Dragi neprijatelji

Ne­pri­ja­telj nam je po­tre­ban ka­ko bi­smo na­ro­du pru­ži­li na­du. Ne­ko je re­kao da je ro­do­lju­blje po­sljed­nje uto­či­šte svih hu­lja: ko ne­ma vla­sti­tih mo­ral­nih na­če­la če­sto sta­je pod ne­ku za­sta­vu, a ko­pi­lad se uvi­jek po­zi­va na či­sto­tu svo­je ra­se. Na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet je po­sljed­nji ime­tak raz­ba­šti­nje­nih. A osje­ćaj iden­ti­te­ta za­sni­va se na mr­žnji, na mr­žnji pre­ma ono­me ko nam ni­je isto­vje­tan. Mr­žnju tre­ba nje­go­va­ti kao strast sva­kog gra­đa­ni­na. Ne­pri­ja­telj je pri­ja­telj na­ro­da. Uvi­jek nam tre­ba ne­ko ko­ga će­mo mr­zje­ti ka­ko bi­smo se utje­ši­li zbog vla­sti­te bi­je­de. Mr­žnja je pra­va iskon­ska strast. Lju­bav je, u stva­ri, ne­pri­rod­no sta­nje. Za­to su ubi­li Hri­sta: pro­po­vje­dao je pro­tiv pri­ro­de. Ne po­sto­ji lju­bav ko­ja tra­je ci­je­log ži­vo­ta. Zbog te neo­stva­ri­ve na­de lju­di či­ne pre­lju­bu, ubi­ja­ju ro­di­te­lje, iz­da­ju pri­ja­te­lje… Mr­žnja, na­pro­tiv, mo­že da tra­je ci­je­log ži­vo­ta. Do­volj­no je da nam pred­met mr­žnje bu­de pred oči­ma. Da pod­gri­je­va. Mr­žnja gri­je sr­ce…
Um­ber­to Eko

Svi pre­va­rant­ski si­ste­mi, a pre­va­rant­ski su ma­nje-vi­še svi si­ste­mi, da­kle, svi si­ste­mi-po­či­va­ju na ne­pri­ja­te­lji­ma. Na pod­gri­ja­va­nju sta­rih do­brih mr­žnji. Da ni­je ne­pri­ja­te­lja ne bi bi­lo dr­žav­nih si­ste­ma ili, da pro­du­bi­mo pa­ra­doks, ne bi bi­lo pri­ja­telj­skih dr­ža­va, od­no­sno hu­ma­nih i de­mo­krat­skih ustroj­sta­va. S ob­zi­rom na to da u po­li­ti­ci sve po­či­va na ob­ma­ni i pri­vi­du, ta­ko i na­su­šno pri­ja­telj­stvo po­či­va na vo­lje­nom ne­pri­ja­telj­stvu. Za bo­lest se ne tra­ži li­jek, već se tra­že pa­ci­jen­ti ko­ji će bo­lest po­di­ći na ni­vo epi­de­mi­je ko­ja je, opet, sred­stvo za po­sti­za­nje vi­ših (bi­zar­nih i mrač­nih) in­te­re­sa. Ovo je jed­na od za­ko­ni­to­sti za­ku­li­sne i če­sto zlo­či­nač­ke igre ko­ja se zo­ve – po­li­ti­ka. Elem, po­li­ti­ka je pre­va­ra kao što je di­plo­ma­ti­ja do­bro ma­ski­ra­na i šar­mant­no ob­u­če­na laž. Vje­šti di­plo­ma­ta je sve­den na ni­vo maj­sto­ra ho­kus-po­ku­sa ili­ti bi­je­log ma­ga cr­nih la­ga­ri­ja. On je ne­što sup­til­ni­ja va­ri­jan­ta slav­nog ba­ro­na Min­ha­u­ze­na. I kr­vo­loč­ni­ja, pod­ra­zu­mi­je­va se.
Kad za­škri­pi u svjet­skoj po­li­ti­ci, kad za­tro­ki­ra me­ha­ni­zam pre­va­re uvi­jek se po­seg­ne za vo­lje­nim ne­pri­ja­te­lji­ma. Sje­ti­mo se i već iz­re­če­nog: Kad se Evro­pa raz­bo­li, tra­ži li­jek za Bal­kan (ili ne­ku slič­nu var­var­sko eg­zo­tič­nu de­po­ni­ju). Na me­đu­dr­žav­noj po­li­tič­koj sce­ni ne­pri­ja­te­lji su uvi­jek neo­p­hod­ni kao mi­ro­đi­ja blju­ta­voj po­li­tič­koj pre­va­ri. Ka­ko ne­ka­da, ta­ko i da­nas. Ka­ko da­nas, ta­ko i u bu­du­će, sve do ko­nač­nog slo­ma i pro­pa­sti, jer se upra­vo ta­mo upu­tio ovaj lu­di pre­va­rant­ski svi­jet. Tre­ći svjet­ski rat za­sno­van na vo­lje­nom ne­pri­ja­telj­stvu je u to­ku, ma­da ne­ki još uvi­jek ni­je­su oba­vi­je­šte­ni. Za­pad­nom bo­le­sni­ku neo­p­hod­ni su is­toč­ni ne­pri­ja­te­lji, kao što je te­ško obo­lje­lom mu­če­ni­ku neo­p­ho­dan ha­lu­ci­nant­ni pre­pa­rat ili umrt­vlju­ju­ći mo­r­fi­jum. Ma­lo­krv­nom i mli­ta­vom Oba­mi na­su­šno je po­tre­ban ma­či­stič­ki is­toč­ni de­spot – Vla­di­mir Vla­di­mi­ro­vič, ide­al­ni ne­pri­ja­telj, lju­blje­ni ti­ra­nin, ka­kav se sa­mo po­že­lje­ti mo­že. Lju­ta tra­va na lju­tu ra­nu. Ukra­jin­ski rat po­kre­nut u va­šing­ton­sko-bri­sel­skim la­bo­ra­to­ri­ja­ma pre­va­re od­li­čan je sti­mu­lans za po­su­sta­le mo­ći pre­ko­a­tlant­ske su­per­si­le. Či­sta vi­ja­gra! Mi­ši­ća­vi Pu­tin je pra­vi ba­dža za Za­pad pre­je­den spa­na­ćem. Vo­lje­ni is­toč­ni ne­pri­ja­telj svo­jim dič­nim ne­pri­ja­telj­stvom kao ča­rob­nim šta­pi­ćem (ča­rob­nim ten­ki­ćem) očas po­sla rje­ša­va naj­ve­će za­pad­njač­ke pro­ble­me. Kr­do ko­je se zo­ve jav­no mnje­nje ili­ti eufe­mi­stič­ki – gra­đan­stvo, obo­ža­va pel­co­va­nje ljud­skim i ma­njin­skim pra­vi­ma ili pa­tri­o­ti­zmom i ide­a­li­ma slo­bo­de, prav­de i jed­na­ko­sti. Po­zi­va­nje na de­mo­kra­ti­ju i za­pad­njač­ki pa­tri­o­ti­zam (ko­ji je za­pra­vo ho­li­vud­sko ba­nal­no ro­do­lju­blje ili per­verz­ni mit sve­moć­ne na­ci­je) još uvi­jek je do­bra man­tra. Da­kle, Pu­tin je Adolf, a oni su… Cr­ve­na armi­ja! Lon­či­ći su po­sve po­br­ka­ni, ali bit­no je da u nji­ma ne­što bljuc­ka. Elem, da ne­ma zlog Is­to­ka, ne bi bi­lo ni do­brog Za­pa­da. Ta­ko je re­kao Za­pad i ta­ko će bi­ti dok je Is­to­ka i Za­pa­da, ma­da nam se ne­što či­ni da je i jed­no­ga i dru­go­ga sve ma­nje. Sje­ver i Jug iona­ko ni­je­su va­žni. Da­kle, ve­li­ka bra­ća se igra­ju ra­ta iza­zi­va­ju­ći uža­sa­va­ju­će su­ko­be ši­rom lu­dog svi­je­ta. Rat ni­je obo­jen ke­ča­pom, već je po­škro­pljen pra­vom kr­vlju, ali ko­ga bri­ga za krv dok je ke­ča­pa… Rat kao naj­i­spla­ti­vi­ji bi­znis od­lič­no šlja­ka, do­no­si za­ma­šne svo­ti­ce, dok je ta­ko za­pad­nja­ci­ma će bi­ti do­bro, a za nji­ho­vu do­bru lo­vu po­treb­ni su – dra­gi ne­pri­ja­te­lji.
I naš lo­kal­ni vla­sto­dr­žac, sta­ri ka­ba­da­hi­ja, do­bro je poj­mio uigra­ne va­ri­jan­te vla­sto­drž­ja ko­je po­či­va na dra­gim ne­pri­ja­te­lji­ma. Čim za­gu­sti u vo­lje­noj Go­ri­ci, opa­li se po vo­lje­nim ne­pri­ja­te­lji­ma. Po srp­skim te­ro­ri­sti­ma i mr­skoj Pod­go­rič­koj skup­šti­ni ili ne­koj ta­bli iz­nad bu­dvan­skih vra­ta. Is­pi­sa­noj srp­skom ći­ri­li­com, a u sla­vu oku­pa­tor­ske srp­ske voj­ske, ja­ka­ko… Kao i u Li­je­poj nji­ho­voj. Ja­mač­no… Dok je Sr­ba, ne­ma zi­me. Ma­da ih je sve ma­nje, ali to je nji­hov pro­blem. Da­pa­če…
Sve je u ovom stra­šnom cir­ku­su ba­nal­no oči­gled­no i vul­gar­no pre­po­zna­tlji­vo. I sve ovo ima ve­ze sa slo­bo­dom, isti­nom i prav­dom ko­li­ko i Šek­spir sa por­no-in­du­stri­jom. U vre­me­nu por­no-kul­tu­re sve je do­zvo­lje­no uko­li­ko ima­te lo­vu. I vo­lje­nog ne­pri­ja­te­lja ko­ga će­te što če­šće pred ka­me­ra­ma… pa još za pa­re…Zna­te na šta mi­slim. Pa ko im ne bi za­vi­dio?