Zapitaš li se makar ponekad, gordi podaniče, uvaženi ližisahanoviću, koliko li je potrebno tvojih pokloničkih muka za jednu njihovu radost…kosne li te to saznanje, lecne li te makar onako, potiho i prituljeno u vječitom drijemežu…
Da li ti ikada padne na smračenu pamet koliko li je potrebno tvojih snishođenja i poniženja za jednu njihovu gordost, za njihovo uzdignuto čelo… Dođe li ti to do zaludne pameti makar u onim rijetkim trenucima kad ti se čini da ti je sve puklo pred smućenim pogledom…
Jesi li ikad pomislio, makar jednom kad si nehotice nakratko počeo da razmišljaš, da su ti uzeli baš sve, da bi oni imali baš sve… jesi li shvatio makar na tren i makar u strahu, da je tvoje ništa, jadni jado, uslov za njihovo sve…
Da li si možda jednom u životu imao potrebu da progovoriš, ili su tvoja zapečaćena podanička usta- tvoja jedina sigurnost i tvoj jedini način da živiš iako to mrcvarenje i nije život…
I da li si u tome bijednom mrcvarenju makar jednom i makar za sebe opsovao one koji su te pretvorili u zgaženog crva tražeći od tebe da im zahvališ na tom dobročinstvu, na toj počasti…
I misliš li, polučovječe, da to tako mora i da to tako treba, a ako tako mora i ako tako treba, šta li ti onda treba to moranje i šta će ti to trebanje jadnije od svega osim od moranja da se živi bez života…
Znaš ti dobro, nije da ne znaš.. Samo je tvoj strah i tvoje koristoljublje, samo je tvoj trepet i tvoj sitni ćar, veći i važniji i od tvoje pameti i od tvoga obraza…
Ako si toliko jadan, nijesi baš toliko glup. Jer, ova banda ne počiva na glupanima koliko počiva na požmirepima…
Da si glup, kao što nijesi, ponekad bi svojom glupošću učinio i nešto pametno. Ali, to pametno, to časno, nije ti se nikada desilo, makar i nehotice…
Da si glup, ponekad bi makar nesmotreno učinio nešto časno… a to ti se nikada nije omaklo, jer ti je podanička pamet važnija od zdravoga razuma…
Znaš ti dobro, odurna poltronska legijo, da je sve na njihovom tanjiru presuto iz tvoga podaničkog pjata i da je svaki njihov srk i krk uzrok tvoje vječite podaničke gladi…
A ako im je tavulin pun, tvoje je koritance poluprazno…
A ako im je na pirunu zrnce kavijara, u tvojoj šerpici je manje krtole…
A ako im je na pladnju crveni preplanuli jastog, u tvojoj konzervici je jedna sardinica manje…ona mala smrdljiva, pridavljena podanička…ona u jestivom ulju što podsjeća na stid…
A ako se kupaju u pjenušavom šampanjcu, tebi je boca mlake pivčine dopola otpijena…
A ako pripale kohibu, naješćeš se podaničkog pepela…
A ako se društvance zaigra oko vesele kokainske crte, tebi je neko ušmrkao izmrvljeni sir iz podaničke zdjelice-mišolovke…
Mora se nekako plaćati njihov zor, njihovo gordoljublje…
Mora se nekako namiriti njihov ceh i njihov bakšiš…
Mora se nekako otkupiti njihovo kavaljerstvo i njihova ljudskovina…
Jer, ako se oni maše za džep, iz džepa će izvaditi tebe i tvoju šlihtarsku bratiju…
Jer oni ne plaćaju ni kešom, ni karticom…
Oni plaćaju tvojom glavom i tvojim obrazom…
I ne čekaju kusur, to im je ispod časti…
Bakšiš im je jednako važan koliko i tvoje bezimeno ime i koliko tvoj beživotni život…
Zato si ti, neophodna ništarijo, u društvu za zaštitu zločina…
A to društvo je sve brojnije…
I sve naše domoljubne institucije postale su ta društva…
Toliko je toga gmaza i razmaza da se ponekad čini da u zemlji ljuđi i junaka gotovo da nema nijednog čovjeka..
