Ostatak ljudskosti moguće je još otkriti samo kod naroda koji se, pošto ih je istorija ostavila za sobom, nimalo ne žure da je sustignu. U pozadini nacija, nedotaknuti iskušenjem nekakve stvaralačke namere, oni neguju svoje starinske vrline, postavljaju sebi zadatak da budu staromodni. „Nazadni“ jesu svakako, i ostali bi rado u svojoj stagnaciji, kad bi imali mogućnost da je sačuvaju. Ali se to njima ne dozvoljava. Zavera koju drugi „napredni“, kuju protiv njih, suviše je vešto vođena da bi oni uspeli da je osujete. Jednom kad počne proces opadanja, iz besa što nisu uspeli da mu se suprotstave, oni će se potruditi, s bezobzirnošću neofita, da ubrzaju njegov tok, da prigrle ili uveličaju njegov užas, prema pravilu da uvek novo zlo odnosi prevagu nad starim dobrom. Poželeće da izbiju u prvi plan, pa makar i samo zato da drugima pokažu da su i oni vešti u propadanju, da mogu čak, na području dekadencije, da ih prevaziđu. Zašto da se tome čudimo ili se na to žalimo? Zar nije svugde vidljivo da prividi odnose pobedu nad suštinom, nemir nad mirom? Zar se ne bi reklo da prisustvujemo agoniji neuništivog? Svaki korak napred, svaki oblik dinamizma sadrži nešto satansko: „napredak“ je moderni ekvivalent Pada, svetovna verzija prokletstva. A oni koji u njega veruju i njegovi su podstrekači, konačno svi mi, nismo ništa drugo do odbačeni u hodu, predodređeni za nečisto, za ove mašine, gradove, od kojih bi nas mogla osloboditi samo potpuna propast. Bila bi to za naše izume jedinstvena prilika da dokažu svoju korisnost i da se rehabilituju u našim očima.
Ako je „napredak“ tako veliko zlo, kako to da nismo preduzeli da ga se bez oklevanja otarasimo? No, da li mi to zaista želimo? U našoj izopačenosti, mi želimo „bolje“ i njemu težimo: zlosrećna potraga, u svakom pogledu suprotna našoj sreći. Čovek se ne „usavršava“ i ne napreduje nekažnjeno. Znamo da je pokret jeres; upravo stoga nas i privlači, pa se u njega bacamo i, nepopravljivo pokvareni, pretpostavljamo ga ispravnosti spokojstva. Bili smo stvoreni da vegetiramo, da se rascvetamo u inerciji, a ne da se upropastimo brzinom i higijenom, koja je odgovorna za bujanje dezinkarniranih i aseptičnih bića, tog mravinjaka fantoma gde sve trepti a ništa ne živi. Budući da je izvesna količina prljavštine neophodna organizmu (fiziologija i nečistoća su zamenljivi izrazi), perspektiva čistoće na svetskom nivou izaziva opravdanu zebnju. Trebalo je da se, ušljivi i vedri, zadržimo u društvu životinja, da tavorimo kraj njih još hiljadama godina, da radije udišemo štalske mirise nego mirise laboratorija, da umiremo od svojih bolesti a ne od svojih lekova, da se vrtimo oko svoje praznine i u nju lagano utonemo. Mi smo odsutnost, koja je trebala da bude zadatak i opsesija, zamenili događajem; no svaki događaj nas načinje i izjeda, jer iskrsava samo na račun naše ravnoteže i našeg trajanja. Što nam je budućnost skučenija, to se više rušimo u ono što nas upropaštava. Civilizacijom, našom drogom, toliko smo zatrovani da naša vezanost za nju pokazuje osobine fenomena navike, mešavine opijenosti i odvratnosti. Takva kakva je, ona će nas dokrajčiti, u to nema nikakve sumnje; što se tiče odustajanja i oslobađanja od nje, mi to nismo u stanju, danas manje nego ikada. Ko bi nam pritekao u pomoć da nas od nje izbavi? Šta bi jedan Antisten, Epikur, Hrisip, koji su smatrali antičke običaje suviše složenim, mislili o našim, i koji bi od njih, presađen u naše metropole, imao dovoljno čvrstine da sačuva spokojstvo? U svakom pogledu zdraviji i uravnoteženiji od nas, stari su mogli da zaborave na mudrost; oni su je ipak razradili; nas zauvek diskvalifikuje to što se o njoj ne staramo niti smo za nju sposobni. Zar nije dovoljno rečito da je prvi među modernima koji je, kroz obožavanje prirode, žestoko optužio nedela civilizovanog čoveka, bio suprotnost mudracu? Dijagnozu našeg zla dugujemo jednom bezumniku, jednom žigosanom, bolesnijem od svih bas, osvedočenom manijaku, koji je preteča i uzor za naša buncanja. Čini nam se da nije ništa manje karakterističan skorašnji uspeh psihoanalize, sadističke terapije, koja više ide za tim da razdraži naše boli nego da ih smiri, a posebno je upućena u veštinu zamenjivanja naših naivnih nelagodnosti izveštačenim nelagodnostima.
Svaka potreba, usmeravajući nas prema površini života da bi nam sakrila njegove dubine, daje vrednost onom što je nema, onom što je ne bi smelo imati. Civilizacija se, čitavim svojim aparatom, temelji na našoj sklonosti prema nestvarnom i nekorisnom. Kad bi smo prihvatili da ograničimo svoje potrebe, da zadovoljimo samo nužne, propala bi istog trena. Zato je ona, da bi trajala, prisiljena da ih za nas stvara uvek iznova, da ih bez predaha umnožava, jer bi sveopšta primena ataraksije imala po nju mnoog teže posledice nego neki opšti razarajući rat. Dodajući sudbinskim poteškoćama prirode bezrazložne poteškoće, ona nas prisiljava na dvostruku patnju, unosi raznolikost u naše nemire i pojačava naše nemoći. Neka nam ne ponavljaju da nas je ona izlečila od straha. U stvari, očigledna je korelacija između umnožavanja naših potreba i porasta naših užasa. Naše želje, iz kojih izviru potrebe, izazivaju u nama stalnu zabrinutost, mnogo nepodnošljiviju od jeze doživljene u prirodnom stanju, pred prolaznom opasnošću. Više ne drhtimo s vremena na vreme; mi drhtimo bez predaha. Šta smo dobili pri promeni straha u strepnju? Ko bi se dvoumio između trenutne panike i ove druge, raspršene i trajne? Sigurnost kojom se dičimo skriva neprekidnu uzrujanost koja truje sve naše trenutke, i ove sadašnje i one buduće, čineći ih, jedne ništavnim a druge nepojmljivim. Pošto se naše želje mešaju s našim strahovima, blago onom koji nema nijednu! Tek što smo jednu osetili a ona rađa drugu, u sledu koliko žalosnom toliko nezdravom. Radije se potrudimo da podnosimo svet i da svaki utisak koji od njega primamo posmatramo kao nametnuti utisak, koji nas se ne tiče koji trpimo kao da je naš. „Ništa mi ne pripada od onog što mi se događa, ništa nije moje“, govori Ja kad sebe ubeđuje da nije odavde, da je pogrešilo svemir, i da može da bira jedino između bestrašća i obmane.
Emil Sioran
