Psihoanaliza vatre / Gaston Bašlar ; prevela sa francuskog Vesna Cakeljić
U svojem najpoznatijem delu, Psihoanaliza vatre (La Psychanalyse du feu; 1938.), Bašlar stavlja fenomen vatre na raskršće nauke i pesništva.
Ovo
je prvo u nizu Bašlarovih dela posvećenih „psihoanalizi
objektivnog saznanja”. Naravno, u ovom slučaju, objektivno
saznanje ne predstavlja racionalistički shvaćeno razumevanje sveta,
već jednu panpoetsku analitiku, koja se pretače u lirsku
esejizaciju. Psihoanaliza objektivnog saznanja jeste
filozofsko-sanjalačko družbovanje sa elementima – vatrom, vodom,
zemljom, vazduhom. Iz svakog od njih izviru poetske slike, koje treba
da prepozna bašlarovski fenomenolog kao svojevrsni detektiv
arhetipskog.
U
traganju za vatrom u vatri, plamte uzbudljiva misaona putovanja. Tako
Bašlar dolazi do aboridžanskih etioloških predanja o vatri, koja
su uzbudljivo neusklađena – u prvom, vatra je nastala tako što su
ptičice uspele da nasmeju izvesnu „podmuklu guju”, koja ju je
pri smehu, ispustila iz čeljusti, pa su je bržebolje pokupile.
(Inače, sad mi je palo na um, kako kažemo da je neko „prasnuo u
smeh”. Svidelo bi se to Bašlaru.) U drugom, vatra je nastala iz
rasečenog polnog uda stvorenja koje se zvalo „euro”. Nije jasno
kako je ono izgledalo, a još manje kako ga je lovac uhvatio, ali
upravo taj nedostatak informacija čini ga još intrigantnijim.
Međutim, nešto više znamo o Prometeju, tom najvećem šverceru u
istoriji sveta.
Kako
je Bašlaru detalj svetinja, on ga misaono svetkuje. Razvija
fenomenologiju ognjišta, refleksije o džaranju vatre, koje umiruje
i donosi detinju ušuškanost, ili zadivljujuću poetiku taktilnosti.
Dodir je zanemareno čulo. Razmišljajući o poreklu vatre, koje se
vezuje za trenje, Bašlar trenje povezuje sa protoseksualnim
impulsom, a svi pokreti koji uključuju interakciju individua, potiču
od ovog trenja. Tako je milovanje sublimacija seksualnog trenja, koje
je uprizoreno od pre-pamtiveka u prirodi. Ovi ukrštaji nisu
samosvrhoviti – priča o pokretima samo je na korak udaljena priči
o kulturi – kultivizaciji, a ona je tik uz razmišljanje o onome
šta je osnova čoveka. Prateći Frojda (ali suštinski bivajući pre
svega uz Junga), Bašlar tvrdi da je libido osnova homo fabera, i to
ne samo u umetničkim, već u svim drugim njegovim aktivnostima. A
libido je vatra i težnja za vatrom.
Osim
mitoloških izvora, Bašlar se poziva i na izvore potekle iz istorije
nauke, mahom 17. i 18. veka, a ponekad i na alhemiju. Umesto da se
različite teorije odbacuju kao prevaziđene, čitaju se kao uzbuljiv
poetski tekst, koji ide u prilog samoj Bašlarovoj intelektualnoj
razigranosti. Iako Bašlar ne govori o potrebi za filološkim
obrazovanjem, jasno je da u njegovom izlaganju filozofske
problematike, filologija ima posebno mesto i to zbog fiksiranja
pojmova. Vatra o kojoj će pisati antički filozof (ne samo Heraklit,
o čijoj vatri tek može da se priča, već, npr. Plinije Stariji
koji je tvrdio da daždevnjak zaista gasi svaki požar, na nesreću
daždevnjaka, ali i svih onih koji su ova lepa bića upotrebljavali
kao vatrogasno sredstvo), Paracelzus, francuski enciklopedisti ili
neki savremeni naučnik, sasvim su različiti pojmovi. Staru Indiju i
Kinu da ne pominjem. Potreba za opreznošću u priređivanju drevnih
tekstova je neophodna, a samo prevođenje predstavlja jednu vrstu
podrazumevane kritike. Ne mislim da komunikacija ideja nije moguća,
naprotiv. Upravo zato što je moguća, dužni smo da pojmove
osvetlimo iz vremena u kojem su upotrebljivani.
Ukoliko
to izostane, nikad nam neće biti jasno šta je vatreno u vatri.
Niti
kako se nekada objašnjavalo spontano samozapaljivanje, o kojem su i
danas pravljene brojne emisije. (Sećam se tog izbezumljenja kad sam
bio mali. Grozna pomisao – odjednom počneš da goriš i ništa ne
možeš da uradiš.)
Niti
– kakva je veza svetlosti i vatre?
Niti
– da li je plamen u paklu isti kao plamen na zemlji i da li ima
plamenja na nebu? Ako plamenja na nebu nema, zašto postoje nebeska
tela, otkud zvezde, komete i kikoćući anđeli?
Pesnički
duh se, veli Bašlar, u potpunosti pokorava zavodljivosti omiljene
pesničke slike.
Shodno
tome, o vatri može samo vatreno.
P.
S. Ne znam ko je Vesna Cakeljić, nisam čitao njene prevode, ali
ovaj, čini se, vapi za, ako ne lekturom, onda korekturom. Mnogo je
slovnih, a ponegde i krupnijih grešaka, kao u sledećoj
skarabudženoj rečenici: „U svakom slučaju, ja nikada ne pročitam
tu stranicu neka objasni ko može ovo nepobitno zbližavanje – a da
se setim dobrog i dostojanstvenog lekara sa zlatnim satom, koji me je
pregledao u mom dečjem krevecu i smirivao mudrim rečima moju
zabrinutu majku.” (str. 13) Kukiću, lektore plaćaj!
Uroš Đurković
https://www.goodreads.com/review/show/3515011656
