vi ste tu sami. Ne postoji drugi. Ovo je totalno nova situacija za vas. Vi ćete nositi stara oružja, ali ova stara oružja će postati uzrok vašeg poraza. Kada promenite svet od spolja ka unutra, ostavite sve što ste naučili spolja. To neće biti od pomoći.
Neko je pitao Ramanu Maharšija: “Šta treba da naučim da bih postao smiren, da spoznam sebe samog?” Priča se da je Ramana Maharši rekao: “Za dosezanje unutarnjeg Sopstva ne treba da učite ništa. Potrebno vam je odučavanje, učenje neće pomoći. To vam pomaže da napredujete spolja. Zaboravljanje svega naučenog će pomoći.” Sve što ste naučili, zaboravite to, zanemarite to, odbacite to. Krećite se unutra nevino, bezazleno – bez lukavosti i veština, već s detinjastim poverenjem i nevinošću; ne razmišljajući u terminima da će vas neko napasti. Nema nikoga, tako ne osećajte se nesigurno i ne sprovodite nikakve pripreme za odbranu. Ostanite ranjivi, prijemljivi, otvoreni. To je ono što shraddha, poverenje, znači.
Sumnja je nužna spolja jer drugi je prisutan. On možda misli da vas obmane, stoga treba da sumnjate i da budete skeptični. Unutra, nikakva sumnja, nikakav skepticizam nije potreban. Nikog nema tamo da vas vara. Možete ostati tamo onakvi kakvi jeste.
Zbog toga svako ima držanje slično ratniku, ali ono nije nužno. To je smetnja, najveća prepreka. Odbacite to van. Možete načiniti to glavnom stvari koja treba da se zapamti, da sve što je nužno spolja unutra će postati smetnja. Bilo šta, kažem, bezuslovno. A baš obrnuto treba da se proba.
Ako sumnja pomaže spolja u naučnim istraživanjima, onda će vera pomoći unutra u religijskim istraživanjima. Ako agresivnost pomaže spolja u svetu moći, prestiža, drugih, onda će neagresivnost pomoći unutra. Ako lukav, proračunati um pomaže spolja, onda nevin, neproračunat, bezazlen um će pomoći unutra.
Zapamtite ovo: šta god da pomaže spolja, upravo obrnuto će pomagati unutra. Zato čitajte Makijavelijevo delo Vladalac (Il Principe). To je put spoljašnje pobede. I samo kada obrnete Makijavelijevog Vladara, možete stići unutra. Samo preokrenite Makijavelijevo gledište, i on postaje Lao Ce – kao u shirshasanu, stoju na glavi. Makijaveli stojeći na svojoj glavi postaje Patanjđali.
Dakle, čitajte delo Vladalac; ono je divno – najjasnije izlaganje o spoljašnjoj pobedi, a onda čitajte Lao Ceov Tao Te Čing ili Patanjđalijeve Joga sutre ili Budinu Dhammapadu ili Isusovu Propoved na gori. Oni su samo protivrečni, samo obrnuti, samo suprotni.
Isus kaže: “Blagosloveni su oni koji su krotki, jer će naslediti zemlju” – krotki, nevini, popustljivi, a ne jaki ni u kom smislu. “Blagosloveni su smerni u duhu, jer će ući u carstvo božje.” Isus to čini jasnim: “smerni u duhu”. Oni nemaju ništa na šta bi polagali pravo. Oni ne mogu reći: “Ja sam dobio ovo.” Oni ne poseduju ništa – znanje, bogatstvo, moć, prestiž. Oni ne poseduju ništa, oni su skromni i smerni. Oni ne mogu polagati pravo: “To je moje.”
Mi stalno zahtevamo: “To je moje, to je moje. Na što više toga polažem pravo, to više osećam da ‘ja jesam.” U spoljašnjem svetu, što je veća teritorija vašeg uma, vaš ego je veći. U unutarnjem svetu, što je manja teritorija uma, vi ste veći. A kada teritorija iščezne kompletno i vi ste postali nula, onda – onda ste najveći. Onda ste pobedonosni. Onda se pobeda dogodila.
Ratničko držanje – naporna borba, previše velika zainteresovanost za pravila, uređenja, proračunatost, planiranje – takav um je prenesen unutra jer ste naučili to i ne znate ništa drugo.
Otuda, potreba za učiteljem. Inače, nastavićete da pokušavate svojim putevima koji su tamo potpuno apsurdni.
Otuda, nužna je inicijacija. Inicijacija označava nekoga ko može da vam pokaže put gde vi nikada niste putovali, nekoga ko može da vam da letimično sagledavanje sveta kroz njega, dimenziju koja je vama potpuno nepoznata. Vi ste gotovo slepi za to. Ne možete videti to jer oči mogu videti samo ono što su one naučile da vide.
Ako dođete ovde i ako ste krojač, onda ne gledate lica, gledate odela. Lica vam ne znače mnogo; samo gledajući u odelo vi znate koji je to tip čoveka. Vi znate jezik.
Ako ste obućar, nije vam potrebno da gledate u odelo; cipele će biti dovoljne. Obućar može samo da posmatra na ulici, i znaće ko prolazi, da li je osoba veliki lider – samo gledajući u cipele – da li je ona jedan umetnik, boem, hipik, bogat čovek, da li je kulturan, obrazovan, neobrazovan, seljak – samo posmatranje cipela daje sve pokazatelje ko je ona. On zna jezik.
Da li čovek pobeđuje u životu, cipela ima različit sjaj. Ako je pobeđen u životu, cipela je poražena. Onda je cipela tužna, ne mari se za nju. Obućar zna to. Nije mu potrebno da gleda u vaše lice. Cipela će reći sve što on želi da zna.
Mi učimo sve i onda postajemo fiksirani u tome. Onda je to ono što vidimo. Vi ste naučili nešto, i potrošili ste mnogo života učeći to. Sada je to duboko ukorenjeno, utisnuto. To je postalo deo vaših moždanih ćelija. Dakle kada se krećete unutra tamo je jednostavno tama, ništa, ne možete videti ništa. Čitav svet koji znate iščezao je.
To je baš kao kada znate jedan jezik i iznenada ste poslati u zemlju gde niko ne razume vaš jezik i vi ne možete razumeti ničiji jezik. Ljudi razgovaraju i ćaskaju, a vi osećate jednostavno da su oni ludi. Izgleda kao da izgovaraju besmislice, a to izgleda vrlo bučno jer ne možete razumeti. Izgleda vam da oni govore preglasno. Ako ih možete razumeti, onda se cela stvar menja; vi postajete deo toga. Onda to nije mrmljanje; to postaje razumljivo.
Kada uđete unutra vi znate jezik spoljašnjeg. Unutra postoji tama. Vaše oči ne mogu videti, vaše uši ne mogu čuti, vaše ruke ne mogu osećati. Neko je potreban, neko da vas uputi, da uzme vašu ruku u svoju ruku i pokrene vas na ovoj nepoznatoj stazi dok ne postanete upoznati, dok ne započnete da osećate, dok ne postanete svesni neke svetlosti, nekog značenja, nekog smisla oko vas.
Jednom kada imate prvu inicijaciju, stvari će početi da se dešavaju. Inače prva inicijacija je teška stvar, jer je to potpuni preokret. Iznenada vaš svet značenja iščezava. Vi ste u nepoznatom svetu. Ne razumete ništa – gde da se krećete, šta da radite i šta da načinite od tog haosa. Majstor samo predstavlja nekoga ko zna. A ovaj haos, unutarnji haos, za njega nije haos, za njega je to red, kosmos, i on vas može voditi u njega.
Inicijacija označava gledanje kroz unutrašnji svet kroz oči nekog drugog. Bez poverenja to je nemoguće jer vi nećete dozvoliti da vaša ruka bude uzeta od nekoga da vas vodi u nepoznato. A on vam ne može dati nikakvu garanciju. Nikakva garancija ne bi bila ni od kakve koristi. Šta god da on kaže, vi morate uzeti to na poverenje.
U drevnom vremenu kada je Patanjđali pisao ove sutre, poverenje je bilo vrlo lako, jer u spoljašnjem svetu takođe, naročito na Istoku i specijalno u Indiji, oni su stvorili spoljašnji obrazac inicijacije. Na primer, zanati, profesije, pripadali su porodicama kroz nasleđe. Otac bi inicirao dete u zanimanje, a dete je prirodno verovalo svom ocu. Otac bi odveo dete na farmu ako je ratar i farmer, i uputio ga u njegovu poljoprivredu. Koji god posao da je radio, on bi uveo dete.
U spoljašnjem svetu takođe, postojala je inicijacija na Istoku. U sve je trebalo da se bude iniciran – neko koji zna bi vas uveo. Ovo je pomagalo vrlo mnogo jer ste bili upoznati sa inicijacijom s nekim ko bi vas vodio. Dakle, kada dođe vreme za inicijaciju, vi ste mogli verovati.
A poverenje, shraddha, vera, bila je lakša u svetu koji nije bio tehnološki.
Tehnološkom svetu treba oštroumnost, lukavost, kalkulacija, matematika, promućurnost – ne nevinost. U tehnološkom svetu, ako ste nevini izgledaćete smešno; ako izgledate oštroumno, izgledaćete mudri, inteligentni. Naši univerziteti ne čine ništa do ovo: čine vas domišljatim, lukavim, proračunatim. Više proračunatosti, više lukavosti, i uspešniji ćete biti u svetu. Sasvim obrnut je bio slučaj sa Istokom u prošlosti. Ako ste bili lukavi za vas ne bi bilo moguće da uspete čak ni u spoljašnjem svetu. Samo nevinost je bila prihvatana. Tehnika nije uvažavana previše, ali unutrašnji kvalitet je vrednovan previše.
Ako je osoba lukava i pravi bolje cipele, niko ne bi išao kod nje na Istoku u prošlosti. Odlazili bi kod osobe koja je nevina. Ona možda ne bi pravila bolje cipele, ali oni bi odlazili kod osobe koja je bezazlena jer cipela nije baš bilo šta, ona nosi kvalitet osobe koja ju je napravila. Dakle ako bi postojao lukav i domišljat tehničar, niko ne bi išao kod njega. On bi trpeo, ne bi bio uspešan. Ali ako bi bio čovek kvaliteta, karaktera, bezazlenosti, ljudi bi išli kod njega. Čak i ako su lošije, ljudi bi više cenili njegove stvari.
Kabir je bio tkač i ostao je tkač. Čak i kada je postigao prosvetljenje, nastavio je da tka. On je bio tako ekstatičan, da njegovo tkanje nije moglo biti mnogo dobro. On je pevao, plesao i tkao! Bilo je mnogo grešaka i mnogo neispravnosti, ali njegove stvari su bile cenjene, izuzetno cenjene.
Mnogi ljudi bi samo čekali kada će Kabir doneti nešto – to nije bila samo stvar, artikal, to je bilo od Kabira! Sama stvar je u sebi imala unutarnji kvalitet, došla je iz Kabirovih ruku.
Kabir je dodirnuo. Kabir je plesao oko nje dok je tkao. I neprekidno se sećao božanskog, tako je stvar – tkanina, odeća ili bilo šta – postala duhovna, sveta. To je davalo kvalitet stvarima. Tehnička strana je sporedna; ljudska strana je bila primarna.
Tako čak i u spoljašnjem svetu na Istoku, oni su sproveli obrazac tako da kada se okrenete unutra nećete biti totalno neupoznati sa unutarnjim svetom; nešto ćete znati, neka uputstva, neka svetla u vašoj ruci. Nećete se kretati u totalnoj tami.
I ovo poverenje u spoljašnje odnose bilo je svuda. Muž nije mogao verovati da njegova žena može biti neverna. To je bilo gotovo nemoguće. A ako muž umre, žena bi umrla s njim jer život je bio takav zajednički fenomen. Tada je bilo besmisleno živeti bez nekoga s kojim je život postao tako zajednička stvar.
To je kasnije postalo ružno, ali u početku je to bila jedna od najlepših stvari koja se ikada događala na zemlji. Vi ste voleli nekoga i on je nestao – želećete da nestanete s njim. Da se bude bez njega bilo bi gore nego smrt. Smrt je bolja i vredna izbora – takvo je bilo poverenje u spoljašnje stvari takođe. Odnos žene i muškarca je spoljašnja stvar. Celo društvo se kretalo oko poverenja, vere, istinskog deljenja, onda je to bilo korisno. Kada jednom dođe vreme da se krene unutra, sve ove stvari bi pomogle da se bude iniciran lako – da se veruje nekome, da se preda.
Borba, upinjanje, agresivnost su prepreke. Ne sprovodite ih. Kada se krećete prema unutra, ostavite ih pred vratima. Ako ih nosite, propustićete unutarnji hram; nikada ga nećete dostići. S ovim stvarima ne možete da se krećete prema unutra.
Osho
