Pre vremena ili izvan vremena (oba izraza su neprikladna) ili na nekom mestu koje ne pripada prostoru, postoji jedna nevidljiva, a možda i providna životinja koju ljudi traže i koja traži nas.
Znamo da se ne može izmeriti. Znamo da se ne može opisati jer su oblici koji se u njoj sjedinjuju beskrajni.
Neki su je tražili u ptici sačinjenoj od ptica; neki su je tražili u reči ili slovima te reči; neki su je tražili, i traže je, u knjizi starijoj od arapskog jezika na kome je napisana, starijoj čak od svih stvari; neko je traži u rečima Ja Sam Onaj Koji Jesam.
Kao univerzalni oblici sholastike ili Vajthedovi arhetipi, javlja se iznenada. Kažu da nastanjuje ogledala i da onaj koji gleda sebe vidi nju. Neki je vide ili opaze u prijatnom sećanju na neku bitku ili u svakom izgubljenom raju.
Pretpostavlja se da njena krv struji u tvojoj krvi, da je sva bića rađaju i da ih je ona rodila, i da je dovoljno okrenuti klepsidru da bi se izmerila njena večnost. Vreba nas u Ternerovim sutonima, u pogledu neke žene, u drevnom ritmu heksametra, u neukoj zori, u mesecu na horizontu ili iz metafore.
Izmiče nam svakog trena. Rimljaninova izreka nestaje, noći izjedaju mramor.
Horhe Luis Borhes
