Vo­lim na­še vo­zo­ve bu­duć­no­sti ko­ji su pro­šli mi­mo nas če­žnji­vo svir­nuv­ši no­stal­gič­ni po­zdrav. Vo­lim na­še pe­ro­ne na ko­ji­ma sto­ji­mo pod ki­šom če­ka­ju­ći vo­zo­ve ko­ji ne­će sta­ti. Vo­lim sta­nič­ne bir­cu­ze u ko­ji­ma se če­ka­ju vo­zo­vi ko­ji ne do­la­ze. Vo­lim po­me­nu­te bir­cu­ze u ko­ji­ma se če­ka­ju i ko­no­ba­ri ko­jih ne­ma. Vo­lim i […]

Već na po­čet­ku-pro­ma­šio sam. Umje­sto da lup­kam po ta­sta­tu­ri li­ca oza­re­nog elek­tron­skim pro­vi­đe­njem uz or­tač­ki klik­taj stra­šnog mi­ša-za­um­ni­ka, pi­šem ar­ha­ič­nom de­sni­com ru­kom pra­i­sto­rij­ska ma­sti­lja­va slo­ve­sa, pa još i vi­zan­tij­ski ure­đe­na, ći­ri­lič­ka. Kao da is­ka­ja­vam sta­re gri­je­he. Ni­je ri­ječ o ina­će­nju, ri­ječ je o upor­no­sti, o po­tre­bi da se is­tra­je u […]

Te­ško pre­ži­vlja­va­mo nji­ho­ve pob(j)ede. I pi­ta­mo se: ka­kvi li su tek na­ši po­ra­zi kad su nam pob(j)ede ova­kve? I ka­kvi li su tek na­ši gu­bit­ni­ci kad su nam pob(j)ed­ni­ci ova­kvi? Ni­ko ne umi­je ta­ko li­je­po da nas usre­ću­je po­ra­znim po­bje­da­ma kao na­ši ve­li­čan­stve­ni pob(j)edo­no­sci. I te­ško da će­mo se ika­da […]

Ro­đen dav­no ne­ka­da, u dva­de­se­tom vi­je­ku. Na po­čet­ku se­dam­de­se­tih. U su­to­nu sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma. Bio Ti­tov pi­o­nir. Po­lo­žio pi­o­nir­sku za­kle­tvu. Na pla­voj ka­pi­ci-ti­tov­ki ni­je imao cr­ve­nu zvje­zdi­cu. Ta­ko ga za­pa­lo. Ka­pi­ca sa fe­le­rom. Još pam­ti pro­gu­ta­ne su­zi­ce. Svi su ima­li pla­ve ti­tov­ke. Imao je i on. Svi su na ti­tov­ka­ma ima­li […]