Anatomija Fenomena

Da li bi nam palo na pamet da namerno ometamo vlastiti razvoj? [Tema: Van Gog]

Napomena: Deo pisma Vinsenta Van Goga bratu Teu u trenutku kada je Teo imao teškoća u kući Gupil gde je radio. U jednom pismu, Teo pominje maglovit plan da se bavi slikanjem. Vinsent je tada više puta pisao svom bratu da ga ubedi da sasvim napusti posao trgovca i da se potpuno posveti slikarstvu, što bi ih zbližilo. On će čak do najsitnijih materijalnih detalja napraviti plan zajedničkog života, zasnovan na pozajmici novca od stanodavca u Drentu, ni trenutka ne sumnjajući da će im on taj novac dati.

 

Novi Amsterdam, novembar 1883.

Poznajem unutrašnju borbu dve osobe: “Ja sam slikar”, “Ja nisam slikar”. Rapardovu i svoju. Borbu, ponekad zastrašujuću borbu koja upravo predstavlja razliku između nas i nekih drugih koji manje ozbiljno doživljavaju stvari, nakon napada melanholije, malo svetlosti, malo napretka; neki drugi ne moraju mnogo da se bore, rade možda lakše, ali se zato i karakter pojedinca slabije razvija.
I ti ćeš ,prati da podneseš tu borbu, a ja ti kažem: pazi, jer rizikuješ da te pokolebaju ljudi koji će, bez ikakve sumnje, imati najbolje namere na svetu.
Ako ti nešto unutar ebe kaže: “Nisi slikar”, baš tada treba da slikaš, stari moj, i taj glas će zamreti, ali samo na taj način; onaj koji, osećajući to, odlazi kod svojih prijatelja i jada im se, gubi pomalo svoje energije, pomalo od onoga što je najbolje u njemu. Prijatelji mogu da ti budu samo oni koji se sami bore protiv toga, oni koji, na primer, vlastitom aktivnošću podstrekuju ono što je u tebi aktivno. Treba se baciti na posao uravnoteženo, sa određenom svešću o tome da je ono što radimo razumno, onako kako seljak upravlja plugom ili onako kako naš prijatelj, koji na mom krokiju drlja svoju njivu – a drlja je sam. Ako nema svog konja, on je svoj sopstveni konj, tako mnogo ljudi ovde rade.
Postoji jedna rečenica Gistava Dorea koja mi se uvek jako dopadala: “Strpljiv sam kao vo”. Vidim u tome nešto dobro, izvesno odlučno poštenje, napokon, ta rečenica sadrži mnogo stvari: to je prava reč umetnika. Kada pomislimo na ljude čiji duh sagledava stvari na ovaj način, čini mi se da su rezonovanja, poput onih koje i suviše često čujemo od trgovaca slikama povodom “nadarenih umetnika”, jedno strašno graktanje gavranova. “Strpljiv sam”, kako je to smireno, kako je dostojanstveno; možda i ne bismo to tako istinito izgovarali da nema sveg tog graktanja gavranova.
Ja nisam umetnik: kako je to nepristojno – čak i kada mislimo o sebi samima – zar ne bismo mogli da budemo strpljivi, da učimo od prirode da budemo strpljivi, da imamo strpljenja gledajući kao u tišini žito niče, kako se razvijaju stvari – zar smemo sebe da doživimo tako apsolutno mrtvima, da pomislimo da ne možemo više da se razvijamo? Da li bi nam palo na pamet da namerno ometamo vlastiti razvoj? Govorim ovo da bih pokazao koliko smatram glupim govoriti o nadarenim i nenadarenim umetnicima.
Ali, ako hoćemo da se razvijamo, treba da budemo ukorenjeni u zemlju. Ja ti, dakle, kažem: pusti koren u zemlju Drenta, tu ćeš proklijati, nemoj da sahneš na pločniku.
Postoje i biljke koje rastu u gradovima, reći ćeš mi, neka bude, ali ti si žito i tvoje je mesto u žitnom polju…
Ne zamišljam da ti govorim nešto novo, ni najmanje, samo od tebe tražim da ne ideš protiv najboljih misli koje imaš u sebi.

 

 

 

 

 

Ostavite komentar: