…Čas je bez senke. Bog Melkart vlada kartaginskim morem sa vrhunca podneva.
Hanibal je Melkartov mač. Tri fanege zlatnog prstenja od Rimljana što izgiboše u Apuliji, šest puta po hiljadu, bejahu stigle u luku.
Kad jesen bude u grozdovima, kazivaću u pero svoj poslednji stih.
Neka je slavljen Baal, bog mnogih nebesa, neka je slavljena Tanit, Baalovo obličje, koji dodeliše pobedu Kartagini i dadoše mi u nasleđe veliki punski jezik koji će biti jezik zemaljskoga šara i čija će pismena biti talismani.
Ne pogiboh u boju kao sinovi mi koji zapovedahu u tome boju i koje neću pokopati, već noćima kovah pesmu o dve vojne i pobedi.
Naše je more. Šta Rimljani znaju o moru?
Drhti rimski mramor; čuo je topot ratnih slonova.
Nakon prekršenih dogovora i lažljivih reči latismo se mača.
Tvoj je mač, sada, Rimljanine; zariven ti je u grudi.
Opevah purpur iz Tira koji je naša mati. Opevah trud onih što otkriše pismo i što oploviše mora. Opevah lomaču sjajne kraljice. Opevah vesla i jarbole i strašne nepogode.
Horhe Luis Borhes
Bern, 1984.
