Čehov se rodio na obali plitkog Azovskog mora u sreskom gradiću, u to vreme zabačenom. Atmosfera ovog učmalog kraja verovatno je prilično uticala na razvoj njegove urođene melanholije. Čehovljevi tuga i pesimizam koji su ležali u osnovi njegove ličnosti, bili su posledica još i toga što je u njemu, kako mi se uvek činilo, bilo prilično nekavog istočnjačkog nasleđa – sudim po licima njegovih rođaka iz običnog sveta, po njihovim pomalo kosim i uskim očima i istaknutim jagodicama.
I on sam, sa godinama je počeo sve više i više da liči na njih, i veoma rano je ostario, i duševno i telesno, što je uobičajeno kod ljudi na istoku. Doduše, i tuberkuloza je uticala na svoj način, pa ipak ona nije bila jedini uzrok što je, iako je imao samo četrdeset godina, već počeo da liči sa svojim žućkastim i izboranim licem na veoma ostarelog Mongola.
A detinjstvo?
Malograđansko provincijsko siromaštvo porodice, ćutljiva majka, sa stisnutim i izduženim usnama, “revnostan i strogi” otac, koji je kao nekakva zver nagonio starije sinove da noćima pevaju u crkvenom horu i prisiljavao ih da do kasno uveče uvežbavaju horsko pevanje, koji je zahtevao da još od najranije mladosti sede i smenjuju jedan drugog u dućanu u svojstvu “gazdinog oka”. I najčešće je stradao Antoša – pronicljivi otac odmah je primetio njegovu savesnost i više od ostalih ga je postavljao da bude pored tezge, kada je morao negde da ode. Jedina dobra strana toga bilo je to što da nije bilo crkvenog hora i njegovog uvežbavanja, ne bi bilo ni pripovetki – O božičnim praznicima, ni Studenta, ni Svetih gora, ni Arhijereja ne bi bilo, možda, čak ni Ubistva – da nije izvanredno poznavao crkvene službe i običan verujući svet. Sedenje pak u dućanu omogućilo mu je da rano upozna ljude, učinilo ga je zrelijim, jer je dućan njegovog oca bio mesto gde su se sastajali taganrogski žitelji, seljaci iz okolnih sela i atonski monasi. Svakako da mu je pored dućana pomoglo da upozna ljude još i to što je od šesnaeste godine živeo među tuđim svetom, zarađujući sebi za hleb, a zatim je u Moskvi, još kao student, često bio u kontaktu sa drugorazrednom štampom, gde se ljudski nedostaci, pa čak i poroci, ne prikrivaju mnogo. Tu sreski nedostaci, pa čak i poroci, ne prikrivaju mnogo. Tu sredinu nazvao je “kičevščinom”, po prezimenu Petra Kičejeva “tipičnog predstavnika podmitljive drugorazredne štampe”. Pomogla mu je i profesija lekara. Gotovo od prvih godina studija počeo je leti da radi u zemskim bolnicama u Novom Jerusalimu, u Voskresenskoj. Njegov brat, Ivan Pavlovič, dobio je mesto učitelja u crkveno-parohijskoj školi. Stan se sastojao od četiri sobe, pa ga je porodica Čehovih leti posećivala.
Iz knjige Bunjin – O Čehovu
