Drug Tantal

Ni­je to la­ko. Mu­ke su to. Ci­je­lo­ga ži­vo­ta, po ci­je­li dan, sva­ko­ga sa­ta i mi­nu­ta. Sve je ta­ko bli­zu, a ta­ko da­le­ko. Na­do­hvat ru­ke je taj div­ni ne­do­se­glji­vi bes­kraj mi­li­ne.
Gor­ko iš­če­ki­va­nje i neo­pi­si­va pat­nja na­šeg do­brog dru­ga Tan­ta­la. Te­ško je i gle­da­ti, a ka­mo­li bi­ti. Drug Tan­tal je na­ša opo­me­na i naš strah. Ili smo i mi Tan­ta­li, ko će ga zna­ti. Mi­slim, drug Tan­tal je mu­če­nik u od­no­su na dru­ga Si­zi­fa i dru­ga Pro­me­te­ja. Dru­go­vi Si­zif i Pro­me­tej su se ta­ko­đe, za­mje­ri­li bo­go­vi­ma, ali opet, drug Tan­tal je ne­što oso­be­no. Si­zif gu­ra ka­men­či­nu, Pro­me­tej ste­nje na sti­je­ni, a Tan­tal tan­ta­li­še i ne­ma tu ni­če­ga he­roj­skog, ni­če­ga vi­te­ško­ga, ni­če­ga soj­sko­ga… Za­to su nam nje­go­ve mu­ke naj­muč­ni­je, za­to su nam nje­go­vi ja­di naj­jad­ni­ji, za­to nas tan­ta­lo­vi­na pod­sje­ća na sud­bu na­šu…

Ta­ko mu i tre­ba, ka­žu, ka­da se za­mje­rio na­šim bo­go­vi­ma. Svi­ma re­dom. Od še­fa mje­snog od­bo­ra, pa do še­fo­va glav­ne raz­boj­nič­ke dru­ži­ne. U stva­ri, ni­je se drug Tan­tal po­bu­nio, on je ću­tao kad ni­je tre­ba­lo i gla­go­ljao kad je tre­ba­lo da za­ću­ti. Ta­ko je kre­nu­lo nje­go­vo stra­da­ni­je. Na­ši dru­go­vi raz­boj­ni­ci su po­seb­no osje­tlji­vi na one dru­go­ve ko­ji ću­te kad ne tre­ba i ko­ji go­vo­re kad ne tre­ba i ko­ji, ta­ko­đe, go­vo­re ka­da ima­ju ne­što da ka­žu i ko­ji ću­te ka­da ne­ma­ju ni­šta da pro­go­vo­re. To je sta­ro pra­vi­lo na­še sta­re raz­boj­nič­ke dru­ži­ne.
Drug Tan­tal du­go ni­je znao šta se to sa njim do­go­di­lo. Ni­je znao šta ga je sna­šlo. Du­go mu je tre­ba­lo da se opa­su­lji, a ka­da se opa­su­ljio srp­ski se opa­su­ljio, pa je bi­lo još go­re. Mi­slim ne mo­že se ni­ko ov­dje srp­ski opa­su­lji­ti, mo­že se di­o­kle­ci­jan­ski pro­svi­je­tli­ti ili brd­sko pla­nin­ski se­be ugna­ti u pa­met, a ne ni­ka­ko opa­su­lji­ti. Ko se opa­su­ljio, bo­lje da je ostao ne­zna­ven, neo­pa­su­ljen, u tmu­ša­voj po­slu­šno­sti vječ­no­ga su­mra­ka…Jed­no­stav­ni­je re­če­no – jed­nom Tan­tal, vječ­no Tan­tal.
Naš do­bri drug Tan­tal je ne­ka­kav, ka­kav-ta­kav, sim­bol ba­nal­nog stra­da­nja. On stra­da i bez kri­vi­ce i bez za­slu­ge. On ni­je ni pro­me­tej­ski ni si­zi­fov­ski stra­dal­nik. On je uza­lud­ni stra­dal­nik ko­ji stra­da za­to što se ro­dio za stra­da­ni­je. Ru­ku na sr­ce – i ni­je to ne­ko stra­da­nje. Vi­še je to stra­duc­ka­nje ko­je tra­je ne­iz­dr­ži­vo du­go i za­to je – stra­da­nje. Sve što tra­je ne­ka­ko i do­ja­di, odo­le mu­ke, ka­ko bi se to re­klo.
Drug Tan­tal se u po­sljed­nje vri­je­me pro­sto na­pro­sto upi­nje da bu­de dio raz­boj­nič­ke dru­ži­ne, ali mu, pro­sto-na­pro­sto, to ne po­la­zi za ru­kom. Ni­je on pre­ten­do­vao na mje­sto Ali-Ba­be, ni­je čak ni po­že­lio da bu­de je­dan od če­tr­de­set raz­boj­ni­ka. Bo­že sa­ču­vaj! On je u skrom­no­sti svo­joj i u stra­hu i tre­pe­tu svo­me sa­mo sa­nja­rio da bu­de ko­njo­vo­dac ili ko­njo­kra­di­ca, da, ka­ko bi se to mo­der­no re­klo, bu­de na­ka­čen na bu­džet ne­kog lo­kal­nog ali­ba­bo­vi­ća, ne­kog ma­le­nog raz­ma­žen­ka – raz­boj­ni­ka. No, ni to mu se ni­je da­lo. Ali-Ba­ba jed­no­stav­no ne opra­šta ni­ko­ga ko je bi­lo kad i bi­lo zbog če­ga po­ku­šao da se opa­su­lji. A jad­ni Tan­tal je to jed­nom dav­no po­ku­šao. I sa­da u ne­vo­lji, u pa­de­ni­ju svo­je­mu, mu­či se­be gor­kim ka­ja­njem. Mo­gao je da osta­ne tu­pav i ne­zna­ven, sli­jep i gluv, be­nast i blen­tav i bio bi pa­met­ni­ji od mno­gih, sreć­ni­ji i be­ri­ćet­ni­ji od ve­ći­ne tan­ta­lo­va­ca…
I dok biv­ši dru­go­vi, za­pra­vo go­spo­da ali­ba­bo­vi­ći, bi­ra­ju ne­ku atrak­tiv­nu ljet­nju de­sti­na­ci­ju za za­slu­že­ni ak­tiv­ni od­mor, jad­ni Tan­tal gu­li le­đa u ne­kom ka­me­nja­ru po­red stu­de­ne je­zer­ske vo­de. Gu­li le­đa i što je naj­go­re – pre­tva­ra se da mu je li­je­po! I što je još go­re – ne­ko mu i na to­me za­vi­di! O sud­bi­no, o lju­đi, o vre­me­na!
Drug Tan­tal bu­lji u je­zer­ski pli­ćak, za­mi­šlje­no žva­će gnje­ca­vi sen­dvič sa sa­la­mom i uži­va u obi­telj­skom od­mo­ru. Odav­no su ga uči­li da od na­še tan­ta­lo­vi­ne ne­ma ljep­še ze­mlje na svi­je­tu i on to sad su­ro­vo osje­ća i u mu­ka­ma pri­zna­je. Ima li ljep­še­ga lje­to­va­nja od dru­že­nja sa zmi­ji­ca­ma i akre­pi­na­ma na ne­kom ka­me­nja­ru tan­ta­lov­ske di­vlje lje­po­te… A kad sve za­ve­žljaj­či­će na­bi­je u ge­pek, a od­o­zgo­re met­ne i di­za­li­cu, za slu­čaj da ki­la­va gu­ma eks­plo­di­ra, Tan­tal vo­zi ku­ći pje­va­ju­ći.
U svo­joj sta­roj la­di mo­že da pje­va sve što mu pad­ne na pa­met! Mo­že, o lje­po­te, da spo­mi­nje i La­za­ra i ko­sov­ske bo­žu­re, mo­že i da mi­sli i da ur­la na či­sto ći­ri­li­ci! Mo­že i da pri­ti­sne si­re­nu kao pra­vi po­bu­nje­ni svat. A mo­že i da opsu­je. I ta­da se že­ni­ca upla­ši, a sit­na dje­ca ga za­bri­nu­to gle­da­ju i trep­ću oki­ca­ma. Drug Tan­tal pri­ti­sne gas i ši­ba po di­vljoj pre­ri­ji.
I ni­ka­da ne psu­je Ali-Ba­bu i nje­go­ve raz­boj­ni­ke. Uvi­jek psu­je se­be i tan­ta­lov­sku sud­bi­nu i ta­ko se nje­go­va mu­ka sa­mo po­ve­ća­va.