A posle je došao medeni mesec. Bio sam smešan u vojničkom odelu i bled.
Oh medeni mesec, medeni mesec. Ruke su lepljive od vrelog tela, a lica ispijena, bleda i žuta od uživanja. Zvek jednog tanjira budi krik: i telo je sve sanjivo. Ah, medeni mesec. Ona je bila svud. Miris njenog tela, neki težak, opojan miris susreo me je u zidovima, u svim vratima, u pećima, po stolovima, u jelu i vodi, u postelji i u mome odelu, samo ga u vinu ne beše. A ja sam umoran ustajao kad bi zvona zazvonila i odlazio u crkvu praznu i hladnu. Čim bi me ona videla bledog ili tužnog, ona bi me odmah zagrlila i ljubila i šaputala mi: “Slatki, slatki”. Izbijaše ponoć. Ja je čuh kako mi šapuće. Odbijaše zoru. Ja osetih na sebi topli pokrivač njen, koji je mirisao na njene grudi. Ma kud pružah ruke, prsti mi se gubili u njene dojke. Ona je klečala preda mnom, na meni, iza mene. Njen glas se javljao svud. Njene vlasi sam nalazio svud: u knjigama. u jelu i oko vrata. Ona mi je sve činila po volji Po ceo dan ona bi gledala da mi sve, što hoću, doda. Pitala me i molila da čuvam zdravlje. Nije volela nikud izlaziti. Njen hod beše nabujao i vitak, njene lepe noge savijale se oštro. Rano u zoru, kad bih otvorio oči, video bih je kako skoro sasvim gola leži na mojim grudima. U prvim danima ona je bila suzna i nevina: no posle je brzo, sa njenim bezazlenim kikotom počela veselo sipati šale i dosetke. Ja sam začuđeno slušao njene ispovesti. Osobito u jutru, sedela je rado, skoro gola u postelji i pitala me o ljubavnim zabludama. Ja sam začuđeno slušao, kako mi opisuje žene, kojih sam se jedva sećao, tihih i pristojnih i punih kikota o protinici je pričala nešto tako grozno i gadno, da sam besno viknuo “ćuti, molim te.” A ona uplašeno i uvređeno pokri svoja gola bedra i reče: “Što se čudiš? A s kime ću da govorim o tom, ako neću sa mojim mužem?” Tako su prolazila jutra moja. Najviše me je dražilo, kad bi ona, držeći jednom rukom košulju, išla po sobi i jela zaostatke večere i slatkiše na stolu, pa bi brzo pritrčala i bacila se na mene i opet me ljubila. Njen mali mozak tražio je sve tajne što se krile u utrobi njenoj: ona me je pitala tako čudne stvari da bih se retko ali grohotom nasmejao. Ali je bivalo sve gore. Ja sam umoran, sav podbuo i slab odlazio i vraćao se, a ona me je čekala i grlila me još sa vrata. Primetio sam, da je ona sa kikotom pokušavala sve ljubavne ispite. Mamila me je da joj otkrijem ljubavne novosti, o kojima je ko zna gde čitala. Ona mi je po ceo dan pričala gromke priče o ženama iz zavičaja. I žene, koje su počele da sede, imale po četvoro dece, javile bi se u njenim pričama čudne i lude, tako da bih se ja i nehotice zacenuo od smeha, kad bi predstavio kraj njih senke njihovih ćelavih muževa, pogurenih profesora, činovnika i popova. To veče smo malo više pili za večerom i ona se veselo nasmeja: “Pa šta ćeš, oko toga se okreće svet”. I ja ućutah i pogledah je preneraženo. Ležala je kraj peći sva gola. Njene lepe sjajne noge ispružene vitlale su se u žaru peći, kao da su igrale sa nekim. Ja joj tiho priđoh i nekim osmehom punim stida, kojeg dotle nisam poznavao, uzeh njenu košulju sa zemlje, pokrih je i počeh joj govoriti o zemljoradničkim zadrugama. I tako su opet prolazili dani i meseci Ona je počela da se goji. I mi nismo imali dece.
Prozor je otvoren. Ja vidim u njemu, kao u nekom mutnom ogledalu, moju bledu glavu i moje krvave usne kad gutam led. Daleko iza brda plave se Karpati. Kaže da će me odneti tamo i da će me izlečiti. Ali meni je lepo ovde. Krakov je lep. Star je i maglovit. Ona je zašla u bolnicu već treći dan. Da. ljubav nas svuda nađe. Bila je mala, tanka, kao devojče kad prvi put ide na bal.
Zgrozila se. Ležalo nas je trideset u sobi. Napolju je sjalo slatko, jesenje sunce, a na mojim grudima behu kese sa ledom. I kad je sela na krajičak moje postelje, ja sam se osmehnuo. Ja sedim na jastucima i gledam u mutne krovove. To mi je zanimanje. Kažu od tog zavisi život. Lečnik ima dugu sedu bradu, koja me jutrom probudi. Ona je imala sina, malog sina. O, nije ona bila lakomislena, ne. Ništa ona nije znala, njeno telo je znalo samo cvokotati zubima od strasti Znala je malo latinski; činila je sve, da mi se prikaže kao visoka žena. Čitala je Ničea, a kad sam je prvi put iznenada i divlje zagrlio, ona mi reče: “Vi ste demon.” Bio je novembar. Bili su to čudni dani. Nebo je bilo toplo uveče i svi smo se okretali da vidimo laste. Sokacima je vrveo svet. Drveće je klijalo i svi smo se smejali jeseni, što je uobrazila, da je proleće. Bilo je to tako čudno. Pričala mi je kako su je udali kao što se konj teslimi. Muž joj je bio veliki, debeo advokat. Bio je negde na bojištu sudija. Sedeli smo u vrtu bolnice. Ona mi je šaputaIa trudeći se, da razumem njen meki, šuškajući poljski govor. Nad Krakovom je bilo tada blago nebo: ili se to meni samo činilo, jer sam opet bio mlad i živ. Sve što je još za mene zakon, sve što sam vršio kao zapovest za život, sve je to od onih poljskih šuma na granici, od neba nad nama. Napolju negde ginuli su tada ljudi, ona je donosila novine i čitala mi očajne borbe u šumama od kuda se ja vratih.
Ona me je smestila u zasebnu sobu, čiji su pro zori gledali u zamrzle prozore jedne stare crkve. Bilo je kao u detinjstvu. Vrhovi drveća virili su kroz prozor, a iz postelje sam video parče neba. A kad pade prvi sneg, upoznasmo se bolje.
Ona je često plakala. I ljubav nam je došla kao nešto siroto i jadno i reči naše postadoše tiše. I njena crna glava, sa uvek i u mraku belim zatiljkom klonula je često zamorena. Sećam se, bio je dan pun snega. U prozorima je gledalo granje sve u snegu. Zvonik crkve nestajao je i ljuljao se u magli. Ona ulazi i baca mi mokre rukavice u lice. I tako ledena pada na moju bolesničku postelju. Spavala je dobro, od kad mene zna spava dobro. Tople, ljubičaste žilice vijugale se na njenim rukama. Razgrnuh joj grudi i nađoh na njima medaljon, u kojem je bila urezana jedna od tužnih mazurki. Nikad joj ne sagledah grudi “Bile su male i nežne i imale su dubok strašno ljubičast cvet”, ona reče tako. Njene su ruke blede i tople. Činile su čuda te ruke, koje su gramzile za slašću i koje su imale smelosti, lepe, slobodne, čarobne smelosti. Njene ruke su palile, robile; njene ruke su me napravile detetom; one su mu cale, pevale: one su opijale bele, bestidne, pune smelosti: one su činile lepim i ono što je i na nevesti otužno. A ljubav?
Ona je posle došla, ljubav. Videste li je? Ona je magla koja je pala na Rim. U mramoru je i u telesima Jeste li čuli? U ljubičastim žilama je u belim kao labudovi rebrima, i na člancima rumenim od strasti. U Rimu je poprskana krvlju. Ko je taj, ko još ima snage, mladosti i čari za ljubav? Ko je taj, ko će i nad toplim, uzburkanim grudima ženskim, orošenim sa kapljicama ledna, luda, besomučna, slatka znoja, ostati vedar i mlad.? Ah da, ljubav je došla. Sećam se bio je Božić. U tuđini ona nepoznata došla je da me uteši, jer sam plakao nad vešalima koja su nicala negde. I znala je dobro šta čini. Ne, nikad devojče ne može dati te čari. Tek jad, očaj i želja za izgubljenim dovode do ekstaze Ne, dok se ne sruši brak, mira biti neće. Za rumene čaše i prigušene krike, mi smo dali đavolu dušu. Mira, jedna mati, kad ne voli oca deteta svoga, nikad više do smrti naći neće. Ne, nije ljubav Bog, ni životinja, ni ludilo; ona je magla, magla krvi, mladosti i neba. Zavije sve, te je drago živeti. No magla ostaje večito teška, puna slasti i bola i vezana sa nebom.
Ona je često plakala. Ah, nije to bio plač, no grdne krupne suze, grozno velike, navru na njene oči i uzdrhte na trepavicama, dok se otkinu. I danas kad zažmurim, oblije me neka iznemoglost misleći na taj dan. Osećam njene zapupele obraze na mome čelu, osećam grčenje lakih, tako strašno kao laste lakih ruku, oko moga vrata. Vidim ona čista usta, tako čista, bez onog bolnog, napornog osmeha dragana, a na trepavicama dve grdne suze, pa mi je po nekoliko dana tako grozno teško. Da li ima duša časti? Ko zna. Ali telo ima. U crnom ogrtaču, sa skromnim odelom jer sam ja videvši njenu sliku, zavoleo to odelo sa suknjicom uvek malo ugužvanom. Očešljana, tiha i uplašena, ona će uvek preda mnom stajati kao bolna jedna senka maglovita, kako gleda kroz prozor i tiho kaže: “osam sati… treba da idem”
Da, jesen je. Opet život bez smisla. Sve to ne zavisi od mene ni od nje.
Jedanput su me izveli iz bolnice. Stajao sam i gledao u taj pun snega grad i nisam imao nikog svog pod teškim senkama katedrala, gde dugo mišljah na đake i vojnike mlade pre mnogo stotina godina, koji su se tako potucali ispod tih mračnih zgrada i tukli u očajno ludim dvobojima, po mehanama ispod zemlje, zatim sedeli ogrezli u krvi iznemoglo kod starih alhemista, koji nisu imali ničeg u mračnim izbama svojim do svoje srce i otrova. A u bolnici su tumarali po celu noć Bosanci i pljuckali krv. Nedeljom pri službi pevahu sulude devojke u belo rublje i debele vunene čarape obučene. Orguljaš je bio slep, a prvi glas je pevala jedna kaluđerica sa grozno unakaženim licem. Kiša, ona strašna poljska, padala je večerom, a po hodnicima su lutale, lupajući štakama, senke koje su pljuvale krv. Sa zidovima su visili drveni Hristosi sa zabezeknutim glavama i čvorugavim kolenima. Tu sam prvi put osetio strašan strah, tu sam prvi put sažalio se nad svima nama. Prozor mi još uvek gleda na snežne krovove.
U prozoru su tri njena zumbula. Pričao sam joj o selima našim, o prozoru u domu mame, i sutradan mi je donela tri zumbula. Ona ima malog sina i mora da je u potaji mnogo plakala. Jedan stoji levo. On je ružičast i tih. Kad ga jutrom zalivam, on je tako mio, miran. On mi vene. Po sredi je jedan beo. Svako jutro me seća bledih lica koja sam ljubio i koja su sad ko zna gde. On je suzan i plah kao jagnje. Treći stoji desno. On je rumen. O njemu ne mogu ništa da kažem.
U tuđini sam, postelju sam pokrio bačvanskim ćilimima. Sigurno ih je kakva Bunjevka tkala prosto joj bilo. On je veseo i bogat, uvek me razveseli u tuđini, kad ga pogledam nebo zarumeni. Ja joj ne rekoh ni reči. Ja je ne ljubim. Ja ljubim nebo, moja je ljubav blaga, u snu, i neprolazna. Nje nema u životu mome. Njene su oči tamne i tople kao urme. Kosa joj je rumena kao trava u jesen. Ili se to samo čini, tako čini. Ta kosa me dirnu, te kose mi je žao, te uvele trave. Tu kosu poljubih prvo. Njen glas je detinjast, uzalud mi ona donosi i čita Bergsona: njena je maramica namirisana, a i da nije, mirisala bi od čistote. Njene su oči mračne i rumene kao krv, one su moja rados.t Ona mi mnogo govori o njenom sinčiću. Mi mnogo govorimo o njenom sinčiću. Njeno je čelo smešno, tako bolno, naborano, umoreno; možda što je majka, možda što mene voli. Meni je žao nje, osobito njenih ruku toplih i bledih. Ona je poštena, ne recite mi nikad, da ona nije poštena. Ona ima strasne, blede, iskrhane ruke što se stide i kriju. Njena pleća drhte kao granje pod snegom. ćta će s nama biti?
Ne znam, a i nisam radoznao. Da se vratim kući? Oni ne vole mene, a ja mrzim njih. Možda smo srećni, jer ja je žalim. Oko nas pupe pod snegom grančice, a oblaci mlaki i umorni uče nas nekoj staroj, bolnoj ironiji, kojoj je koren prevelika ljubav. Sve sam čekao, da će još nešto doći u životu, da ovo do sad beše samo komedija. Sad vidim, da posle sažaljenja ne dolazi ništa novo. Ja je volim. Pozno uveče vraćamo se u Krakov. Voz juri kroz šumice, kroz bedeme, a mi skriveni u jednom kutu, sanjivi i bledi, govorili smo tiho o ljubavi i nepravdi.
A posle u magli među zidovima starim ja odlazim njoj. Ona mi meće sinčića oko vrata i klečeći preda mnom, ona mi ljubi ruke drhćući od strasti i gušeći se u očaju. Hoću da se sećam njene blede glave. Poklonim joj ma šta, ona klikće, ali ta radost brzo prole, zato je volim.
Ja evo čekam, da se još štogod dogodi u mom životu: ali vidim već, da posle sažaljenja ne dolazi ništa novo. Njen hod je sitan i lak. Prolazimo li kraj smrznutih, snežnih grana, ja nikad još ne videh, da je koju odgurnula oporo. Ne, već uvek blago, a oči su joj pri tom bile tako mutne. Nađe li na putu uveo list, pa i blatav, ona ga diže i zakiti se njime. “O kako te danas volim”, kaže ona svaki dan. Obuzimala me mladog neka strast, koja sve voli. Moj život je dovršen ovako, a da nisam primetio gde je stao, a onog što nazivam život i nema, i nema. Nebo voli ljude, a voda nam žubori pod prozorom cele noći. Mi smo zagledani jedno u drugo. Ona mi šapuće, moli me da je vodim, da je odnesem odavde, a ja joj se rugam da je u tuđini bolje. Napolju se deru deca sa vanrednim izdanjem. Sve će to proći. Ko zna možda će se igrati vesele operete o ovome što sad čine. Ne znam više šta je dobro, a šta zlo, ali mi se čini da to ne znaju ni drugi.
Ležim, a moji prozori su žute boje. I, kukavan i bolestan, ja vidim kako iz mračnih podrumskih prozora viri zima. A ovo žuto lišće puno snega prati me već tri godine i pada mi na grudi i ubija me. Ležim i vidim samo drveće kroz prozor. Razgovaramo. Lišće mi njiše zbogom i pada. A zar nije ljubav samo lišće? Ja tako malo volim ljude, a lišće me tako dobro umiri. Moj život zavisi od njega. Umoran sam. Otišao bih nekud daleko i ne bih se osvrnuo. Otišao bih nekuda u žuto lišće, ko zna kuda: a kad bi neko plakao za mnom, ja bih napisao kartu: “Zbogom, idem da ozdravim” Tražim dah, izgubio sam ga negde u lišću.
Plaču oko mene, ali ne za mnom, nego za rumenilom, kojeg nema više na mom licu, za svetlošću, koje nema više u mojim očima. I opet me muče. Noću me zatvaraju u zatvore a danju se potucam po bolnicama. Bedemi su zavejani. Ceo dan ne vidim ničeg, samo bedeme u snegu. Nemamo svetiljaka, sedimo u mraku
A i kad me opet puste, ostaje sve po starom. Vrbaci puni snega, pitali su me: zar se još uvek skitaš? Tramvaji su puni sirotinje i bede. Žena prebledelih od mraza što su stajale, po ceo dan za malo mleka, za malo masti, sa malom dečicom pomodrelom od zime. Kako je meni žao ovih ljudi. Mi bar imamo snage da se mučimo, a ovi su ljudi meki. Ja nikoga nemam među njima. U tuđini sam i prolaze senke oko mene, crne, tamne: nisu mi niko i ništa. Oni snežni vrbaci čudili se meni. U mojoj duši ne beše nikakvog bola, ali ni sreće. Tramvaji jure.
Dečica se nasmeše kadkad na mene: a gvozdeni natpisi dućana prolaze po zidovima. A vode se sledile pa ne teku. Ah kud je život… Daščare i drvare, koje me sećale zavičaja, bile su zavejane, suhe i prozeble. Niko nije pevao. Otišao sam joj. Ona se igrala sa detetom. Njen sinčić mali i lep kao da neće nikad da poraste. “Je li to zbog mojih grehova”, pita ona i smeši se gorko. Bože moj. Oni su tucali oraje sa pozorišnim dogledom i smejali se oboje kad su razbili staklo.
Posle sam seo u jednu stolicu i zalepio se u neke čokolade. A čokolade sad nema.
Na stolu za umivanje leži knjiga Lhotzky-a o duši dečijoj. Cipelice leže po podu. Zaista nisam nikad znao, jesu li to njene cipelice ili dečije. Ona me je zagrlila odmah. Ona je lepša sad. Ona je sad puna tame. Ona ima nečeg bolnog sad, nečeg što pre nije imala, nečeg što se dobija od stida.
Mi zavidimo svima što rano u zoru idu na rad. Mi nemamo rada, niti nas čekaju gde. Mene bolnica a nju dete. Mi se krijemo. A pozdravi li ko veselo dobro veče, otpozdravljamo tužno dobro veče. Stojim sa njome u bedemima nad morem čađavih, prljavih kuća i bolnica. Suze mirišu po brdima. Nije mi žao hiljada i hiljada hulja i nitkova i slugu što sad ginu. Borovi hučni gledaju nas blede i modre od vetra i strasti. Nikoga mi nije žao, najmanje sebe samog. Žao mi je samo sinčića njenog malog. Pozorišta su puna. Kad kakav bez noge uđe u tramvaj, dugo čeka dok mu kakva stara žena ustane. Sećam se naše doktorke sa crvenim krstom na grudima. Ona me je uvek zvala “Pubi”, i ceo dan mi je govorila o pedagogiji i gospođi Elen Kej. Sinoć je prepadoše na delu sa jednim sanitetskim kaplarom, iza harmonijuma, u sali bolnice. Cela bolnica se smeje.
Prenose me kroz koji dan u brda, u Zakopane. Ona će i tamo doći, za mnom.
Teško i lagano su me nosili uz stepenice. Velika i kruta sestra prišla mi je hitro i svlačila me kao dete. Ona mi reče “što niste rekli da ste Hrvat, bolje bi bilo?” Svukla me je, obavila me ledenim oblogom. Nisam rekao ni reči. Sklopio sam oči i drhtao. A ona mi sede na postelju, njena velika usta nakriviše se i nasmejaše. Ona ubrisa kapljice znoja sa moga čela i zavi me još čvršće. A nad mojom posteljom stajaše tablica pod raspećem sa crnom brojanicom, i na njoj beše, kao od šale, od veselih drugova napisano nemački:
Name Petar Raitch
Charge: Stellenloses Kanonenfutter
Religion: grort
Stand: ledig
Alter. 23
Beruf. K”nigsmord
Diagnose: Tuberkulosis
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
