Jasan Pogled

Možda

flight
Čud­na ri­ječ, kr­vo­pi­ja, pod­la par­ti­ku­la. Te­ška rječ­ca kao ka­men za pod gla­vu. Mno­gi­ma je ovaj pa­tr­ljak od ri­je­či iz ovog pa­tr­ljak-na­slo­va za­gor­čao pa­tr­ljak od ži­vo­ta. Te­žak nam je je­zik kao gra­nit muč­no­ga po­sto­ja­nja, da ni­je te­žak, za­mr­šen, mno­go­zna­čan, zgru­šan kao krv i svet kao ne­bo, ne bi bio srp­ski. Srp­ski je­zik, ći­ri­li­com is­ko­van, sr­cem za­ma­sti­ljan na cr­ve­no, na vječ­no, na ra­dost i tu­žnost, šta li to bje­še? Ima li ga ta­mo oda­kle je pro­zbo­rio ili ga ne­ma ni ta­mo gdje je pro­go­vo­rio? Ima ga. Mo­žda. Ne­ma ga. Mo­žda. Ima nas. Mo­žda. Ne­ma nas. Mo­žda. Si­gur­no, mo­žda. Mo­žda, si­gur­no…
Mo­žda je ze­mlji­ca odi­sta rav­na plo­či­ca. Mo­žda. Mo­žda bi nam on­da bi­lo sve la­god­ni­je i jed­no­stav­ni­je. Mo­žda. Mo­žda bi nam ta­da sve bi­lo rav­no do mo­ra i još rav­ni­je do Ko­so­va. Mo­žda. Si­gur­no bi mo­žda ta­da rav­ni­je ži­vje­li, a i ova na­ša mo­žda dr­ža­vi­ca bi­la bi nam mo­žda rav­ni­ja i u njoj bi mo­žda si­gur­no i za nas mo­žda bi­lo mje­sta. Ne bi se mo­žda di­je­li­li na neo­vi­sni­ke i iz­daj­ni­ke, na lo­pov­či­ne i po­šte­nja­či­ne, ne­go bi, mo­žda, svi bi­li kao je­dan i svi u sve­mu bi­li mo­žda i ot­pri­li­ke…
Mo­žda Cr­na Go­ra i ni­je cr­na, ne­go je rav­na i mo­žda je rav­na go­ra pra­vo ime Cr­ne Go­re i mo­žda smo svi mi rav­no­gor­ci, a ne Cr­no­gor­ci. Mo­žda se to kri­je od nas i mo­žda smo se si­gur­no pri­ta­ji­li dok sve ovo mo­žda pro­đe i mo­žda će­mo svom si­li­nom gru­nu­ti jed­no­ga da­na na ve­li­ka vra­ta u ve­li­kom mo­žda sti­lu i mo­žda gro­mov­nič­ki ob­zna­ni­ti su­štu isti­nu po ko­joj smo mo­žda ži­vje­li u te­škoj za­blu­di, a od sa­da će­mo ži­vje­ti mo­žda u još te­žoj isti­ni…
Mo­žda je ovo i ova­kvo i bo­lje od ne­če­ga što je mo­žda pot­pu­no dru­ga­či­je, a i ako je mo­žda isti­na ne­sa­zna­tlji­va mo­žda za­i­sta i isti­ne ne­ma. Isti­na bi nas, ko­nač­no, mo­žda i za­tu­kla, mo­žda bi se istin­ski malj spu­stio na na­še šu­plje gla­vi­ce, pa bi­smo mo­žda i ova mo­žda vre­me­na i ove mo­žda la­ži za­zi­va­li kao do­bra sta­ra mo­žda vre­me­na iz na­še mo­žda mla­do­sti…
Oka­ni­mo se sto­ga i rav­ne plo­če i rav­ne go­re i po­mi­ri­mo se sa mo­žda zbi­ljom ko­ja ni­ka­da ne li­či na isti­nu i prav­du, a svag­da li­či na mo­žda isti­nu i mo­žda prav­du, ili ka­ko bi se mo­žda u dav­na mo­žda ju­nač­ka vre­me­na pro­zbo­ri­lo- na laž i ne­prav­du. Pro­šu­plji­mo sve mo­žda du­bi­ne i pu­sti­mo, kao što mo­žda okol­no­sti na­la­žu, da iz mo­žda lju­di is­cu­ri mo­žda pam­će­nje i pro­to­či mo­žda pa­met, jer sva­ko mo­žda na­slje­đe i sva­ki mo­žda za­vjet od ži­vo­ta na­pra­vi mo­žda te­žak pro­blem, mu­ku i si­či­ju… I to je na ovoj go­ri, ma ka­ko se ona mo­žda zva­la, je­di­ni ne­pi­sa­ni si­gur­ni za­kon i mo­žda si­gur­no pra­vi­lo i mo­žda po­re­dak…
A ako nam je mo­žda gla­vur­da i slu­ži­la za mo­žda raz­mi­šlja­nje, mo­žda bi tre­ba­lo do­bro raz­mi­sli­ti i tu mo­žda um­nu gla­vu spu­sti­ti za sprat-dva ni­že i mo­žda u evro­a­tlan­tskom in­te­re­su, a za­rad mo­žda crn­pu­ra­ste per­spek­ti­vi­ce, raz­mi­šlja­ti mo­žda sto­ma­či­nom ili, mo­žda još i bo­lje, du­pe­tom. Ze­man je, kao što bi star­ci mo­žda re­kli, da se okre­ne­mo na mo­žda pra­vu stra­nu, da se ob­ra­ču­na­mo sa mo­žda so­bom, jer ru­ku, na mo­žda sr­ce, sa­mi smo mo­žda kri­vi za sve što nas je mo­žda, a si­gur­no sna­šlo, sna­la­zi, a mo­žda i ne pro­la­zi…
Mo­žda je i Mi­lu sve do­ja­di­lo i pre­do­sa­di­lo i mo­žda nas ko­nač­no osta­vi na mi­lost i u ne­mi­lost ne­kim mi­lov­či­ći­ma ko­ji su mo­žda i go­ri od svo­ga mo­žda sve­dr­ži­te­lja, jer je is­pod mo­žda ka­men­či­ne na­ko­će­no mo­žda sto­klup­ko ma­lih otrov­ni­ca ko­je će nam u go­di­na­ma ko­je mo­žda do­la­ze za­tro­va­ti i ovo ma­lo su­kr­vi­ce ko­ja nam je mo­žda pre­o­sta­la i ko­ja nas u mo­žda ži­vo­tu ka­ko-ta­ko mo­žda ob­dr­ža­va…
To­li­ko smo se mo­žda svi­kli na to­ga mo­žda Mi­la, da mo­žda i ne bi­smo mo­gli bez mo­žda nje­ga. Mo­žda je on je­di­ni ga­rant na­še­ga po­sto­ja­nja i mo­žda nas on na ne­ki svoj na­čin mo­žda vo­li i mo­žda ža­li i mo­žda mi i op­sta­je­mo jer nas mo­žda taj čo­jek za­li­va kro­ko­dil­skim mo­žda su­za­ma. Sve je mo­žda mo­gu­će, pa mo­žda i ču­do mo­žda za­vr­šet­ka mo­žda nje­go­ve, a si­gur­no mo­žda vječ­ne vla­sto­hlep­no­sti i kra­do­ljub­no­sti, ko­ja će nam mo­žda u sta­ro­sti na­šoj obo­ji­ti ra­svi­te no­stal­gi­jom, a ve­če­ri me­lan­ho­li­jom. To ti je, mo­žda, žal za mla­dost, pa iako je mo­žda i ni­je bi­lo…
Mo­žda je sve ovo skro­je­no po na­šoj mje­ri i pra­vlje­no po na­šem ka­lu­pu, jer da ni­je ta­ko mo­žda ne bi ovo­li­ko tra­ja­lo. Sa­šio ga Đu­ra po Đu­ri­ci, raz­bu­cao ga Mi­lo po mi­lov­či­ći­ma ko­jih je mo­žda i vi­še ne­go što smo se mo­žda i bo­ja­li. Uosta­lom, mo­žda je vri­je­me da se sve ras­pa­ra i raz­bu­ca, da bi ta­mo mo­žda ne­ki ima­li ne­ka svo­ja mo­žda po­sla u mo­žda da­le­koj bu­duć­no­sti. Mo­žda i bu­duć­no­sti ne­ma, jer se ži­vi od da­nas do sju­tra, a to sju­tra i ni­je ne­ka ve­li­ka i va­žna bu­duć­nost, za gor­štač­ko mo­žda ple­me ko­je je se­be mo­žda sve­za­lo za ne­bo i mo­žda vje­či­tost…
Mo­žda nam je ne­što osta­lo od onog ve­li­kog i slav­nog mo­žda jer da ni­je ono­ga što je mo­žda bi­lo mo­žda i ne bi bi­lo nas i ovo­ga mo­žda cr­nog ču­da ko­je je mo­žda i je­di­no na­še mo­žda do­bro, jer mo­žda pe­si­mi­sti ima­ju i pra­vo kad tvr­de da si­gur­no do­la­ze mo­žda bo­lja vre­me­na ko­ja će­mo te­ško pre­ži­vje­ti…
Pro­kli­ja­će mo­žda i ovo na­še sje­me jer ze­mlja još uvi­jek ra­đa pod ne­bom ko­je mo­žda pla­če kad mu se po­gled spu­sti na ne­što što je mo­žda i mo­glo bi­ti bo­lje…

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.