Socijalistički agitatori su uveravali da su sva prethodna klerikalna i feudalna i građanska društva falsifikovala životne namirnice, odeću i ostale industrijske proizvode, vladavina je počivala većinom na lažima parlamenta, ljudska veličina je bila prevara. Stvar nije mogla stajati baš sasvim tako, jer znamo da nije bilo tako. Kao posledica manje-više slobodne konkurencije u ranijim društvima jedva se i proizvodila loša tkanina, veštačko vino, falsifikovane životne namirnice, industrijski i zanatlijski škart, jer ih je bilo teško prodati. Špekulanti su možda i hteli da tako urade, ali ih je konkurencija prisiljavala da se pridržavaju propisa o korektnoj proizvodnji. A ni ono što se zbivalo u parlamentu nije bilo bezuslovno bezočna laž, što ne znači da za to nije bilo sklonosti, već zbog toga što je uvek postojala opozicija koja je, mada iz osvete, raskrinkavala vlast. Merilo ljudske veličine, ako i ne sasvim, bio je sensus communis i zbog toga potpuno prazno i izmišljeno slavno ime nije moglo biti dugovečno. Socijalisti su, pak, verovali agitatorima i otuda su bili u zabludi što se minulih vremena tiče. Međutim, to još i ne bi bila krupna nevolja. Ali, socijalizam nije doneo preokret kao što je obećavao i kao što su svi od njega očekivali. On nije ukinuo falsifikovanje, laž i prevare, nego se unapred osećao oslobođen – budući da su i ostali tako radili – krivičnih dela, pa je falsifikovao prehrambene proizvode i pića, pravio škart tkanine i cipele i bofl robu. To je činio isključivo uporedo s tim što se u parlamentu nije čulo ništa drugo do laž, i zajedno s tim što je slava postala privilegija miljenika vlade (uglavnom onih koji se ne ističu ni u kakvom pogledu, jadne i beznačajne boliničarke i stolarski pomoćnici i mehaničarski šegrti, samo zato jer su bili beznačajni), po kojima su nazivane ulice i škole, kojima su podizani spomenici i koji su isticani za uzore. Gubljenje istinske veličine, odnosno istinske vrednosti moglo bi se formulisati i tako da je iz društva nestalo zlato.
Socijalističko društvo nije ukinulo klerikalnu, feudalnu i građansku korupciju, nego u ubeđenju da se društvom ne može drugačije upravljati do korupcijom, korupciju je načinilo opštevladajućom.
Povrh toga je ukinuta i bilo kakva zakržljala građanska sloboda govora, jer sve što je socijalizam činio, moralo se zvanično smatrati ispravnim. Moralo se konačno odustati od zakonite zaštite koja je politički ranije postojala. Neugodan čovek se, u interesu zajednice, mirno mogao ukloniti (deportovanje, radni logor, internacija, zatvor, pokretanje optužbe). Time su laž, nasilje I eksploatacija, koji su se nalazili u ranijim društvima, ali nisu bili isključivi, i protiv kojih su huškali socijalistički agitatori, postali apsolutno vladajući sistem socijalističkog društva. Budući da nije uspelo ostvarivanje istine, preostalo je samo jedno: osveta istini. Ako ne uspe promena ovog stava, teorije krize će biti u pravu, i čovečanstvo je izgubljeno.
Posle pobede fašizma, 1945. godine socijalisti su obukli uniformu fašista, i to što su bili odlučniji socijalisti, vernije su kopirali reči i ton i pokrete fašističkih oficira i terorista, uvereni da to bezuslovno ide zajedno s preuzimanjem vlasti; time su dali za pravo etnolozima koji kažu da prema lovcima na glave odeća i oružje i odsečena glava pobeđenog neprijatelja prenosi snagu protivnika na pobednika, i moć se tako preliva magičnim putem. Socijalizam je preuzeo od fašizma ceo sistem organizacije vlasti, čak i magične pojedinosti prakse, nosanje slika vođa, marševa, pozdravljanje podignutom rukom, zastave, denunciranje, značke, velike nagrade i namrgođena lica. To jest, posle građanskog društva socijalizam nije doneo ništa bitno novo, nije izmenio građansku korupciju, čak ju je i pooštrio time što ju je preobrazio u jedino vladajuću.
Svaka okolnost koja je u normalnosti smislena postaje magijska u dekadentnim društvima. Magija je zatamnjenje smisla kao glavnog principa; magija počiva na tome da se na stvari i sudbinu i na događaje može uticati određenim stavom i jezičkim formulama. Čovekov govor i njegovo delovanje u određenoj su vezi sa silama koje upravljaju čovekom, i na njih je moguće uticati određenim rečima I delima. Čovek može da se odrekne znanja o ovim vezama, ali bez ovih veza nije u stanju ni da mrdne.
Kad neko ne vidi ispravno razmeru ljudskog i nadljudskog, prinuđen je da vidi pogrešno, ali mora da vidi. To pogrešno viđenje se naziva sujeverje. Ako se čovek ne vezuje za smislene i jasne sile, vezivaće se za broj dugmadi i za crne mačke. Primitivni (zakržljali) narodi žive u magijskoj praksi, i što su dalje od normalno humano organizovanog društva, sve veći značaj pripisuju magijskim aktima i formulama, barjacima, amblemima, parolama. Čovek koji živi u magijskoj praksi uveren je da će imati sreće ako prvo obuje levu cipelu, ako sretne odžačara, ili uveče vidi pauka, može mirne duše da kupi loz, ali ako pauka vidi ujutru, čeka ga velika briga. Takva praksa postoji, ali u normalnim okolnostima ona ne postaje bezuslovna. Magijska praksa u modernim društvima gotovo je opštevladajuća. Sujeverje, ako čovek transcendira u pogrešnom pravcu. Nema legalnih principa, postoje parole koje su čarobne formule. Kida se veza sa realnošću, i čovek živi u obmani. Moderno društvo je već odavno izgubilo smer, ali još raspolaže znanjem o ispravnom putu. Socijalizam je izbrisao znanje o transcendenciji u ispravnom smeru, umesto smislene prakse uveo je u život magijsku, time je društvo vratio nazad u zakržljalost, i otvorio put prema primitivizaciji. Primitivni narodi ne žive u jasnoj prostoti početka, nego u slomljenosti posle života u visokoj duhovnosti. Nije pouzdano da je moguće zaustaviti čovečanstvo na ovom putu, jer ne gubi se samo sam red, nego nestaju svest i znanje o redu, i primitivizacija se obično smatra razvojem.
Oblačenje neprijateljske odeće je na prvom koraku komedija koja je dok izgleda zabavno – smešna. Posledice komedije su smešne. Krajem Prvog svetskog rata otprilike, u prvoj fazi potresa gotovo na celoj zemlji jatimice su nastupali ljudi koji se nisu poduhvatili realizacije pojedinih istorijskih zadataka, nego su sebe predstavljali kao prototip naroda i rase i klase i nacije, i s tim obrazloženjem nisu zahtevali ispunjenje istorijske uloge, nego su tražili viši rang. Takva ličnost u Mađarskoj je Deže Sabo, čija se komedija mogla pratiti iz neposredne blizine. Tačno tako su se ponašali svi ljudi različitih diktatorskih sklonosti koji su drugde nastupali. Pojavljujući se kao prototipovi klase ili rase ili nacije, oni nisu želeli materijalu korist, ni slavu, pa čak ni političku moć, to jest nisu želeli društvene privilegije. Ovim ljudima je socijalna privilegija bila malo, i premalo.
Time što je ova ličnost sebe proizvela u kolektivni fenomen, zahtevala je bezuslovnu pokornost, bezuslovni autoritet i strahopoštovanje, i da se njenoj volji svi podrede smesta i bez pogovora. Čovek je sebe imenovao sakralnim subjektom. Sve što je rekao i činio unapred je i bezuslovno bilo svetinja. Deže Sabo je tada preuzeo ulogu nacionalnog šamana, a i od tada je bivalo takvih ličnosti, u svakom slučaju s tišim glasom, ali s još prepotentnijim zahtevima. Primitivnoj zajednici nisu potrebne umne vođe, nego čarobnjaci. Kao što je više njih utvrdilo, zato što zajednicom ne vladaju svetle, nego mračne sile. Čarobnjak sebe ne meri niti odmerava individualnim, nego kolektivnim kategorijama, I nikada se ne sme smatrati normalnim čovekom, nego kolektivnim arhetipom koji razmišlja i dela u ime celog naroda, akumulira snagu i sposobnost naroda, i simbolično označava narod u jednoj jedinoj ličnosti.
Svaki diktator je neko ko poseduje višu moć, nije čovek, nego reprezent kolektiva. Iz gledališta to može biti ubedljivo, iz blizine je prilično komično. Već i zbog toga što je ovakav kolektivni arhetip koji se javlja u individualnom vidu nadmena fantazmagorična himera. U humanim društvima je veoma redak ovakav način razmišljanja u arhetipovima, a karakterističan je za primitivne zajednice.
Uz to ide i magijska praksa. U krajnjoj liniji šamanizam, onaj šamanizam s kojim se u poslednje vreme, ne sasvim bez osnove i razloga, mnogi bave. Ko politički posmatra, potpuno pogrešno shvata diktatore i njihovu istorijsku ulogu. Politička moć je samo jedna i sužena oblast za delatnost ovakvih pseudosakralnih subjekata. Diktator ima bezuslovnu vlast nad svim nivoima privatnog i javnog života, on usmerava naučna istraživanja, određuje stil umetnosti, običaje, mišljenje, veru, zakone, i to sam on, jedino svojom enuncijacijom, i nepogrešivo. U svemu što kaže i čini postoji nešto od tajanstvenog podrhtavanja uzvišenog bića (mysterium tremendum), njegovo biće je ovde među nama strašno nerazumljivo i predstavlja čudo. To je naličje sakralnog koje prozire društvo normalne ljudskosti, I koje ismejava, ali od koje je potpuno nezaštićeno jedno primitivno društvo, budući da živi u magijskoj atmosferi. Hitler je sam stvorio magijsku atmosferu koju je najpre učvrstio kao podlu mitologiju, a zatim je nastupio kao heroj mita. Od tada se ova praksa raširila po celom svetu, i sem nekoliko naroda koji još žive u baštini evropske civilizacije, sve države sveta žive pod vlašću šamanskih arhetipova, čak i onda ako su ovi šamani skriveni duhom već izumrlih arhetipova, ili ako ulogu arhetipa ne vrši ličnost, nego neki komplot. Zbog toga ne zadovoljava formulacija da su ovi diktatori sve sami avanturisti i politički zločinci. Ovakvi ljudi sprovode demonsku magiju nad narodima koji nisu obuhvaćeni humanim načinom života, koji su u razvoju krenuli unazad, i zato se ne mogu braniti od ovakvih arhetipova.
Bela Hamvaš
