Anatomija Fenomena

Debeli i mršavi [Tema: Čehov]

%d1%82%d0%be%d0%bb%d1%81%d1%82%d1%8b%d0%b9-%d0%b8-%d1%82%d0%be%d0%bd%d0%ba%d0%b8%d0%b9

 

Na stanici Nikolajevske železnice srela se dva prijatelja: jedan debeo, drugi mršav. Debeli tek što beše ručao u staničnom restoranu, i njegove masne usne rumenele su se kao zrele višnje. Mirisao je na heres i flerdoranž. A mršavi tek što beše izašao iz vagona — sav pretrpan koferima, zavežljajima i kartonskim kutijama. Mirisao je na šunku i crnu kafu. Iza leđa mu je virila mršava žena dugačke brade — njegova supruga, i visoki gimnazist žmirkavog oka — njegov sin.

— Porfirije! — viknu debeli kad ugleda mršavog. — Ama jesi li ti to? Dragi moj! Otkad se, čoveče, nismo videli!

— Gospode! — začudi se mršavi. — Miša! Druže moj! Otkud ti?

Prijatelji se triput poljubiše i pogledaše jedan drugog očima punim suza. Obojica su bili prijatno iznenađeni.

— Dragi moj! — poče mršavi posle poljubaca. — Ko bi se tome nadao! E baš si me iznenadio! Daj da te pogledam lepo! Lep si kao što si i pre bio! Isti onaj kicoš i mirišljavko! Ah, bože moj! Pa kako si! Jesi li bogat? Jesi li se oženio? Ja sam već oženjen, kao što vidiš … Ovo je moja žena. Lujza, rođena Vancenbah … luteranka … A ovo mi je sin, Natanailo, đak trećeg razreda. Ovo je, Natanja, moj drug iz detinjstva! Zajedno smo učili gimnaziju.

Natanailo malo promisli pa skide kapu.

— Gimnaziju smo zajedno učili! — nastavi mršavi. — Sećaš se kako su te zadirkivali? Zvali su te Herostrat zato što si đačku knjižicu progoreo cigaretom, a mene Efijalt, što sam voleo da spletkarim Ho… ho. Šta ćeš, deca! Ne boj se, Natanja! Priđi mu bliže … A ovo je moja žena, rođena Vancenbah … luteranka.

Natanailo malo promisli pa se sakri iza očevih leđa.

— Pa kako mi živiš, prijatelju? — zapita debeli, ushićeno gledajući druga. — Gde služiš? Dokle si doterao?

— Služim, dragi moj! Već dve godine sam u osmoj grupi i imam orden „Stanislava”. Plata slaba … ali šta se može. Žena daje časove muzike, a ja u slobodno vreme pravim tabakere od drveta. Odlične tabakere! Po rublju komad prodajem. Ako neko uzme deset i više, njemu, naravno, i jevtinije. Živi se nekako. Služio sam, znaš, u ministarstvu, a sad sam ovamo premešten za šefa odseka u istom odeljenju … Ovde ću služiti. A kako ti? Možda si već i državni savetnik? A?

— Ne, dragi moj, teraj još više — reče debeli — ja sam dogurao već do tajnog… Dve zvezde imam.

Mršavi najednom preblede, skameni se, ali mu se lice brzo iskrivi u širok osmeh, izgledalo je da mu iz lica i očiju vrcaju iskre. On se zgrči, poguri, smanji se. Njegovi koferi, zavežljaji i kutije se takođe zgrčiše … Dugačka ženina brada još više se izduži. Natanailo stade „mirno” i zakopča dugmad svog šinjela .. .

— Ja, vaše prevashodstvo… Vrlo mi je drago! Drug, može se reći, iz detinjstva, i najednom postali takva veličina! Hi-hi-hi …

— Ta okani se! — namršti se debeli. — Čemu taj ton? Nas dvojica smo drugovi iz detinjstva… i čemu titulisanje!

— Ali, zaboga… Šta vi to … — poče se kikotati mršavi, i još se više zgrči… — Milostiva pažnja vašeg prevashodstva … kao neka životvorna voda… Evo, ovo je, vaše prevashodstvo, moj sin Natanailo … žena Lujza, luteranka, donekle …

Debeli htede nešto da odgovori, da oponira, ali na licu mršavog bilo je toliko strahopoštovanja, sladunjavosti i poniznosti da se tajnom savetniku smuči … On okrenu glavu od mršavog i pruži mu ruku.

Mršavi steže tri prsta, pokloni se do pojasa i zakikota se kao Kinez: „Hi-hi-hi.” Žena se nasmeši. Natanailo izvede reverans i ispusti kapu.

Sve troje su bili prijatno zaprepašćeni.

 

Anton Pavlovič Čehov

Ostavite komentar: