I video sam sestru kako drži svetiljku i kako me podiže. Drhtao sam i cvokotao od vrućice Osetio sam da sam sanjao o šumama galicijskim i činilo mi se da mi u ušima još zuji groktanje mitraljeza. Probudio sam se i pogledao oko sebe dragi moj. Beše ponoć. Na stolu stojahu bele ruže koje mi je donela jedna žena, tuđa žena. Sestra mi dade broma, pomilova me po obrazu i reče “ala Vi nemirno spavate, plačete i vičete, mora da ste opet dugo čitali te vaše lude knjige. Sutra ću Vas izdati doktoru. Zar ne vidite kako ste se već osušili. Bože moj, kako sam ja drukčije predstavljala sebi Srbe”
Šta sam mogao činiti dragi moj? Okretoh se zidu, ona mi namesti džakuljice leda na grudi. Hteo sam da spavam, ali se moj prokleti mozak jednako sećao. Hteo sam da zaspim, ali mi je neko jednako šaputao u uho Mikelanđelovu “Noć”. Komedija dragi moj šteta samo što se od tog umire.
Tako mi vidiš prolaze noći u groznicama i snovima dragi moj, snovima koji nisu mnogo luđi od jave.
Noći su ledene i zvezdane. Ostavljaju otvorene prozore. Kažu led i zvezde će mi izlečiti pluća. Ledene jele previjaju mi grudi, one stoje pod prozorom mojim, one mi rekoše, da je bolje biti jela nego čovek. Uveče ja čitam Tibula i sećam se neke moje tetke, što je sa hranjena u veselom, mirisnom splićanskom groblju, i jedne zelene sfinge splićanske koju sam jahao. Ah, bio sam tada veseo i mlad i govorio sa nje veselo sam sebi: “Igrajte, noć je već stala na kola majčinom spregu veselo jure zvezde, a za njima evo dolazi san na mrkim kolima i sa njim tamni snovi”. U starim mrtvim rečima volim moju sudbinu, u oblacima misao mog stoleća a u osmehu mome skamenjenu snagu roda mog.
Ležim i gledam ledene vrhove kako se cakle u rumenoj mesečini. U daljini grme topovi. Držim u ruci maramicu tuđe žene blago i zamišljeno ja, koji nikad nisam držao tako maramicu moje. I dok mi lečnik po satove priča o uzrocima rata, ja osećam da ću umreti sentimentalno kao glumac. Ne znajući što me rodi majka i ne mogavši učiniti nikom dobro, najmanje sebi, ah da mogu da se vratim tamo, gde topovi grme i da kroz Ruse odem daleko nekud na “Noviju Zemlju”, tamo, gde je led zelen a voda plava pod ledom, sneg rumen. Ah tamo bih od silnih boja zanesen zagledao se i zaboravio sve. Živi se nehatno i leži po ceo dan. Nebo ulazi noću kroz otvorene prozore i zima ulazi u mene i zaspi. Sve su se snežne jele previle na moje grudi, lečile ih i šaputale mi i učile me da ljubim našu majku zemlju Zorom bi se budio i pokriven tako preko ušiju, gledao bih kako se krv sunčeva razliva po šumama. Orlovi su doleteli iznad stena, a negde u dubini su groktale puške mašinke nekih poljačkih pukova, koji su dole po selima ležali u rezervi. Ceo dan smo ležali po snegu. Samo pri jelu smo se skupljali i cvokotali od zime i gušili se sa mlekom i sutlijašem. Lepa jedna, vrlo lepa kaluđerica budila me je, sedela mi je na postelji i brbljala mnogo. Znam, jednom se drsko našalih s njome. Hteo sam da je obgrlim, ona ciknu i pobeže. No primetio sam, posle, od tog dana da mi čini sve bolje i lepše. Lutao bih po šumama. Padale bi šišarke za mnom, a ja bih seo negde na kamen i slušao kako sneg pada na mene. I čuo sam kako idu gladni, posrćući po arbanaškim gorama i zasedama: kako se sele, opet sele. Čuo sam kako padaju i izdišu melu lešinama konja, i čuo kako oko mene čitaju da su hrvatske čete prve prešle granicu. A jedan mi prijatelj osniva jadranske banke i piše da će se sve ovo zaboraviti. Da, zaboraviće se i igraće pijani kolo nad zgarištima. Moj stari učitelj u Temišvaru skočio je sa trećeg sprata i ubio se zbog svega ovog. O kad bi sad svi mi po tuđini počeli skakati sa trećeg sprata, što bi imao čemu da se smeje svet. Srne su uplašene, pa begaju kad vide naš trag. Ona me, razume se, obožava. Kako je to smešno. Ja volim one, koje su opake, a sve, koje su dobre, plaču za mnom. Mene ništa više ne čudi. Budim se zorom i čitam Dantea Kažu, tako treba. A kad padne noć ona mi dođe.
Kadkad, razume se, čini mi se da sam lud: ali još češće da su drugi ludi. Činim sve što i drugi čine. Rodio sam se od žene, znao šta je vera, kušao sam ljubav, pa i oduševljenje. Čak znam i organsku hemiju, čak znam, da ima i ideja, koje su besmrtne. Brat sam svakom, a ima nas milionima. Dosadile mi se ljubavne vrele svile i sve ove duševne dubine. Posetiću rat opet i vihor i strahote i kiše, one strašne kiše. Među muške, hoću bar među muške, gadim se svih razjarenih madona. Posle, jedno posle podne poče čudo. Sneg se poče topiti i neke tičice male počeše dolaziti iz šume i sedati nam na ruku, prnuvši uplašeno kad bi koji počeo da kašlje. Grozne grmljavine lavina budile nas noću Tada počeše i drva da šume polagano, tiho potok u dubini negde dobi nov glas, mio, bolan, nov. A sa drveća doletaše poslednje žuto lišće uvenulo davno, još ne razvejano. Orlovi izčezoše, a nebo dobi neki tup i pun sjaj. Kako je sneg čudan. On se ne topi, ne umire kao sve drugo, nego se smej. On se igra, on pevucka. Javi se iznenada, gde ga niko nije više očekivao, tičice voli, otkrije im ponegde malo zemlje, te one kljucaju tu i sa nekom dragom zabrinutošću gledaju zemlju, u kojoj im zrnca nema, zatim podskoče dva tri puta i odlete uvređeno. Jele behu tužne, požuteše umorno, naboraše se, izgubiše nevinost. Beše jedna klupa, jedna dobra klupa nad urvinom tamo, sva bačena napolje u zrak u nebo. Tu bih sedeo ja. Bio sam izgubio vezu i smisao ljudskih dela i uspomena. Sve se to izmešalo u meni. Ko zna šta je život.
I zima se pocepa. U krpama i traljama tužnim, ležali su slatki skuti neba i snega po stenama. A zvezde potamneše, i noći nisu bile tako zvonke, no tiše i pune nekog plačnog čara Ja više puta skrstih ruke U meni beše neki umor, umor koji nema ni uzroka ni gospodara. Više puta mi klonu glava i navirahu mi bolne reči, koje šaputah tako u vetar, naše stare pesme. I sve bi te pesme bile gračanički čiste, takovski samopouzdane i mišarski vesele i mlade. Ko zna šta je život.
Ljudi su kašljali sve gore i jednog dana pade jedan grdan Čeh kraj mene na stepenicama sa ustima ogrezlim u krvi. Ja ga pogledah zapanjeno. Umro je posle tri dana. A proleće je dolazilo. Veverice su zabasale iz šuma čak u naše sobe. Po krovu pada neka žuta tama zorom svakog dana od kada sam se vratio. Tama, tama je ta topla svetlost što me rano budi. U primorju, negde daleko sad je proleće. Greh? Śivot? Ko zna šta je to. U primorju je sad proleće. U ovake dane sam prvi put naučio da ljubim. Bio sam tada veseo i mlad! Sećam se, sećam se, tada mi je majka bila prvi put teško bolna. Ona me je plačući grlila i kašljala. Beše počela da sedi. All se trudila da bude vesela i ponosito je gledala po kržljavim hotelskim palmama. A kad je zaspala gledao sam dugo rumene vrhove drveća, kad bi pao suton u daleke bele kuće po ostrvima. Život, greh, red, zakoni, granice, sve su to tako mutni pojmovi za mene. Ja tome nisam kriv.
I bio, kakav bio, ja znam da ću umreti sa umornim, ali svetlim osmehom, ma da mi je nejasno sve što sam učinio i preživeo.
Čim joj je bilo bolje, počeo sam se gubiti u noći srebrne po lanama crnim i laganim, ne pitajući kuda one vode.
Trgao bih se tek kad bi stali u kakvom peskovitom žalu i začudio bih se odkuda sam ovde?
Pa ipak i tu beše dobro. Iskočio sam iz lađe, ma da nisam znao gde sam
Prolazile su sirote, slabe žene i natovareni magarci. Kupio sam neke opanke crvene i ručao sam negde visoko u jednoj beloj kući, što je mirisala sva na zejtin i so. A kad bi zazvonila daleka zvona iz rumene bistre vode, pošao bih dalje. Sedeo sam sa nekim ljudima, što su nosili velike crne šešire, a kad sam se umorio, zaseo sam u jednu malu kavanicu i najeo sam se sladoleda. Barke pod belim jedrima vijahu se po moru, a ja sam gledao iz prikrajka i ćutao. Pred veče je prošla neka derna motorna šalupa i žene u širokim suknenim suknjama i pijani nomci sa čabrovima u grdnim šakama i prazne bačve počeše padati i skakati u nju “Kuda to”, pitao sam ja “U Ponte”, odgovorili su mi. Nisam znao je li to selo ili grad. Hajde i ja. Sa kuća se lepršalo belo rublje i želelo mi srećan put, a kad se navezosmo, devojke zapevaše otegnuto. Pevale su, pevao sam i ja
“Kako se zovete Vi?” pitao sam jednu. Marija, a Vi? Izabela. Pevala je cela barka, pevao sam i ja. Uplašeno i željno gledao sam u njih. Marija beše lepša, crna i visoka; ona me je setila mog nežnog i pogurenog stasa i ja se zastideh.
Ona me je pitala o provodu i gizdanju žena po gradovima. Smejale su se jer nisam skidao bele rukavice. Svud okolo smejalo se stenje, u vodi prozirnoj, naježenoj i tišoj nego pusto kamenje. Ja sam im pevao sevdalinke, a one htedoše da mi se za hvale i otpevaše mi jednu pravu srpsku pesmu: “Čija je ono zvezda” Posle smo se svađali, raspravljali o braku i o frankovcima; nuđahu me suhom ribom i nekim zlatnim vinom, kao stenje u okolo, tako žutim i vrelim. Pristadosmo u nekom kršu i počesmo vikati. Neki su hteli da se vozi dalje, a drugi opet da se ide pešice. Ja sam se sakrio iza crne, visoke Marije pa pođosmo po opekotini brega, sve kroz neko šikarje, kraj nekih kapelica i obojenih majki Božijih kraj puta.
Išlo se dugo i dugo. Izabela je bila udata u Puntu, ali joj muž beše negde u Argentini. Ona je prodavala duvan i govorila rado o romanima. Veselo se smejala kad vide, da sam se izgubio i da ću tek iduće nedelje moći da se vratim. Nudila me je da prenoćim u njinoj kući i smejala se glasno. Sve to beše tako čudno, nebo tako rumeno. Stigosmo u neki šumarak i nanosmo jedan mirni manastir. Naš smeh postade blag, one me počeše pitati o bolesnoj majci Oko nas beše tiho. Stepenice zvonke i usijane odbijahu podne pod nogama našim. Ne beše nigde nikoga, iza šikarja žuborio je Jadran, koji beše plav i bistar kao potok brdski. Crkva sva otvorena i hladna, one kleknuše i moljahu se dugo. Neki fratri su prolazili kraj nas, mi bacismo krunu za sirotinju na vratima i posedasmo sani i umorni od mora. Marija je bila sva umazana od crnog grožđa. Umoran, tako bih rado ostao le žeći tu iza klupa, što su mirisale na tamjan i odbijale tupo kod milih, starih slovenskih reči. Najeli smo se grožđa, posle opet navezosmo se. Jedna majka Božija gledaše za nama, a ja se trgoh i rekoh glasno.
“Marija” Ona mi se okrete i nasmeja: “shimmia” Preko na vodi čekao je gradić sa kućama, koje su se popele jedna na drugu kao igračke. Ja sam jednako gledao u Mariju dok je veslala. Bio sam seo do nje i hteo da joj pomognem, ali me je ona odbila i prezrivo tiho nazvala: “shimmia”. Izabela se veselo smejala i tumačila mi, da je to opica, “Majmun”, rekoh i ja sam. Primetio sam da me Izabela drago i željno gleda, ali se ja okretoh Mariji i rekoh dva tri puta sve tiše njeno ime. Neko me je pozdravio sa obale: “Addio Pierre”. A ja veselo viknuh: “Dobro veče”. Pa i zašto da ne, bio sam ja prijatelj svakom na svetu. Izabela je ležala na nekom mokrom konopčetu i jednako se smejala. Ona mi se naslanjala na rame i ja sam nehotice osećao na licu njen vreo nos i pri tisnute obraze.
Mlađa sestra veslala je lagano, videla sve, uzdisala u mraku, a ja bih se trgao i pogledao oko sebe po rumenom moru i začudio se otkud sam ovde i otkud te sestre. Senke stenja preletale su nas, visoko iz mraka gledala nas je jedna ljubičasta svetiljka sa jarbola nekog Pristadosmo i voda jedva čujno pljusnu o kamen, kao znak nečiji obali nepoznatoj. Oko nas se čuo smeh i graja. Mi smo se puzali nekud, pa zastadosmo pred jednom visokom kućom punom kamenja, rublja, veselja i mreža. Izabela me je, stiskajući mi jednako ruku krišom, provela nekud gore, po stepenicama nekim, što su cvrčale jako i ostavi me u mraku. Taj mrak je bio ljubičast i svetao, kao crna svila, nigde još ne videh tako mio, mek i taman mrak Nisam znao gde sam; videh neke grdno debele, visoke, šarene postelje i Mariju, koja stajaše neprimetno kraj stola. Ona me je pitala, da li bih pošao sutra s njima na Krk, tamo će biti ples. Izabela je donela neko jelo i stavila na sto. Obilazila me je smešno i tužno i nudila me blago da jedem.
Nameštala je brzo postelju i šaputala, da će me rano u zoru probuditi. Ostavila me je samog i ja ne mogah reči da izustim. Kroz otvoren prozor, smejalo se nebo i more, jednako se čulo dole neko dovikivanje. Činilo mi se, da to neko viče pod prozorom. Tek kad sam prišao, naslutih, da to neko viče negde čak preko na ostrvu. Oko mene su bile vrele senke i ja zastadoh kraj prozora ćutke. Pa ipak uzani sokaci činili mi se davno poznati. Zidovi beli bili su tako dragi kao nigde do sad, miliji i blaži, tiši nego u zavičaju.
Čuo sam, ili stepenice cvrče? U vratima se ukaza Izabela sa svećom u ruci.
Gledala me je nemoćno i molećivo. Pitala me, da li mi nije dosadno i neprijatno, što sam se izgubio, pa sede za sto prema meni i zanet, ja sam osećao bespuće i da sam se izgubio. Bojao sam se da će primetiti kako ne umem još oko žena. Ona mi je pričala o udadbi svojoj, o mužu sa nekom groznom dosadom i gorčinom u glasu. Glavu je umorno naslonila na levu ruku. Iz njenog crnog odela virila je njena bleda glava, koja mi se na suncu učinila prosta i opaljena, salivena od jedne blage, tanke crte, koja me je privukla njoj Ona me je začuđeno posmatrala i okretala glavu. Nije se otimala, ni branila, ali je molila, da se manem nje i prebacivala mi one bogate dame po gradovima. “Otišao je lane”, reče tiho i govoraše jednako o sirotinji. Umorna i vruća, kao što beše kamenje u vodi na danu, koje sam dodirnuo rukom, predade mi se sva bez moći da stoji na nogama. Ruke su joj visile i ona mi pade u ruke sva teška. Odjednom ona uzdahnu, ispravi se i poče svlačiti odelo. Za čas stojaše u košulji u mraku.
“Lezite”, reče mi tiho. Hteo sam da joj priđem sav zbunjen, kad se ona poče moliti Bogu. To me ispuni nekom groznom, tugom i bljutavo mi beše. Ona mi je bila prišla i sela na moju postelju. Njena glava postade sad u mesečini jedna jedina blaga, tanka crta puna suza. Košulja joj beše oštra i sura. Htedoh da je zagrlim, ali mi ona stište obe ruke na postelju, njene se oči zariše u moje, ona me tiho zapita za moje prezime i zagleda se nekud u mračan zid. Posle opet okrete glavu, jedva čujno pitaše: “Da li ćemo se još kadgod videti, ili nikad više?” Iz njenih očiju, koje nisam mogao da vidim, padoše dve suze na moje obraze. Meni to beše mučno, htedoh da se dignem, ali me ona prelomi svojim telom tvrdim kao kamenje, što je ležalo u vodi, kojom smo došli.
Probudio sam se kad sunce granu. Videh je polugolu do sebe i neki gadan osmeh ispuni me svog. Beše opet jutro i kao da sam osetio, da to ne beše sunce što me je probudilo, nego jedan glas, ustadoh i priđoh prozoru. Pod prozorom stajaše Marija i pevaše. Prala je rublje Iz njenog lika i golih ramena blještaše zora. Ja se trgoh i pogledah na postelju. Videh modre žile na telu izljubljene žene i okretoh glavu.
Daleko na jednom malom ostrvu sinu munja i otskoči sunce. Po grudima mi padoše vlažni skuti neba, ja tiho šapnuh: “Marija” Ona se trže, pokri ramena, podiže rublje i reče nešto tiho. Ja nisam razumeo i pognute glave gledao sam kako odlazi.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
