II
Navikao sam da hodam drumovima.
Gledajući pri tom i levo i desno,
I da se katkad osvrnem unazad…
A ono što vidim svakog časa
To još nikad ranije video nisam,
I savršeno sam toga svestan…
Umem da se prepustim onom suštom ushićenju
Koje bi doživelo dete ako bi, pri rođenju,
Primetilo da se zaista rodilo…
Osećam kako se svakog trenutka rađam
Za večitu novinu Sveta…
Verujem u svet kao u belu radu
Zato što ga vidim. Al ne mislim o njemu
Jer misliti znači ne shvatati…
Svet nije stvoren da bismo mislili o njemu
(Misliti znači imati bolesne oči)
Već da bismo ga gledali i bili s njim saglasni…
Nemam nikakve filozofije: imam čula…
Ako o Prirodi zborim, ne činim to stoga što je poznajem
Nego zato što je volim, a volim je baš zbog toga
Jer onaj ko voli nikad ne zna šta to voli
I ne zna zašto voli, niti zna šta je ljubav…
Voleti, to je večna bezazlenost,
A jedina bezazlenost – da se ne razmišlja…
Alberto Kaeiro (Fernando Pesoa)
