Budućnost je počela

U če­ka­o­ni­ci Na­to pak­ta, po­če­la je bu­duć­nost ko­ju su nam na­mi­je­ni­li du­še­bri­žni­ci. U mrač­noj če­ka­o­ni­ci, pod čki­lja­vim neo­n­skim osvje­tlje­njem pod ko­jim se ne vi­de li­ca, već sa­mo si­lu­e­te ne­če­ga što bi mo­glo bi­ti ne­što. Ne ras­po­zna­ju se li­ca, ni­je­su im va­žna. Slu­te se obez­li­če­ni ko­ji kre­i­ra­ju bu­duć­nost ko­ja je već po­če­la. Tra­ži­li ste, do­bi­će­te. Jed­no­stav­ne ri­je­či, pre­ci­zna de­fi­ni­ci­ja, kao sje­či­vo, kao gla­vo­si­jek, kao pe­čat bu­duć­no­sti ko­ja je po­če­la već…
U or­di­na­ci­ja­ma ne­če­ga što se zo­ve Europ­ska uni­ja po­če­la je bu­duć­nost ko­ju su nam na­mje­ni­li čo­vje­ko­ljup­ci. Pred or­di­na­ci­jom bo­lest, u or­di­na­ci­ji bo­lest, iz or­di­na­ci­je, smrt, ko­ja se mo­gla zva­ti upo­ko­je­nje. Ula­ze pa­ci­jen­ti, li­je­če ih pa­ci­jen­ti, bo­lest je je­di­no is­ho­di­šte slav­nog lje­či­li­šta. Europ­ska uni­ja, tvr­đa­va uglja i če­li­ka, po­sta­la je ma­nov­ski ča­rob­ni bri­jeg sa ko­jeg pu­ca po­gled u za­slje­plju­ju­će ni­šta­vi­lo. Ča­rob­ni bri­jeg ni­je mje­sto ozdra­vlje­nja. Ča­rob­ni europ­ski bri­jeg je mje­sto iz­lje­če­nja ko­je tra­je sve do po­želj­nog is­ho­da. Po­že­ljan is­hod je umi­ra­nje. Na taj na­čin ma­li ustu­pa­ju mje­sta ve­ći­ma i to je je­di­na za­ko­ni­tost uni­je ko­ja se ne­kim slu­ča­jem zo­ve Europ­ska. Ma­da to ni­je. I to ne­ma ve­ze sa Evro­pom. U ko­ju smo valj­da vo­ljom Sve­vid­ca upa­li ro­đe­njem. Upa­li, na­vod­no, u naj­bo­lji od svih mo­gu­ćih svje­to­va. I sa­da tre­ba ustu­pi­ti mje­sto naj­bo­ljim od svih mo­gu­ćih lju­di. Naj­moć­ni­jim od svih mo­gu­ćih na­ro­da. Naj­ra­to­bor­ni­jim od svih mo­gu­ćih rat­ni­ka. U toj po­vor­ci euro­in­te­gra­ci­ja kli­če se ne­če­mu što se zo­ve pro­gres, a uža­sno pod­sje­ća na pro­past. Te ko­rač­ni­ce pod­sje­ća­ju na glu­vi od­jek, na va­paj ve­se­lo­sti.
Po­če­la je bu­duć­nost, uko­li­ko vam to ni­ko ni­je re­kao u ovim pra­znič­nim da­ni­ma. Bu­duć­nost ko­ju su nam na­mije­ni­li ple­me­ni­ti vi­so­ko­pre­u­zvi­še­ni otva­ra­či po­gla­vlja i obi­ja­či bra­va. Po­če­la je bu­duć­nost, kli­ču sa ša­re­nih bal­kon­či­ća na me­si­jan­skim čar­da­ci­ma, ni na ze­mlji, ni u ze­mlji, jer ne­bo s tim ne­ma ve­ze. Otva­ra­ju se po­gla­vlja, škljo­ca­ju te­ške bra­ve, ula­zi se u slat­ki svi­jet gor­ke be­smi­sli­ce. Sr­lja­mo kao Ali­sa u ze­mlji ču­da i sur­va­va­mo se kroz pod­zem­ne la­vi­rin­te opi­je­ni sop­stve­nim tri­jum­fom pro­pa­da­nja. Otva­ra­či po­gla­vlja iz bri­sel­ske la­bo­ra­to­ri­je nu­de nam ste­ro­i­de ma­lo­u­mlja, a obi­ja­či bra­va kra­du ono što je pre­o­sta­lo iz će­li­ji­ca u ko­je su nas jed­nom za­klju­ča­li, iz ko­šni­ca iz ko­jih su odav­no po­ku­pi­li med, iz ze­mlji­ce tru­to­va u ko­joj je­di­no tru­to­vi ra­đa­ju…
Po­če­la je bu­duć­nost u ze­mlji­ci ko­ja pra­znu­je pra­zne da­ne, u ze­mlji­ci ko­ja vo­li da mr­zi naj­pri­je dru­ge, a po­tom i sa­mu se­be. Mr­žnja je je­di­ni de­sti­lat zla ko­jim se na­zdra­vlja u sla­vu slav­nih da­na, pre­pu­nje­ne ča­še su dig­nu­te vi­so­ko za inat oni­ma ko­ji­ma je inat je­di­ni ga­rant op­stan­ka na tvr­dom ka­me­nu. Inat i ina­će­nje ta­ko se zo­ve ži­vo­ta­re­nje u ze­mlji­ci u ko­joj je bu­duć­nost već po­če­la.
Bu­duć­nost je po­če­la, po­če­lo je vri­je­me bo­ljeg i na­pred­ni­jeg, po­če­lo je vri­je­me pra­šta­nja i po­mi­re­nja, za­jed­ni­štva i sa­brat­ni­štva. Po­to­ča­ri su naj­bo­lji do­kaz za to. Onaj ve­li­čan­stve­ni linč kao po­ru­ka lju­ba­vi. Pre­mi­jer­ska pru­že­na ru­ka kao sim­bol uto­plje­ni­ka. Ta­ko oni vi­de na­šu bu­duć­nost ko­ja je, o ja­da, po­če­la već. Red ta­ze mi­ra, red ba­ja­tog kr­vo­pro­li­ća. Ko nam je kriv što smo kri­vi za tu­đu kri­vi­cu. Ta­ko mo­ra da bu­de. Kad se vo­li­mo, la­žno se vo­li­mo. Kad se mr­zi­mo, istin­ski se mr­zi­mo. Kad se di­vi­mo, za­pra­vo za­vi­di­mo. Kad za­vi­di­mo tek on­da smo svo­ji na svo­me. Za­to je bu­duć­nost već po­če­la i za­to na­ša bu­duć­nost s na­ma i ne­ma mno­go ve­ze. Je­di­no nas kraj pod­sje­ća na sop­stve­nu bu­duć­nost.
Bu­duć­nost je po­če­la, po­ru­ču­ju ste­ri­li­sa­ni mu­zi­kan­ti gr­go­lje­ći kroz gran­di­o­zne zvuč­ni­ke ha­o­sa. Bu­duć­nost je po­če­la na mu­zič­kim fe­sti­va­li­ma, na pi­ja­nim tvr­đa­va­ma, na oma­mlje­nim naj­ljep­šim pla­ža­ma na svi­je­tu. Mu­zič­ki fe­sti­va­li odav­no već ne­ma­ju mno­go ve­ze sa mu­zi­kom. Ni sa ra­zu­mom. Ni sa pro­vo­dom. Uko­li­ko bu­ka ni­je mu­zi­ka. I uko­li­ko zom­bi ples pod mrač­nim ne­bom ni­je pro­vod. I uko­li­ko pa­da­nje ni­je let. No, ni­je to ta­ko lo­še. Sve je do­bro­do­šlo uro­đe­ni­ci­ma ko­ji­ma je bu­duć­nost po­če­la već…
Bu­duć­nost je po­če­la na Vim­bldo­nu, pred uz­vi­še­nim po­da­ni­ci­ma Nje­nog ve­li­čan­stva ko­ji­ma je gre­ška Sr­bi­na mno­go dra­ža ne­go po­en Švaj­car­ca, jer te­nis ni­je sa­mo te­nis, te­nis je vi­še od igre i za­to oče­ku­ju od No­va­ka da im se iz­vi­nja­va po­sli­je sva­kog tri­jum­fa…Ka­da uz­vi­še­no plem­stvo ta­ko uz­vi­še­no mr­zi go­to­vo da po­mi­slim da bu­duć­nost još ni­je po­če­la…
Bu­duć­nost je već po­če­la, po­ru­ču­je lje­vi­ca, de­sni­ca se sla­že. Po­ru­ču­ju re­vo­lu­ci­o­na­ri ko­ji ne­ma­ju ni­ka­kve ve­ze sa re­vo­lu­ci­jom i na­ci­o­na­li­sti ko­ji ne­ma­ju ni­ka­kve ve­ze sa pa­tri­o­ti­zmom. I za re­vo­lu­ci­ju i za pa­tri­o­ti­zam po­treb­na je lju­bav. I još po­ne­što. Ma­kar u tra­go­vi­ma.
Bu­duć­nost je po­če­la, ki­ko­ću se oni ko­ji su ukra­li bu­duć­nost oni­ma ko­ji do­la­ze. Gdje da do­đe onaj ko­ji ne­ma bu­duć­nost? I ko je kriv ono­me ko­ji bu­duć­no­sti ne­ma? Ne upi­ri­te pr­stom u po­gre­šnog. Je­di­ni kriv­ci ste vi. Is­pra­vi­te kri­vi­cu na vri­je­me. Pri­je ne­go što shva­ti­te da ste po­sta­li kao i oni. Jer oni ni­je­su va­žni ko­li­ko ste vi bit­ni.
Bu­duć­nost, valj­da, tek tre­ba da do­đe. Bu­duć­nost, valj­da, ni­je za­vr­ši­la u nji­ho­vom tr­bu­hu. Da li je va­še sr­ce va­žni­je od nji­ho­vog sto­ma­ka ili je bu­duć­nost za­vr­še­na pri­je ne­go što je i po­če­la…
Od­go­vo­ri ni­ka­da ni­je­su bi­li u aka­de­mi­ja­ma i ka­bi­ne­ti­ma. Od­go­vo­ri su na uli­ci. Na uli­ci Slo­bo­de ko­ja ima svo­ju bu­duć­nost…