Ta naša iznenadna i za mene neshvatljiva seljakanja i promene mesta i adrese – a iza kojih su stajali neki meni tada još nejasni motivi koji su mog oca terali da menja mesta boravka, kao da će time izbeći svojoj sudbini, a da je iza svega stajalo zapravo – osim objektivne nužnosti – neko latentno stanje neuroze straha, koja je nekom vrstom endemne bolesti srednjoevropske jevrejske inteligencije – ta su, velim, seljakanja stvorila kod mene, zarana, saznanje o relativnosti mitova, ne samo dečijih. U Mađarskoj, živeći na selu kao sluga i seoska sirotinja sa građanskim – ipak – pogledom na svet i navikama, dakle sa saznanjem da mi tu nije mesto, da tu nisam kod svoje kuće, ja sam uskoro, u školi i u seoskim porodicama gde su me primali sa radoznalošću, kao neku retku felu, uskoro prihvatio sve mađarske (seoske) mitove, sva opšta mesta usmenog predanja, brojanice, bajalice, poslovice – Mađari su najgostoljubiviji narod na svetu, najradiniji, najpobožniji; mađarski vojnici najpravičniji u ratu, i najhrabriji, Talpa Magyar hí a haza! – mađarska ravnica najlepši predeo na svetu (po nekim objektivnim putopiscima, strancima), planine su pak surove i negostoljubive – Ko kaže da pusta nije lepa? (Petefi) – Mađarsku su okrnjili stranci (Nem, nem soha!), a sad je (deco) naša domovina ponovo velika i lepa kao u doba sentištvanska, opet je zemlja naša bokor cveća na Božjem klobuku, jer Dobri Bog Mađara nosi šešir kao kakav čikoš sa puste, i na šeširu, bogme, ima bokor od cveća s mađarskih livada, mađarskog cveća (koje niko drugi nema): buzavirág (bulka), gyöngyvirág (đurđevak), bazsalikom (bosiljak), bazsarózsa (božur): Ha a föld Isten kalapja, hazánk a bokréta rajta – mađarska je istorija najkrvavija, najjunačnija, najpravičnija, mađarski vladari najplemenitiji, najučeniji, uvek izdani od prevrtljivih saveznika – Mađarska je bila bedem turskim osvajanjima – mađarski je jezik najlepši na svetu i pred njim se mogu postideti svi jezici, i taj se jezik tako i zove, sa stajaćim epitetom lep: a szép magyar nyelv – mađarska literatura najbolja, konji najbrži, junaci najsrčaniji, mađarske se husarske regimente bore pod Staljingradom hrabrije od svih, jer mađarski honved brani, tamo, svoju domovinu (esik esö ázik, magyar baka fázik), radio kod gospođe učiteljice svira žalostivu pesmu Karadi Katalin: Misliš li na mene u zvezdanoj noći (Ugye gondolsz néha rám, csillagfényes éjszakán…) i svira: Znam da me čekaš (Tudom hogy vársz), mada je to u to vreme već, objektivno gledano, samo tragični rekvijem za nekoliko stotina hiljada honveda besmisleno palih junačkom smrću u dalekim snežnim ruskim stepama…
Sve sam ja to prihvatio sa dečijom naivnošću i s poverenjem, uprkos izvesnim sumnjama i uprkos izvesnim još nejasnim saznanjima, uprkos iskustvu, uprkos slutnji da meni, da nama, tu nije mesto, da smo mi tu privremeno, da smo mi tu ratne izbeglice, stranci i prognanici koji žive surovi život prognanika u senci smrti. O svemu sam tome, u romanesknoj formi, progovorio u romanu Bašta, pepeo, o toj mojoj ranoj svesti o nekom naslednom prokletstvu, kao i o mojim dugogodišnjim religioznim krizama koje su me mučile, o toj religioznoj, mladalačkoj, dečjoj krizi u senci katoličkog rituala, malog katehizisa, dečije biblije, Gyermekszívek hódolata, harmonijuma što ga je svirala naša učiteljica, crkvenih misa, časova veronauke, biblijskih legendi, svečanosti prvog pričešća (iz kojeg sam bio izopćen), brujanja zvona sa seoske crkve, strahova od kazne Božje. Sve to bejaše za mene samo povod za kaznu i mučenje, ta lirska patetika katoličkog rituala, ministranti u čipki i satenu, sa zvončićima u ruci, u svečanom dijalogu, na latinskom, sa seoskim plébánosem, to pevanje pastve, taj harmonijum, čiji su zvuci uznosili dušu u nebesa, a kad sam jednom, milošću naše učiteljice (koja je, očigledno, želela da time zadobije za nas indulgenciju seoskih fašista) postao glavni koledar, obučen u mađarske široke seoske gaće od lana, sa prslukom, šeširom i čikoškim bičem, i nosio sa školskim drugovima po kućama vertep sa Vitlejemskim Novorođenčetom i kraljevima-daronoscima napravljenim od drveta i krpa – to je za mene bilo takođe mučenje duše, jer sam znao, pevajući pred vratima seoskih kuća – Ustajmo, pastiri – da sam ovde samo slučajno, milošću i dobrotom gospođe učiteljice.
S druge strane, uz svoju majku, u kući, ja sam slušao za dugih zimskih večeri jednu drugu legendu, gde bejaše neki drugi Bog, manje strog i manje surov, skoro paganski, a Očenaš sam izgovarao, kod kuće, na staroslovenskom (crkvenoslovenskom, zapravo) i taj Očenaš bejaše mojim prvim prevodom (usmenim) i mojim prvim, ranim saznanjem ne samo o nekim paralelizmima među nobilissimarum Europae linguarum, nego i nekom slutnjom o snazi zaumnog jezika, o onome što Vunt naziva zvučnim slikama, Lautbilde.
A već godine hiljadu devetsto četrdeset i sedme, u kući moga dede s biblijskim imenom Jakov, na Cetinju, unosio sam badnjak kao muška glava u kući, pod bejaše posut slamom, a moja me je tetka blagosiljala šećerom i orasima, i krstila se i metanisala, i izgovarala čarobne reči blagoslova, magijske formule na staroslovenskom – da priidet carstvije Tvoje – i svojim ličnim ritualnim izmišljotinama protiv uroka i nečastivog – anatematenate, ćorilo – i ne znajući da je to pre nje već učinio pesnik Kručonih (Dyr bul ščul – Ubeščur – Skum), a davno pre njega prorok Isaije (Sav la-sav, sav la-sav – Kav la-kav, kav la-kav – Zeer šam, zeer šam), šećer je krckao pod nogama, sveće treperile, pucketalo kandilo pod ikonom svetog Aranđela Mihajla, slavskim našim svecem i zaštitnikom, zapravo paganskim kućnim larom, domovójem, prekrivenim čađu, pozlatom i muhoserinama, nazdravljalo se rakijom i vinom – Hristos se rodi – vaistinu se rodi – Dyr bul ščul / Ubeščur / Skum…
Moj je deda (po majci) pisao deseteračke pesme (i ja sam dve-tri bio zabeležio od njega, sanjajući da ću postati, kao Vuk, skupljač narodnog blaga), Turcima su letele glave kao klasje (moj deda se zbilja borio na Tarabošu, 1912–13), konji su rzali kao kod Homera, Hrišćanin je gonio Nekrsta, sve do Skadra a i preko Skadra, a onda se tu jelo i pilo, u slavlje pobede, paganski, svakojakog krkanluka, sira njeguškoga, pršute i kastradine, i zalivalo se dobrskom rakijom i rujnim crmničkijem vinom, bacale se glave od Turaka / a pred noge slavnog Gospodara (Nikole I) itd., itd., sve junak do junaka, Crnu Goru i sedmero brda nikad Turci nijesu poharali, nikad pokorili, a meni se činilo da sam ja sve te pesme već jednom čuo, da sam sve te priče, one iz školskog udžbenika (Jagoš Jovanović: Istorija Crne Gore) i usmenog predanja, sa užasnim, homerskim preterivanjima, već negde čitao, doslovce tako reći, što se junaštva i morala tiče, da sam ja te krvave (kosovske) božure pod imenom bazsarózsa već brao u nekim rodoljubivim pesmama, na jednom drugom jeziku , kao što sam shvatio, po odlasku sa Cetinja, sad već sa zrelošću osamnaestogodišnjaka i uglavnom kroz literaturu (Sesil Rot, a kasnije A. Memi, A. Visel, Maks Brod, Kafkini dnevnici, Kestler itd.) i to da je jevrejski starozavetni mit izabranog naroda takođe samo do krajnjih konsekvenci dovedena nacionalna (starozavetna i talmudska) mitologija, a da se talmudijske mudrosti i hasidske legende ne razlikuju u biti od Vukovih poslovica, od hrišćanskih, od grčko-rimskih, od vizantijskih, od staroindijskih…
U meni je tako u jednom času sazrela, tako reći samo od sebe, kao voće, svest o relativnosti svih nacionalnih mitova (i o tome bi se mogla napisati čitava knjiga), i, mada nisam pre toga nikad suvislo formulisao ideju koja me je počela opsedati – da bi bilo zanimljivo pogledati kako sve to, i o tome, piše u turskim udžbenicima istorije, u nemačkim, u italijanskim – u času kada sam to našao formulisano kod drugog (Neka učenici izučavaju poslednje Napoleonove poraze na osnovu izveštaja iz Moniteura, koji otvoreno slavi njegove pobede, a pošto budu izučili u engleskim tekstovima istoriju francusko-engleskih ratova, neka sagledaju ponovo, sad iz francuskog aspekta, tu istu istoriju – Bertrand Rasel u knjizi Let the People Think (Pustite narod nek misli svojom glavom)) skoro doslovce onako kako sam tu misao nosio u sebi, ja sam je pročitao kao neku moju davnu ideju koja mi je poznata i koja me je opsedala još od detinjstva.
Uveren sam da bi ovakva nastava istorije (kakvu ovde predlaže Bertrand Rasel) imala dalekosežne posledice i ovakva bi teorija istorijskog relativiteta imala značaj i reperkusije ne manje od onih što ih je imala Ajnštajnova teorija i da bi se rešili mnogi nesporazumi i otklonile mnoge tragične zablude, a da pri tom ona konstanta (što ju je, jednim drugim povodom, Vinaver nazvao konstantom h, a po analogiji sa Plankovom teorijom diskretne vrednosti u okviru kvantne mehanike), da se, dakle, ta diskretna konstanta nacionalne samosvojnosti ne bi izgubila; naprotiv! Naravno, ovaj bi utopijski projekt stvorio samo nove nesporazume, jer bi svako zahtevao egzegezu tekstova onih drugih. Uostalom, čovek bira one mitove u koje hoće da veruje i koji mu pomažu da živi. Identifikacija sa grupom podrazumeva uvek žrtvovanje kritičkih sposobnosti individue i proširenje njenih emocionalnih moći ka nekoj vrsti sazvučja sa grupom ili pozitivnog feedbacka… Sve to dovodi do zaključka da čovekova mučna situacija nije prouzrokovana agresivnošću individue, nego dijalektikom formacije grupe; tom neodoljivom tendencijom da se identifikuje sa grupom i da prihvati njena verovanja sa entuzijazmom i bez razmišljanja… Čovek je životinja koja stvara simbole. Najslavniji i najopasniji proizvod tog stvaranja simbola jeste jezik… Jezik je, u prvom redu, osnovna snaga kohezije unutar date etničke grupe, ali on u isto vreme stvara barijere i deluje kao odbojna snaga među različitim grupama. (A. Kestler) I mi smo opet na početku, kao što na početku beše Slovo.
Rivarolov Discours sur l’universalité de la langue française (1784), ta duhovita i zanosna apologija francuskog jezika i nacionalnog genija, samo je jedna od varijanata lepog mađarskog jezika (a szép magyar nyelv), slatkog maternjeg jezika našeg (édes anyanyelvünk), zapravo one romantičarske ideje da je naški jezik uvek najlepši, najjasniji, najzvučniji, najfunkcionalniji, najprimereniji ljudskoj (plemenitoj) duši, i nema valjda civilizovane nacije koja ne bi u svom filološkom ili književnom fundusu imala neku svoju duhovitu i zanosnu apologiju svog jezika i svog nacionalnog genija – teorije koje su se začele ne samo prelaskom sa latinskog na vulgaris eloquentia, nego i sa oslobodilačkim ratovima i buĐenjem nacionalnih samosvesti u vreme Napoleonovih invazija; te su se apologije jednog jedinog – svog – jezika, kao izraza nacionalnog genija, rascvetavale u vreme romantizma patetično kao rujni božuri na nacionalnim, krvlju natopljenim njivama, i te apologeme traju i do dana današnjeg (Écrire proprement sa langue est une des formes du patriotism – Pisati čistim jezikom jedan je od oblika patriotizma – Lucie Delarue-Mardius, La Liberté (1933). ), čas kao poznoromantički filološki zanosi, čas kao filološki utuci dvaju matičnih centara, od kojih svaki poseduje svoj sopstveni slatki narodni govor, rasporeĐen u fišama, tvari tako slične po sastavu i tako različne po aromi, a pčelinje su matice spremne u svakom času da se uzajamno probodu svojim otrovnim žaokama, uverene svaka za sebe u autentičnost i nepatvorenost svog sopstvenog lekovitog mleča! Rim i Bizant! Raskol! Ratovi se vode zbog reči, na semantičkom planu (Kestler).
I, naravno, tražiti tu neku egzaktnost, na filološkom i semantičkom polju, neku naučnu metodologiju, neke kriterijume estetičkog i logičkog vrednovanja – po učestalosti samoglasnika ili u nazalizaciji kao nekoj vrsti jezičkog šika, po čistoti u odnosu na druge jezike itd. – bilo bi isto toliko uzaludno koliko ih tražiti u numeričkom bogatstvu rečničkog fonda; bogatstvo sinonimike svedoči zapravo o nečistoti, o neautentičnosti jezika, o bogatstvu zasnovanom na tuđicama koje i čine najveći deo tog sinonimičnog paralelizma. Poznoromantičarska slatka zabluda o svom maternjem jeziku, koji je pored toga što je sladak i lekovit kao mleč još i najsuperiorniji na svetu, poslednja je još, valjda, slatka zabluda i mit, snaga kohezije i snaga razdora među narodima, sila na kojoj je zasnovana delikatna ravnoteža ovog našeg (evropskog) lingvističkog Vavilona. I ne samo evropskog. Dominacija jezikom i kroz jezik isto je toliko stara koliko i dominacija snagom oružja. Nekad pobeđuje broj, numerička prednost, a nekad um (jezik). U krajnjoj analizi, veli Elijade, svet se ukazuje kao jezik. On govori čoveku svojim sopstvenim načinom postojanja, svojim strukturama i svojim ritmovima. Jezik, shvaćen ovako kako je ovde razmatran, takoĐe je, dakle, samo mit kao i svaki drugi, a iz tog saznanja možemo ipak izvući neke zaključke: da je naš slatki jezik stvar takođe relativna (predmet, dakle, o kojem se ne može govoriti drugačije osim u subjektivnim kategorijama) i da iz činjenice što ja na ovom našem jeziku pišem jedino, i dakle najbolje, ne želim da izvlačim nikakav drugi zaključak osim onog jednog jedinog koji se iz toga može izvući: da ja na ovom našem jeziku pišem jedino i najbolje i da je on za mene, dakle, jedini i najbolji.
Nastaviće se
