Jasan Pogled

Sladoled

Old-man-ice-cream-Rev-Stan-Flickr1

Dje­ca na Kri­tu, ka­že se u sta­rim za­ni­mlji­vim ka­ža­ma ko­je se is­pi­ja­ju kao nek­tar u opoj­nom ma­sli­no­vom ili ole­an­de­rov­skom hla­du, jesu u dav­na el­gre­kov­ska, a bog­me i no­vi­ja ka­zan­ca­kin­sov­ska vre­me­na, je­la ne­do­zre­li li­mun i sr­ku­ta­la do­zre­lo sir­će ne bi li se op­sje­ti­la sop­stve­nih gre­ho­va i stra­šnih Hri­sto­vih mu­ka na kr­stu…
Pa­de mi to na ne­ve­li­ku pa­met, tek ona­ko, ni­čim ne­i­za­zva­no, dok is­pi­jam pr­vu, pa li­je­pu, mi­ri­sa­vu ju­tar­nju, na li­je­poj i mi­ri­sa­voj, na sre­ću vas­kr­sloj, te­ra­si slav­no­ga nik­šić­kog Ono­go­šta. Ili mi je, mo­že bi­ti, sla­do­led ko­ji li­že jed­no gre­šno, no go­spod­stve­no če­lja­de i kad mu je vri­je­me i gdje mu je mje­sto, pro­bu­dio ro­ji­li­šte ne­ka­kvih čud­nih aso­ci­ja­tiv­nih sli­či­ca i slaj­do­va. Uma­lo, u gre­šno­sti svo­joj, po­me­nu­tog gre­šnog go­spo­di­na ne pre­ko­rih zbog sla­do­le­da ko­ji je su­zdr­ža­no no i žud­no ku­sao na bi­je­loj ljet­njoj te­ra­si­ci baš na Ilin­dan. Šta ima spor­no u to­me, an­đe­li zna­ju…
Sre­ćom, uz­dr­žah se od na­mje­re­nog ble­sa­vlu­ka i po­vra­tih se svo­joj do­broj gu­stoj, mli­je­kom ople­me­nje­noj ka­fi. Po­me­nu­ti gre­šni go­spo­din za­i­sta se pre­pu­štao čul­nom pra­zni­ku uži­va­ju­ći u naj­ljep­šoj mo­gu­ćoj ljet­njoj po­sla­sti­ci, na naj­ljep­šem mo­gu­ćem mje­stu, op­ti­mi­stič­ki gle­da­no, pod­ra­zu­mi­je­va se. Hlad­na ma­re­li­ca, ja­go­di­ca, va­ni­la ili čo­ko­la­da, pa još i pa­le­ta uz­bu­dlji­vih i umi­ru­ju­ćih bo­ja, pra­vi sle­đe­ni va­tro­met čuv­stva i mi­li­ne i to sve u jed­nom je­di­nom hr­ska­vom kor­ne­tu…
Ži­vot je, re­kla bi sva za­no­vje­ta­la, odi­sta ča­rob­no li­jep dok je­de­te sla­do­led ili dok, o lje­po­te, vo­di­te lju­bav, ali avaj i sla­do­le­du i lju­bav­nom bla­go­dar­ju, pre­br­zo do­đe ne­ka­kav pri­vre­me­ni kraj. A sva­ka dru­gost, pa čak i ako ima­te vre­me­na, lju­bav­ne kon­di­ci­je i gre­šnih pa­ri­ca ne mo­že vam pot­pu­no na­do­mje­sti­ti slat­ko­ću i uz­vi­še­nost pr­vi­ne…
Elem, iz­gle­da da su sla­do­led i lju­bav­ni ro­pac odi­sta me­ta­fi­zič­ka stvar, za­i­sta slat­ka mu­ka i valj­da joj se za­to sva­ko gre­šno če­lja­de s vre­me­na na vri­je­me ta­ko bez­o­stat­no pre­pu­šta. Ni­je tek ta­ko sla­do­led dat gre­šni­ci­ma na uži­va­nje to­li­ko go­di­na i sto­lje­ća pri­je po­me­nu­to­ga Hri­sta. A i lju­bav po­su­ta mr­vi­ca­ma neo­do­lji­ve če­žnje ni­je ni­šta go­ra od sla­do­le­da u kor­ne­tu u av­gu­stov­skoj hla­do­vi­ni naj­grad­ski­jeg dje­la gra­da…
Sla­do­led nam, na­mje­ra mi je da us­tvr­dim, po­ma­že svo­jom sle­đe­nom slat­ko­ćom da krat­ko­traj­no po­bi­je­di­mo ne­sno­snu gor­kost i otrov­nu opo­ri­nu ko­jom nas ma­đi­ja po­kva­re­ni i zlu­ra­di me­dij­ski lju­do­žde­ri­zam i ove go­di­ni­ce i ovog ta­ko za­lud­no li­je­pog go­spod­njeg lje­ta. Za­vi­dim bez za­dr­ške go­re­po­me­nu­tom gre­šnom go­spo­di­nu ko­ji je ovo­ga ju­tra na ovoj te­ra­si u ovom gra­di­ću na­šao spas, ko­ji je ona­ko gor­do i po­bje­do­no­sno po­di­gao svoj kor­ne­tić pun ota­pa­ju­ćeg sla­do­le­da kao re­li­kvi­ji­cu či­stoh he­do­ni­stič­kog tri­jum­fa­li­zma. Uosta­lom, šta ima lo­še u tom oma­mlju­ju­ćem i okre­plju­ju­ćem in­ter­me­cu pod bi­je­lim sun­co­bra­nom u cvr­ku­tu dra­že­snih vra­ba­ca i u ža­go­ru ne­što ma­nje dra­že­snog ljud­stva za­ba­vlje­nog ma­lim za­do­volj­stvi­ma ili za­da­vlje­nog ve­li­kim bri­ga­ma i vr­tlo­žnim slut­nja­ma…
Sla­do­led nam, za­što ne us­tvr­di­ti, po­ma­že da pre­ži­vi­mo sve ove bi­je­sne na­sr­ta­je mr­zo­lju­blja ko­je je po­seg­nu­lo da pro­žde­re i ovaj sun­co­bran­čić i ovaj sto­čić i ovu te­ra­si­cu i ovaj gra­dić i ovu dr­ža­vi­cu i ovaj ve­li­ki ma­li svi­jet na ko­jem smo se slu­ča­jem go­spo­di­na ko­me­di­jan­ta ipak ob­re­li. Mo­glo bi se i bez sla­do­le­da, kao što bi se mo­glo i bez sun­co­bra­na i te­ra­si­ce, ali bi po­da­re­ni ži­vot, o za­bo­ga, bio vi­še mu­če­nič­ka ne­go čo­vje­ko­gre­šna stvar­či­ca. Ne­ka nam, sto­ga, pr­vi pri­ruč­ni pop ili zvje­zdo­ča­tac opro­sti po­vre­me­ni ma­ju­šni slat­ki gri­jeh, ako je već ka­dar pre­ko­ri­ti nas zbog ne­če­ga če­mu se i sam u sla­du­nja­vo­sti ma­le iz­da­je ta­ko če­sto pre­pu­šta…
Da­kle, kad se na­slu­ša­mo i na­gle­da­mo, kad se na­mu­či­mo i iz­mo­ždi­mo sva­ko­vr­snim uža­si­ma, sva­ko­dnev­nim ja­di­ma i bi­je­dom, kad nam du­bo­ki ži­vot na­glo opli­ća, kad nam kr­vo­pi­jan­ci po­pi­ju go­to­vo svu krv, ne bi bi­lo lo­še da umje­sto blju­ta­ve in­fu­zi­je u ne­kom du­še­gub­nom do­mu zdra­vlja po­bjeg­ne­mo na grad­sku te­ra­su, pod bi­je­lo ma­lo sun­co­bran­sko ne­bo i na­ru­či­mo por­ci­ji­cu spa­so­no­sne hlad­ne sla­sti ko­je ob­ra­du­je i mla­ko nep­ce i vre­lo sr­ce…
Pre­pu­sti­te se bez gre­šno­ga stra­ha, zna­lač­ki pro­bra­nim ljet­njim uku­si­ma i uži­vaj­te, gre­šna vo­zlju­blje­na bra­ćo i vo­lje­ni mo­ji ne­pri­ja­te­lji, u raj­skom pre­da­hu i iz­gna­nič­koj slat­koj če­znu­tlji­vo­sti, ona­ko ljud­ski, baš bez ostat­ka. Kao što bi se re­klo: sva­ko ima pra­vo da da­ne du­šom i u ovim i u ova­kvim vre­me­ni­ma.
Ne­go, sve što je li­je­po, a bog­me i slat­ko, du­go ne po­tra­ja. I kao što do­đo­smo do hr­ska­vog kor­ne­ta, sve od­la­žu­ći br­zi i ne­mi­nov­ni kraj, ta­ko evo sti­go­smo i do kra­ja na­šeg ma­log slat­kog azi­la iz ko­jeg mo­ra­mo iza­ći u vre­li za­gu­šlji­vi dan…
Eh, kad bih mo­gao, sve one mu­če­nič­ke av­gu­stov­ske ko­lo­ne odu­va­ne cr­nom usta­škom olu­ji­nom pri­zva­ti na bi­je­lu te­ra­su, pod bi­je­le sun­co­bra­ne i do­če­ka­ti ih sr­cem i sla­do­le­dom ko­ji mi se to­pi u ru­ci kao za­du­šna svi­je­ća…

Ostavite komentar: