Antonen Arto: Van Gog (2)
Spram lucidnosti Van Goga koji dela, psihijatrija je tek običan budžak gorila koji su i sami opsednuti i progonjeni i imaju, da bi privremeno ublažili stanja najstrašnije teskobe i ljudskog gušenja, samo još jednu smešnu terminologiju,
dostojan proizvod njihovih pokvarenih mozgova.
Nema, uistinu, nijednog psihijatra koji nije notorni erotoman.
I ne verujem da pravilo okorele erotomanije kod psihijatar može da pretrpi ijedan izuzetak.
Poznajem jednoga koji se pre nekoliko godina pobunio što je meni palo na pamet da onako đuture optužim celu družinu preispoljnih gadova i prevaranata sa dozvolom, kojima je i sam pripadao.
– Ja, gospodine Arto – reče on meni – nisam erotoman, i čikam vas da mi pokažete jeda jedini od elemenata na kojima zasnivate svoju optužbu.
– Dovoljno je da vam pokažem vas samog doktore L…kao element,
vi nosite na svojoj njuški njen žig,
huljo jedna odvratna,
čija tintara uvlači svoju seksualnu žrtvu pod jezik a potom je prevrće kao badem, da bi se na neki način sprdala sa njom.
To se zove zgrtati lovu i birati vlastitu klijentelu.
Ako u snošaju niste postigli da kvocate glasnije na određeni način koji znate i da istovremeno grgoljite ždrelom, jednjakom, mokraćnim kanalom i čmarom,
ne možete reći da ste zadovoljni.
A postoji u vašem unutrašnjem organskom podrhtavanju izvesna bora koju ste stekli, ovaploćeni svedok gnusnog beščašća,
a koju vi gajite iz godine u godinu, sve više i više, jer društveno govoreći, ona ne podleže udaru zakona,
ali podleže udaru jednog drugog zakona, gde cela povređena svest pati jer je takvim ponašanjem sprečavate da diše.
Vi proglašavate ludom svest koja dela, dok je, s druge strane, gušite svojom odvratnom seksualnošću.
Eto, to je upravo taj plan na kojem jadni Van Gog beše čedan,
no, čedan kao neki serafim ili neka devica nije mogao da bude, jer upravo su oni
huškali
i hranili od iskona veliku mašinu greha.
Možda ste, uostalom, vi, doktore L…, od roda užasno nepravičnih serafima, ali ostavite, tako vam boga, ljude na miru,
Van Gogovo telo, spaseno od svakog greha, beše takođe spaseno od ludila, a njega, dapače, donosi jedino greh.
A ja ne verujem u katolički greh,
ali verujem u erotski zločin, upravo onaj kojeg su se čuvali svi geniji na zemlji;
autentični umobolnici iz ludnica,
ili su to pak činili zato što ne behu (autentično) umobolni.
A šta je to autentični umobolnik?
To je čovek koji je više voleo da postane lud, kao što se to podrazumeva u društvenom smislu, nego da okalja određenu višu ideju ljudske časti.
Tako je društvo učinilo da se u njegovim azilima zadave svi oni kojih je htelo da se otarasi ili od kojih je htelo da se odbrani, pošto su navodno odbili da budu njegovi saučesnici u nekim silnim prljavštinama.
Jer umobolnik je takođe čovek koga društvo nije htelo da sasluša i koga je htelo da spreči u širenju nepodnošljivih istina.
Ali, u ovom slučaju, interniranje mu nije jedino oružje, a organizovani ljudski skup ima i drugih načina da dokrajči volje koje želi da slomi.
Sem malih čarolija seoskih vrača, ima i velikih naleta globalne začaranosti u kojima periodično učestvuje cela uzbunjena svest.
Tako prilikom nekog rata, revolucije, društvenog potresa koji je još u zametku, ta jednoumna svest je pitana ili se pita, a donosi takođe i svoj sud.
Može joj se takođe dogoditi da bude izazvana i van sebe povodom nekih pojedinačnih slučajeva što se nadaleko ore.
Tako je bilo jednoumnih začaranosti povodom Bodlera, Edgara Poa, Žerara de Narvala, Ničea, Helderlina, Kolridža,
a bilo ih je i povodom Van Goga.
To može da se desi danju, ali se uglavnom pre dešava noću.
Tako su čudesne sile podignute i dovedene u zvezdani svod, neku vrstu mračne kupole koju sačinjava, povrh sveg ljudskog disanja, otrovna agresivnost zlog duha većine ljudi.
A nekoliko retkih lucidnih ljudi dobre volje što su na zemlji morali da se zlopate, vide se, u određenim časovima, danju i noću, u osnovi izvesnih stanja autentičnog i budnog košmara, pritisnuti strahovitim trošenjem, strahovitim tlačenjem neke vrste građanske magije posvuda razmilelih pipaka, koja će se uskoro ukazati u običajima što tek treba da se otkriju.
Spram te jednoumne prljavštine koja, s jedne strane, ima seks, a s druge, uostalom, masu, ili kojekakve slične psihičke obrede kao osnovu ili oslonac, nema ludila u tome ako neko ide u noćnu šetnju sa šeširom na kome je pričvršćeno dvanaest sveća, da bi slikao po motivu neki predeo;
jer kako je drugačije jadni Van Gog mogao sebi da posvetli, kao što je nedavno primetio naš prijatelj, glumac Rože Blen?
Što se tiče spržene ruke, to je pravo pravcato junaštvo;
što se tiče odsečenog uha, to je direktna logika,
i ponavljam;
onaj svet, koji, danju i noću, i sve više, jede ono što se ne jede,
da bi doveo svoju zlovolju do krajnosti,
ima, po tom pitanju,
već jednom da umukne.
Antonen Arto
nastaviće se
