Čujte me braćo, vi sutrašnji ljudi,
Milostivo srce imajte za nas,
Jer praštajuć nama ovaj život hudi,
Bog i duši vašoj podariće spas.
Gledajte, visimo šestorica nas:
Naše gojno meso, avaj, sada gde je?
Trulo i proždrano odavno već sve je,
A prah i pepeo biće naše kosti.
Stoga nek zlu našem niko se ne smeje,
Već molite Boga da nam dušu prosti!
Ako vas zovemo, vi se ne gnušajte,
Što nas pravda smače radi dela zlih,
Jer svi ljudi nisu jednaki, to znajte,
I geše jer pamet luda je u njih:
Zato molite se u ovaj čas tih
Skrušeno svi sinu Marijinom sjajnom
Da nas štiti svojom milošću beskrajnom,
A da nas sačuva od paklenih zlosti.
Mrtvi smo, mir dajte našem telu vajnom
I molite Boga da nam grehe prosti!
Ispirala kiša nas je mnoge dane,
I spržio sunca žestokoga plam:
Oči su nam kljunom iskljuvale vrane
Iščupale bradu i obrva pram.
Nikad, nikad vetar mira ne da nam,
Već nas po svom ćefu ljulja na sve strane,
Čas tamo čas amo, kao suve grane,
A ko naprstak ptice će nas izbosti.
Nek se svako našeg života okane
I molite Boga da nam grehe prosti!
Hriste, čija milost celim svetom vlada,
Sačuvaj nas grešne od ognjenog ada:
Nit smo mu dužnici niti radi gosti.
Ne smejte se, braćo, radi naših jada
Već molite Boga da nam grehe prosti!
Fransoa Vijon (1431-1463?)
prepev. Vladete Košutića
