Iz Kafkinih dnevnika
1914.
- avgust
Gledana sa stanovišta literature moja je sudbina veoma jednostavna. Težnja za prikazivanjem mog unutrašnjeg, snovima podobnog života, pomerila je sve ostalo u oblast sporednog, pa je užasno zakržljalo i ne prestaje da kržljavi. Ništa drugo ne bi me ikad moglo da zadovolji. A moja snaga za to prikazivanje, međutim sasvim je neproračunljiva, možda je već zauvek iščilela, možda će mi se ipak još jednom vratiti, moji životni uslovi nisu, doduše, povoljni za nju. Tako se ja teturam, neprekidno uzlećem ka vrhu brega, ali jedva mogu za trenutak da se zadržim tamo gore. I drugi se teturaju, ali u nižim predelima, sa jačim snagama; ako im preti pad, prihvati ih rođak koji u tu svrhu ide pored njih. Ali ja se teturam tamo gore, to na žalost nije smrt, ali je večna muka umiranja…
1.septembar
U potpunoj nemoći napisao jedva dve stranice. Danas sam jako klonuo, mada sam dobro spavao. Ali ja znam da ne smem popustiti ako preko najnižih stupnjeva muke pisanja, već sputavanog mojim načinom života uopšte, hoću da dospem do one veće slobode koja me možda očekuje. Stara otupelost još me nije sasvim napustila, kako vidim, a hladnoća srca možda me nikad neće napustiti. To što ne zazirem ni od kakvog poniženja, može podjednako da znači beznadnost i da uliva nadu.
13.septembar
Opet jedva dve stranice. Isprva sam pomislio da će me žalost zbog austrijskih poraza i strah od budućnosti (strah koji mi se u osnovi čini smešan i sraman u isti mah) uopšte ometati u pisanju. Ali nije to, nego samo neka tupost koja se neprestano vraća i stalno mora da bude opet savlađivana. Za žalost samu ima dovoljno vremena izvan pisanja. Misaoni tokovi što se vezuju za rat, po mučnom načinu na koji me razjedaju u najrazličitijim pravcima, slični su onim starim brigama zbog F. Ja sam nesposoban da nosim teret briga, i možda sam stvoren za to da propadnem od briga. Kad budem dovoljno raslabljen – a dotle ne mora da potraje dugo – možda će i najsitnija briga biti dovoljna da me rastoči. U takvim izgledima mogu, istina, da nađem i mogućnost da nesreću odgađam što duže. Ja sam, doduše, uz sve naprezanje snaga moje tada srazmerno tek malo raslabljene prirode, malo postigao u savlađivanju briga zbog F., ali tada sam jedino u početku imao veliku pomoć od pisanja i sada više neću dopustiti da mi nešto otme tu pomoć.
- novembar.
Roditelji koji od svoje dece očekuju (ima čak i takvih koji zahtevaju) zahvalnost, slični su zelenašima, oni rado rizikuju kapital samo da dobiju kamate.
- novembar
Ne mogu da nastavim pisanje. Na konačnoj sam granici, pred kojom treba možda opet godinama da sedim, pa da onda možda opet započnem neku novu priču koja će opet ostati nedovršena. Progoni me to predodređenje. Opet sam i hladan i bezuman, ostala je samo staračka ljubav za potpuni mir. I poput neke životinje sasvim odvojene od ljudi, ja opet klatim vratom i hteo bih da pokušam da u ovom međuvremenu opet zadobijem F. To ću zaista i pokušati ukoliko me gađenje od sebe samog ne spreči u tome.
Franc Kafka
