I đavo se ponekad oklizne [Tema: Pekić]

“I đavo se ponekad oklizne…” – razgovor vodio R. Bratić, “Književna reč”, Beograd, 25. decembar 1983.

R. Bratić: Pekiću, želite li vi nešto da kažete na početku: o piscu, o pisanju, o Nebu, o Zemlji, o životu, o smrti…

B.Pekić: Pre nego što mi postavite svoje pitanje, dopustite mi odgovor na jedno koje verovatno nećete tražiti.

Pisac je šizofrenik koji, za razliku od kliničkog, ne samo da za svoju nevolju zna već od nje i živi. U tom pogledu ne razlikuje se on od čoveka koga je patuljasti rast odveo u cirkus. Pisac, takođe, nije humanist po definiciji. Ako jeste, to je – po izboru. Zabluda da je i po definiciji potiče od toga što se bavi ljudima. Ljudima se bave i dželati, ali to ne znači da ih moraju obožavati.
Sme li čitalac verovati piscu kada govori o svojoj knjizi i o svetu u kojem živi?

Ne verujte bez rezerve piscu kad govori o svojoj literarnoj metodologiji, emotivnoj biografiji ili krvnoj vezi između personalnog iskustva i njegovih knjiga, pogotovo kad izlaže svoje “poglede na svet”, jer oni se menjaju od romana do romana, ponekad i od tržišta do tržišta.

Umetničko iskustvo nije što i životno, premda ga se dotiče. Iz drugog se ne može govoriti, iz prvog to ne vredi. Zato verujte knjigama, nikad njihovim piscima.

Ne tvrdim da i pisci ne mogu doći do izvesnih životnih istina, ali su, po sili svog polifonog poziva, primorani da u knjigama ubedljivo zastupaju i sasvim oprečne, među njima i krajnje mrske, i da se u njih uživljavaju do mere koja sve istine čini mogućim, ali nijednu izvesnom. Da bi moćna ostala, Moć ne sme razumeti protivrazloge. Pisac je na razumevanje osuđen. A onaj ko sve Istine razume, nijednu nema.

Dok moje odgovore budete slušali, ne zaboravite i na ovaj.

R. Bratić: Neću zaboraviti. Upravo stoga dozvolite vi sad meni sledeće pitanje: smatraju vas jednim od najznačajnijih srpskih romansijera; posle “Vremena čuda” objavili ste niz romana i eseja, izvedeno vam je niz pozorišnih i radio-drama, dobili ste vredne nagrade i pohvalne kritike. Pa ipak se stiče utisak, a i reči kojima ste razgovor otvorili na to ukazuje, prema pozivu pisca kao da gajite izvestan prezir?

B.Pekić: Premda mi je pisanje darovalo retka ali potresna saznanja, premda sam ponekad imao trenutke snažnog zadovoljstva – uvek u procesu formiranja knjige, nikad u njenom kasnijem “javnom” životu, izuzimajući, naravno, kad bi kritičar otkrio i objasnio moje intencije, skrivene u književnom kodu – ja književnost nikad nisam shvatao kao svoj pravi posao.

Spadam, dakle, u brojnu skupinu ljudi koja veruje da je promašila poziv – još ne znam koliko s njim i život. Pazite, Bratiću, to ne korespondira s eventualnim uspesima. To je prosto osećanje unutrašnje nepodobnosti s profesijom.

Kao da ste smešteni u oklop koji vas žulji. Vi u njemu možete sijati, ali to ne opoziva činjenicu da vam nije udobno. Da se ne osećate prirodno. Pitam se, do vraga, zašto, kao što sam slučajno postao pisac, nisam slučajno postao nešto drugo…

R. Bratić: Šta?

B.Pekić: Ne mogu vam reći. Sujeveran sam. Bojim se da bi magijski moglo sprečiti da to “nešto drugo” i postanem. Ja se, naime, nadam. Kopač zlata obogati se ponekad tek na kraju traganja…

R. Bratić: Ili na kraju života?

B.Pekić: Pa, to vam je isto, zar ne? Najveće otkriće napravite obično kad s njim ne možete više ništa pametno započeti. U tome je, jamačno, i tajna njegove vrednosti. Pravo otkriće ne služi da shvatite šta valja činiti, nego da razumete šta ste činili. Ako je igde, iskupljenje je u spoznaji.

A onda, tu su još dva razloga. Odbija me urođena artificijelnost umetnosti, premda sam joj ja najžešći zagovornik. Po prirodi veštačku, trudim se da je učinim još veštačkijom i tako je dovedem do neke nove, paradoksalne i nezavisne prirodnosti. (Ako imate nevolju koje se ne možete otarasiti, najbolje je od nje napraviti vrlinu.)

Pošto nismo kadri stvarnost književnog dela presudno približiti onoj stvarnoj stvarnosti, nastojim da joj obezbedim drugi samostalni realitet, “vampirski opstanak” , u kojem će se ona hraniti, doduše, krvlju opšte stvarnosti, ali neće živeti njen život. Inače bi valjalo stvarnost uzvisiti do umetnosti, a to je pošlo za rukom jednoj rimskoj dekadansi. Pre nego što ih je banalizovala masovnost, ubistva po arenama umela su katkad dotaći uzvišenost Drame, kojoj se naši genocidi nikad neće ni približiti.

R. Bratić: Šta mislite o tvrdnji da kod nas tzv. “književni život” uveliko određuje zbivanja i merila u književnosti? A u njemu, znamo to, ima svega i svašta. I, šta mislite o kompromisima koje prave pisci?

B.Pekić: Intenzivno me odbija i tzv. “književna politika” i tzv. “književni život”, sva ta estradna pompa oko umetnosti, svejedno hvali li se ili napada, hohštaplerska atmosfera koju oko nje izlučuju mediokriteti, tašta, ljudožderska borba o prestiž, o mesto pod suncem uspeha (pri čemu nije dovoljno pod suncem biti, nego biti sam, a sve druge što duže u što debljoj senci držati), istrebljivački egotizam slavnog umetničkog temperamenta, živi pesak mržnje, laži, zavisti, licemernosti i podvala, a iznad svega – i premda znam da je kompromis uslov opstanka jedne civilizacije, da ima kompromisa bez kojih se prosto ne može funkcionisati – meni se gadi kompromiserska priroda umetnosti, ta paukova mreža prljavih nagodbi što ih je pisac silom posla primoran da pravi.

Ne mislim na kompromise što ih činimo sa zahtevima zajednice, već na one spontane što ih sklapamo s vlastitim obzirima, predrasudama i računima, sa zahtevima vlastitih ideja, s prinudama građe, daleko pre nego što zajednica sa svojim uopšte stigne na red, a onda, mi smo se sa nagodbama već toliko pred samim sobom iskompromitovali da nam neka nova, ma kako imbecilna, više uopšte ne smeta.

Ovakva polutanska, inkonsekventna, “trgovačka” priroda umetnosti savršeno je strana mojoj radikalističkoj naravi …

R. Bratić: A ovamo važite za tolerantnog čoveka?

B.Pekić: Nisam tolerantan. Ja sam samo dobro odgojen.

R. Bratić: Da pređemo onda na književnost?

B.Pekić: Ako se mora.

R. Bratić: Imam utisak da ste u svom petotomnom, nedovršenom romanu “Zlatno runo” postavili mnoge zamke i za kritičare i za čitaoce. Namerno, ili je to zahtevala građa?

B.Pekić: Nema zamke ali ima Tajne. Za mene je ta knjiga isuviše ozbiljna i lična da bih se igrao ukrštenih reči …

R. Bratić: Ozbiljna? Iako vam književnost to nije?

B.Pekić: Ne rekoh li vam da pisca ne treba slušati, nego čitati. Sad smo obojica u klopci…

R. Bratić: Klopka je i u Tajnama u “Runu”?

B.Pekić: Te Tajne potiču od toga što se “Runo” ne može shvatiti – premda se u ravni priče može čitati – bez VII knjige. U njoj je indeks tumačenja svega što čini prvih šest. Tu je enciklopedija značenja”Runa”. Njegov – ključ.

A on je, opet, u mitu, kad priča, u vremenu svijenom u krug, dotakne svoje poreklo, a istorijsko se vreme vrati svom bezvremenom (savremenom) mitskom, arhetipskom nacrtu. Za nas na Balkanu, to je grčka transkripcija, globalnog mita, koji u drugim narodima i rasama ima drugojačiju formu, ali uvek istu sadržinu.

R. Bratić: Pretpostavljam da je reč o Argonautici, Jasonovoj potrazi za Zlatnim runom? Zašto ste baš nju izabrali?

B.Pekić: Izabrao sam Argonautiku ne samo zbog njene metaforičnosti već što u njoj imamo prvi zabeleženi spoj protoistorije i mita. Istorija je već prisutna, ali vreme još nije postalo ograničavajući faktor koji među događajima uspostavlja prividnu hronologiju. Tu su ključevi “Runa” u celini, i svih bitnih scena u njemu.

Oni, međutim, ne otvaraju značenja automatski. I za ključ se mora imati ključ. Zamislite da ste pred bravom čiji ključ imate, ali se vrata ipak ne otvaraju. Jer u spoljnoj bravi skrivena je unutrašnja, čiji se mehanizam pokreće pomoću tajnog i pravog ključa, skrivenog u vidljivom i lažnom…

R. Bratić: Zvuči malo komplikovano?

B.Pekić: Više zvuči nego što jeste. Prevedeno na proznu situaciju, to prosto znači da “odgonetke” nisu u refleksijama nego u slikama…

R. Bratić: Možete li dati neki primer?

B.Pekić: Mogu, ali uz priču kako sam do njega i svih drugih primera došao. Kada je Simeona, Gazdu, na kraju VI knjige iz fizičke smrti valjalo izvesti na “onu stranu”, u “drugi život”, kod mene u mit, iz vremena u sve-vreme, dugo sam tragao za najefikasnijim načinom tog tranzita. (Večni problem Forme!)

Takođe dugo, držao sam da to može biti nerazjašnjeni ritual Elevsinskih misterija, najdubljeg ezoteričnog kulta antičkog sveta, vezanog za sudbinu Demetre i Persefone, izmenu godišnjih doba, tajnu rađanja, umiranja i vaskrsenja. Iako sam sve ostalo već bio smestio u definitivna ležišta, samo pisanje nisam mogao početi.

Smetala mi je istoričnost rutuala. Ritual je uvek istoričan. Simboličan, takođe. Simbolizuje značenje mita. A meni su trebala sama značenja, ne njihove šifre, ne još i neki treći ključ. Ne treba, dakle – došao sam jedne noći do otkrića, premda bih ja to otkrovenjem nazvao – mog junaka Kentaura Noemisa (anagram od Simeona) odvesti u Demetrin hram i tamo ga provesti kroz inicijacije, već ga u svetilište Elevsisa dovesti dok ono još postoji, u momentu nastajanja mita, dok se priča o Demetri, Persefoni i Hadu, kako je ispričana u homerskoj himni još odvija, kad je ishod neizvestan, ukratko: u Zlatno doba svevremena, kad Bogovi još hodaju zemljom i svojim životima odlučuju sudbinu budućeg humaniteta.

R. Bratić: I kakve vam je “odgonetke”, kakve slike pružilo to otkrovenje?

B.Pekić: Evo uvodne freske “Runa VII”:

Prognan od Herakla iz rodne Arkadije, poslednji živi Kentaur Noemis (Simeon) beži kroz Grčku da bi slučajno dospeo u Elevsis. Grčka je mrtva, pusta, kažnjena zemlja, kao što je Srbija kroz istoriju toliko puta bila. Deca se ne rađaju, zemlja plodove ne daje, vreme se ne menja, vode ne teku, vetrovi ne duvaju, čak se ni leševi ne raspadaju.

Nijedan se životni proces ne odvija. Zaostali život održava se antropofagijom. Ljudi jedu jedni druge (kao i u istorijskom Runu, uostalom). To je odmazda Demetre, Personifikacije Prirode, Velike Majke Svih Stvari, zbog otmice (danas bismo kazali – kidnapovanja) ćerke Persefone od strane Hada, boga podzemnog sveta.

Nije jasno zašto Demetra kažnjava ljude za zločin bogova, nedelo Hada i ravnodušnost Olimpa, ali će ovu formulu nepravde naslediti istorija i mi ćemo se istorijski suočavati s kaznama čiji nam razlozi izmiču, a smisao ostaje nerazumljiv. Posredi je, zapravo, ucena (opet jedan od budućih istorijskih koncepata):

Ako Olimp interveniše (podseća li vas ovo na nešto?), s Hadom se nagodi, te vrati Persefonu majci, Demetra će raščarati svet i vratiti mu sposobnost obnavljanja. Na kružnom bunaru – Kallichoronu, koji i sad postoji – sreće izgladneli Noemis staricu u tuzi, u kojoj ne prepoznaje boginju (kao što mi nikada ne prepoznajemo sudbinu).

Demetra mu ispoveda svoju nesreću kao običnu porodičnu tragediju. On njoj tragediju svoje polukonjske rase. Ali dok ona misli na najdublje tajne življenja i mrenja, Noemis, zver-čovek, misli samo kako će je najlakše pojesti. (To je naš nasledni tropos.)

Neću vas gnjaviti pojedinostima: Hermes, glasnik bogova, izvodi Persefonu iz Hada. Noemis od srećno nepojedene boginje dobija na dar Hieru (danas bismo u tome, jamačno videli drogu), i ona ga čudotvorno prenosi u narednu fresku, u Jolk na Argo, u Argonautiku, potragu za Zlatnim runom, što će kasnije, kao putovanje u tajnu življenja, mrenja i novog rađanja, postati sadržinom Elevsinskih misterija.

Ali, pre nego što ga bunilo tamo odnese, stiže on da vidi magijsko obnavljanje prirode: reke su zažuborile, lišće se po drveću razlistalo, trava je probujala, vetrovi dunuli, čule su se prve ptice i prvi plač novog rađanja. Grčka je oživela, svet je spasen.

Takve freske ređaju se tokom celog “Runa VII” (izuzev u epiloškom povratku u 1941) i u njima su arhetipovi svih nosećih scena “Runa” od I do VII.

R. Bratić: Pored ostalog, međutim, ja u “Runu” vidim analizu i kritiku materijalističke civilizacije, racionalističkih pogleda na svet, duha utemeljenog na posedu, posedovanju, kao i morala koji iz njega sledi. Da li je i koliko ovo tačno?

B.Pekić: Sasvim. Ne zadovoljavaju me važeće doktrine (zapravo, doktrine uopšte). Govorim o marksizmu samo što je on aktuelan. Neke idealističke formule ništa nisu lekovitije. Nastojanja marksista da duhovno oslobođenje izvedu iz ekonomskog ne uspevaju, čini mi se, stoga što je meta pogrešno postavljena.

Svrha napretka ne može biti, to je bar moje mišljenje, da se oslobodi čovekova ekonomija, nego da se čovek oslobodi od ekonomije, uz koju ga je prokrustovski prikovala materijalistička civilizacija i u svojoj kapitalističkoj verziji…

R. Bratić: Ne mislite, valjda, da treba obustaviti proizvodnju materijalnih dobara?

B.Pekić: Voleo bih da smo u položaju iz kojeg tako nešto možemo sanjati. Nismo, na žalost. Stavili smo se u neku vrstu narkomanske zavisnosti, iz koje je izvodljiv, ako je uopšte moguć, samo postepen, tako reći klinički kontrolisan izlazak.

A to, opet, podrazumeva neku prokletu organizaciju, neki program, ideje – sve ono što me intimno odbija – i sad sam, naravno, vraćen na svoje pravo mesto, u protivrečnost koja je zaštitni žig svih mojih razmišljanja.

Neko ograničenje proizvodnje, po načelu prioriteta, u najmanju ruku, poželjno je. Inače ćemo i dalje odeću praviti za svaku sezonu, a hranu tek za svaku desetu, za jednu decu najsavršenije elektronske igračke, a za drugu najsavršeniju tanad.

A kad smo već kod proizvodnje, dozvolite mi da ovaj razgovor iskoristim za objašnjenje jednog odgovora što sam ga dao Jugu Grizelju (“Intervju”, 14. 10. 1983); nisam, naime, mislio reći da je ljudima klozet papir ili benzin nepotreban, nego da bismo, s više morala, odgovornosti i samopožrtvovanja, imali više i klozet papira i benzina, ako od toga baš toliko zavisimo.

R. Bratić: A šta je s posedom i posedovanjem u okviru ovakvog antimaterijalističkog koncepta civilizacije?

B.Pekić: Posed je najpopularniji i najopasniji vid našeg ropstva “stvarima” i ekonomskim formulama koje, regulišući odnose među njima, diktiraju ih i nama. Ljudi su u tom komercijalnom procesu nužno zlo. Prašina zbog koje fini mehanizam razmene dobara – ako se ona shvati u najširem smislu, te uključi i duhovna – ponekad ozbiljno zariba, ali nas mašina ubrzo zdrobi i produži s obrtanjem započetim još s prvim točkom.

Posed ima težnju da ekonomiše i sve druge odnose, koji po poreklu i svrsi ne pripadaju njegovoj mrtvoj sferi, prenoseći se u duhovnu i moralnu kao posedovanje moči, slave, sreće, pa i saznanja. Posed je “crna rupa” u kojoj se naši životi pretvaraju u večnu nepokretnost.

Njegovo kopile, san o efikasnosti, već nas stolećima umrtvljuje, tamo gde mislimo da nas oživljava, jer to je samo lepše sanjani san o – razmeni stvari i ljudi, večni san o kupoprodaji.

Svetu je potrebna duhovna revolucija koja bi izmenila sve fundamentalne pretpostavke života, u političkim, socijalnim, ekonomskim revolucijama prošlosti tek varirane, i trajno nas oslobodila stečenih zavisnosti, usled kojih materija određuje i našu duhovnost i našu moralnost, ukratko – sudbinu.

R. Bratić: I u “Runu VI” za takvu revoluciju pledirate? Ili ste u principu protiv svake revolucije?

B.Pekić: Kakvu revoluciju? Bože me sačuvaj! Mislio sam, u stvari, na duhovnu reformu, koja doduše, ima revolucionarnu sadržinu, ali ne i revolucionaran oblik. Ali, ni za nju ne plediram. Ni za šta ja ne plediram. Ja sam arheolog, nisam prorok.

U “Runu VII” prosto opisujem mitski moment u kojem se čovečanstvo, kodirano u još poluzverskom Noemisu (Simeonu), odvojilo od duhovnog Arga i uputilo Trakijom (u metafori poistovećenom fizički sa Hadom, misaono sa Istorijom) svojoj naopakoj civilizaciji ostavljajući taj Argo naših propuštenih mogućnosti da, sa stvarnim Polubogovima i Herojima, otplovi po pravo Zlatno runo, dok mi još i dan danji veslamo za lažnim.

U potrazi za tim pravim Zlatnim runom svih Noemisovih simeonskih potomaka nije drugo do žudnja za novom šansom, “drugim životom”, košmaran san o pravom življenju osuđenika na besmisleno umiranje.

R. Bratić: U fantasmagoriji “Zlatno runo”, vreme uokvirujete dvema velikim katastrofama koje su vezane za propast dveju velikih kultura. Kao da u podtekstu tih propasti stoje materija i ropstvo, a potom i večno vraćanje, večno ponavljanje?

B.Pekić: Do V knjige “Runo” je istorijski ograničeno svršetkom propasti vizantijske kulture u padu Konstantinopolisa godine 1453, i početkom propasti građanske kulture u Drugom svetskom ratu. Sedma knjiga granicu pomera u mitsko vreme, u inicijalnu katastrofu koja je i uzrok i arhetip svih potonjih.

To je poraz duhovne alternative i trijumf materijalističkog koncepta civilizacije, čime se potvrđuje vaša sugestija koja “materiju i ropstvo” vidi međufunkcionalno na poslu razaranja budućnosti.

R. Bratić: Razaranje usled neizbežnog ponavljanja uvek istih pogrešaka?

B.Pekić: Pogreške ne moraju biti baš iste, isto je ogrešenje. Ako su iste, na višem su stupnju. (Premda je ovo, zapravo, privid rđave perspektive. Obim jedne propasti ne zavisi uvek samo od njene težine već od obima onoga što je za propast preteklo. Poslednja atomska bomba može biti najeksplozivnija, a ipak nikoga ne ubiti.)

U svakom slučaju, ponavljanje je neizbežno. Pogrešnim putem ne stiže se do pravog cilja. Ma koliko taj put prepravljali, krpili, podziđivali, glačali, ma kako unapređivali brzinu i bezbednost svog kretanja, na kraju možemo stići jedino tamo gde nas je uputio pogrešan izbor puta…

R. Bratić: Stići – gde?

B.Pekić: Možda u Novu Atlantidu. Predložiću, naime, jednu mogućnost kraja u romanu ”Atlantis”, jednom spoju negativne utopije, klasičnog epa i savremene istrebljivačke drame koja se, istina, događa danas, ali gde je budućnost već prošla, samo ne verujem da će vam se ta mogućnost osobito svideti.

R. Bratić: Zašto? Bićemo u njoj mrtvi?

B.Pekić: Ne. Samo nećemo biti živi.

R. Bratić: Zar to nije isto?

B.Pekić: Videćete da ponekad i nije, premda ćete, nakon čitanja “Atlantisa”, voleti da jeste.

U međuvremenu, dok smo još živi, dopustite mi jedno opšte pitanje. Vi ste u “Runu” razbudili i rekonstruisali jedno vreme, događaje i atmosferu u kojoj žive generacije porodice Njegovan. Može li, kako i koliko, romansijer autentične istorijske činjenice pretočiti u prozu?

Ako sam “razbudio” jedno Vreme, završio sam posao, ako sam ga tek “rekonstruisao” – propao sam. Mnogo je onih koji znaju iz groba vremena iskopati leš prošlosti, ali ih malo ume prizvati njene duhove. Svoj rad na “Runu” – a ponoviću da u “Srebrnoj ruci” – shvatam spiritistički, ne istoriografski. Oživljavanje istorije je delo magije, nije nauke.

Neka vas ne zavarava obilje istorijskih podataka (od koji su neki izmišljeni) u mojim knjigama. Sve je to – šminka. Šminka čini lice vidljivim, ali ga ne stvara. Možete vi o jednom dobu znati sve što je dostupno, možete zatim sve to u svoju knjigu potrpati, ako ne umete dešifrovati njegov Duh, ako nemate magičnu lozinku vaskrsenja, ono “ustani i hodi!”, dobićete animirani, ne pravi život, lešinu koja se kreće, ali ne živi.

Ličiće to možda na prošlost, ali prošlost neće biti. Neposedovanje te lozinke uzrok je katastrofalnom promašaju Grejvsa u njegovoj “rekonstrukciji” Vizantije (“Vojvoda Velizar”); posedovanje ključa uzrok je snazi “Hadrijanovih memoara” M. Jursenar, potresnoj ubedljivosti “Vremena smrti” D. Ćosića i nadistorijskoj istinitosti Manovog “Josifa”.

Pod uslovom da mu cilj nije pokazati šta o prošlosti mislimo, nego koliko god je to izvodljivo – a upravo zbog te prinude na stav to je teško – tu prošlost kakva je bila za one koji su je živeli, pisac istorijske proze ima neke šanse. Ali za to valja biti medijum, ne stvaralac.

Valja se hipnotički predati signalima “one strane”, proricati unatrag, očistiti se od naslaga iskustva koje su nas od prošlosti razdvajale, ukratko – biti nevin.

R. Bratić: Mnogi prošlost znaju i da zloupotrebe.

B.Pekić: Prošlost se ne sme zloupotrebljavati za pokriće tekućih ideja. Belu od Crne magije deli odbijanje prve da se koristi onostranim silama u zemaljske svrhe. Crna ih magija stavlja u svoju službu. Ali cena se uvek na kraju plati.

R. Bratić: Čini mi se da ste, dosledno onome što ste o našoj civilizaciji ovde rekli, u novom romanu”Besnilo” obelodanili jednu realnost, koju čovek, ne videći je, oko sebe gradi koja će ga, najzad, uništiti.

B.Pekić: Ama, Bratiću, vidimo je mi, samo nam to ništa ne pomaže. Skakač koji je već u vazduhu ne može se zaustaviti, pa vratiti na start da bi skočio u nekom boljem pravcu, pravom cilju. Pre ili kasnije padti mora. Pitanje je samo koliki će mu biti skok, koliko će trajati…

R. Bratić: Sudeći po tome, kako kažu, što po glavi stanovnika planete dolazi količina eksploziva koja ga jedanaest puta može ubiti, neće trajati dugo.

B.Pekić: Ne jedanaest! Sto jedanaest! A u perspektivi hiljadu sto jedanaest! Državnici i generali Velikih sila misle, izgleda, da smo mi besmrtni, i da nije dovoljno da umremo jedanput. Ne plašim se, međutim, ja toliko tog eksploziva koliko onog u nama. Neće on dobrovoljno da eksplodira.

Vi, valjda, vidite da nismo kadri kontrolisati tzv. napredak, da ne vladamo posledicama ni svojih činova, ni svojih ideja, čak i kada su najplemenitije. Stoga nam je i sva prošlost nasilnička. Pre nego što je utisnula drugu, čak i ona slavna “prva ljudska stopa u pesku” morala je nešto zgaziti.

I sada, na osnovu čega se, za ime božje, smemo nadati da će nam budućnost biti bolja? Da li nju predstavljaju naučnici, od kojih me je jedan s televizije, uz čemberlenski osmejak, obavestio da je glupo plašiti se novog ledenog doba, koje bi – uzgred, sigurno, kako sam veli – nastalo promenom globalne temperature posle pada određenog broja megatona, jer balans je osiguran.

Nada je, naime, u vulkanima, čujte ga, u erupcijama, u dodatnom ognju! Jer, divne li sreće, jednovremeno će proraditi vulkani i oni će vratiti temperaturu na normalu! (Odgovor može zadovoljiti piromane, mene – ne!) Predstavljaju li je, možda, državnici koji me uveravaju da se “nuklearne rakete prave samo zato da se ne upotrebe”?

(Šta sam ja? Idiot? Moron? Kao da postoji ijedna jedina prokleta stvar na svetu – osim pameti – koju je čovek pronašao, pa je onda nije upotrebio!)

R. Bratić: Kako u tom svetlu (ako ga ima) stoji s ljudskim razumom?

B.Pekić: Kakvom svetlu? Svetla nema! U tmini smo! I u toj tmini ljudski se razum ne bavi traženjem neke sveće, nego pitanjem ko je i zašto utulio svetlo!

Najpre dopustimo da stotine hiljada dece u Etiopiji uđe u komu od izgladnelosti, a onda se pojavimo s naočarima protiv sunca i tovarom konzerviranog mleka da spasemo jedno na deset hiljada!

U Vijetnamu jedan čitav narod najpre za slobodu do smrti iskrvari, a potom je, čim je stekne, upotrebi da susednom oduzme njegovu! (U ovom slučaju, na žalost, njegovo ropstvo zameni svojim.)

U “mračno doba” rob je znao da je rob – i ta je spoznaja bila prvim uslovom oslobođenja – ali ga bar, niko nije ubeđivao da je slobodan, i da je najslobodniji kad je u najvećem ropstvu. Danas na tim načelima žive čak i tzv. humanističke doktrine …

R. Bratić: Šta velite da pređemo na ugodnije teme?

B.Pekić: Nema ugodnih tema. Sve su teme neugodne.

R. Bratić: Možda ste vi u “Besnilu”, “Vampiru”, “Ikaru” i “Runu” ispunili san filozofije o sintezi umetnosti i nauke. Može li to da ide na štetu umetnosti? Slažete li se imalo s takvim stavom?

B.Pekić: Nipošto. Osim kao tema i građa, nauka nema šta da traži u umetnosti. Naučna umetnost je – protivrečnost. Umetnička nauka – druga. Filosofija koja bi u sebi nastojala da spoji nauku i umetnost, postigla bi jedino da se pretvori u treću.

Ja, lično, više bih voleo da ispunjavam san Filosofije o njenoj sintezi sa životom. (Na srećniji način i s boljim posledicama po život nego u spomenutim knjigama.) Pretpostavio bih čak i san Umetnosti da postane Životom, ma pri tome izgubila nezavisnost do koje mi je sada toliko stalo. Ali bih najviše voleo da se ispuni san Života – da nešto znači.

R. Bratić: Vi ste pisac koji većinu svojih junaka ismejava, ironiše…

B.Pekić: Stvarno?

R. Bratić: Čitate li vi svoje romane?

B.Pekić: Ne.

R. Bratić: Onda ste, verovatno, o tome neobavešteni, ali su vaši junaci mahom nesrećni…

B.Pekić: Žao mi je. Biće da su nešto skrivili …

R. Bratić: Biće. I sad, kako se oseća pisac koji ljude tera u pakao?

B.Pekić: Kao neko ko je već u paklu, pa zna kako je tamo. A nada se da zna i – zašto. I upravo što iz pakla pišem, ja se svojim junacima – tim mučenicima – ne smejem. (Možda se čitaoci smeju, ali se tada u prvom redu smeju – sebi.) Ja sa njima saosećam, ja ih razumem i volim i kad su apsolutne ništarije.

A smejem se Đavolu, zajedničkoj vatri, opštim okolnostima, na kojima se ja i moji junaci solidarno pečemo. Moja ironija ne potiče od zlovolje i mizantropije, nego iz spoznaje naše ograničenosti i neograničenosti i neprimerenosti naših ciljeva i ambicija. To je smeh s omčom oko vrata. S omčom tih istih ciljeva i ambicija.

R. Bratić: Nisam rekao da se baš kidate od smeha…

B.Pekić: Ne biste pogrešili, samo bi trebalo reći da me smeh – kida.

R. Bratić: A kad se smejete od srca, čemu se smejete?

B.Pekić: Đavolu kad se oklizne. Premda u paklu nema leda, i to mu se, ne znam kako, događa.

R. Bratić: Kad smo već kod “smejanja”, vi ste pisac koji neobično ume da komediju usmeri onome što jeste suština umetnosti: ka smrti. Ima li umetnost šanse da učini neki pomak u toj temi?

B.Pekić: Materijalistička civilizacija počiva na dihotomičnom poimanju smrti. Jednovremeno je razume kao nešto konačno, ali i kao nešto što nam obezbeđuje beskonačno (bilo u kakvom vidu), strahuje od nje, a proizvodi je izvan prirodne nužnosti, pokušava je ugraditi u svoj sistem vrednosti, a zaboravlja je kad god može, ište od nje smisao a poriče joj ga. I umetnost izražava ovu dvomisao (dvojeverje).

Ja, lično, ne opisujem život. Ja o njemu u književnim slikama razmišljam. Sukcesivni zaključci takvih razmišljanja su moji romani. Na njima stoji vidljivo upozorenje: “Sličnost sa životom je slučajna i nepoželjna”. A svako razmišljanje, opet, mora i do smrti stići.

Tada se ono iskazuje kao napor da se ona savlada razumevanjem, mirenjem, odbacivanjem, preinačenjem, a ako o njoj ne mislite, zaboravljanjem. Ako je umetnost – tanatologija, smeh u njoj je sve to: razumevanje, mirenje, odbacivanje, preinačenje. Jedinho nije zaboravljanje.

R. Bratić: U vašoj se prozi čovek pretvara u životinju. Nije valjda tu reč o nekom spasenju?

B.Pekić: Ko govori o spasenju? Umernost nije tu da spasava, nego da razume zašto spasenja nema, ponekad id a nam olakša što ga nema.

Pretvaranje čoveka u “životinju”, međutim (životinje su prirodne, pa – van suda), posledica je jednog dijametralno suprotnog htenja, potrebe za obogotvorenjem. Ikar se takmiči sa Helijem, Rutkowski sa Natčovekom, dr Lieberman sa Prirodom, Simeoni sa Sudbinom.

Svi oni nastoje da postizanjem naročite moći prekorače ljudska ograničenja, ne prepoznajući njegovu svrhu i ne prihvatajući njihove posledice. (Tim faustovskim kompleksom bavili su se i Dostojevski i Man, Homer i Gete.) “Zver” je nusproizvod promašenog božanstva. Stvar, međutim, nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo – šta smo.

R. Bratić: Ako od toga zavisimo, spasa nema?

B.Pekić: Kad put vodi u ambis, svejedno je idete li njime sredinom, levom ili desnom stranom. Jedino praktično pitanje je brzina. Ne moramo baš trčati.

R. Bratić: Kad danas gledate na poznate polemike u “sukobu na književnoj levici” pedesetih godina …

B.Pekić: Ne rekosmo li da ćemo preći na ugodnije teme?

R. Bratić: Zar je ovo pitanje za vas neugodno?

B.Pekić: Nije pitanje. Odgovor može biti.

R. Bratić: Šta se, po vašem mišljenju, tada dogodilo i šta je taj sukob doneo književnosti koja se posle njega stvarala?

B.Pekić: Ništa što već nismo imali, ništa što nam ta “književna levica” nije najpre oduzela, pa onda, usled prinude okolnosti izvan njene volje, počela vraćati u ratama. (Otplata još nije završena.)

I ta “sloboda izraza”, na koju verovatno mislite, nije vraćena blagodareći nekakvoj duhovnoj kuraži, slobodoumnosti i pameti jedne od dveju levih Misli u titanskom sukobu, već reformističkim kretanjima u društvu, revitalizacijom smisla za građanske slobode usled pragmatičnog oslobođenja vladajuće stranke nekih tradicionalnih zavisnosti.

R. Bratić: Možda ste čitali da se kod nas vode rasprave o izradi “zajedničkog jezgra nastave književnosti u srednjim školama”, koje bi važilo za celu zemlju. Javili su se mnogi glasovi koji književnost žele omeđiti međama mesnih zajednica, opština, regiona, republika…Izostali su neki veliki svetski stvaraoci. Kuda nas vodi omeđavanje i parčanje ionako malih jezičkih područja, malih tiraža i male pismenosti. Šta će biti ako lokalno nadvlada vrednosno? S druge strane, ne možemo se odreći nacionalnog identiteta…

B.Pekić: Ili ne čitam novine, ili ih čitam s velikim zakašnjenjem. Ono što se na mene odnosi dobijam preko Pres-klipinga, posto prođe “preventivnu domaću cenzuru” i isključe se neprijatne novosti. One odlaze u “Dosije suspendovane prošlosti”. I njih, ili nikad ne pročitam, ili ih čitam posle nekoliko godina …

R. Bratić: Zar niste radoznali?

B.Pekić: Jesam, ali nisam fakir. Posle nekoliko godina ležanja u ledu, i najvrelije se ohlade…

R. Bratić: I kako onda na vas deluju?

B.Pekić: Sjajno. Kao crtani filmovi u kojima čekić namenjen Džeriju, uvek pogodi Toma.

R. Bratić: Nije li to priznanje da ne podnosite napad?

B.Pekić: To je priznanje da ne podnosim izlišnu duhovnu neudobnost. Kao što država bira svoja uznemiravanja biram ih i ja. Želim sam da ih određujem, a ne da mi ih drugi naturaju.

Sve ovo sam rekao da bih objasnio površno poznavanje nesporazuma oko nastave književnosti.

Ja, lično, pretpostavljam Homera, Servantesa, Dostojevskog, Mana, Kafku, Borhesa, neću da kažem kome, mada me jezik svrbi. Ali moramo nešto i o sebi znati, ma koliko to u svetskim razmerama bilo beznačajno. (Šta su, najposle, svetske razmere? To je naša mera opšte mere.)

Ako prezremo vlastitu književnost, kao jednu od legitimnih formi našeg duhovnog razvoja, samo zato što je slabija od tuđe, odmah se možemo odreći i istorije, jer ni ona ne može pretendovati da, sa gledišta čovečanstva, nešto osobito znači, pa, što da ne, najzad i nacije. Možemo se pohvatati za ruke i prijaviti za građanstvo neke nacije koja ima bolju književnost i važniju istoriju.

R. Bratić: Rešenje je, očevidno, u balansu?

B.Pekić: Očevidno. Naročito ako uzmemo u obzir da, ako sam dobro razumeo vlastito gimnazijsko iskustvo, našoj deci nije stalo ni do kakve književnosti. Svejedno da li o njoj uče od Homera ili od onog pisca čije ime neću pomenuti.

R. Bratić: Šta mislite o primedbama iz Slovenije?

B.Pekić: Oni koji su, u ime jugoslovenskog zajedništva, oštri prema tim primedbama, trebalo bi, baš u ime tog zajedništva, da uzmu u obzir naročite istorijske okolnosti u kojima su Slovenci sačuvali nacionalni identitet, između ostalog, blagodareći upravo maternjem jeziku i književnosti.

Oni koji problem ne osećaju tako neka naprave drukčiji odnos između svojeg i tuđeg. Čemu reciprociteti, apotekarski kantari, trampe, trgovine, pogađanja i peckanja? Čemu preventivno nepoverenje?

Svaki narod treba prema svojim potrebama da određuje vrstu i obim svojih saznanja, jer će njegova sudbina samo od njih zavisiti. Ako se već jedino vrednost ne može kao merilo uzeti – a očigledno je da uvek ne može – neka ih određuje pamet i tolerancija, a ne strast i predrasuda. Ne zaboravimo, pri tom, nikad da su duhovne vrednosti univerzalne, ali nisu prave.

R. Bratić: Bilo je dosta rasprava i o zabranama nekih knjiga kod nas, o suđenju jednom pesniku (Gojku Đogu), takođe. Šta o tome mislite?

B.Pekić: Mislim da će doći dan kada ćemo se toga nerado sećati. Sve zavisi od toga kako se tada budemo držali. Ako se budemo stideli, opraćemo se. Ako i dalje verujemo da smo bili u pravu, ponovićemo se. Onemogućavaćemo da se o tome piše ili govori.

Tvrdićemo da se to nije dogodilo tako kako se priča, a ponašaćemo se kao da se to uopšte nije dogodilo. Možda ćemo sami sebe najzad ubediti da nije. Jer “ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost”.

Što se tiče zabrana, verujem da one ističu iz tri motiva: osećanje nesposobnosti da se nekoj tezi na civilizovan, kritički i javni način suprotstavi; ubeđenja da, iako se takvom sposobnošću raspolaže, mase – ono što su bili ljudi – nisu kadre shvatiti gde je istina između dve koje se nude; nade da će se odlaganjem umanjiti dejstvo.

Naravno da se to nikad ne dešava, dešava se upravo obrnuto. Ali, kako je Haksli rekao: jedino što od istorije uistinu učimo jeste da nas ona ničemu nije naučila.

R. Bratić: Neke značajne teme života na ovom tlu, za vreme rata i posle rata, tek su literarno dotaknute ili su ostale u domenu politike i istoriografije (1941, 1948, 1968. itd.). S druge strane, čini mi se da takve teme, upravo zbog svoje istorijske važnosti, imaju povlašćen tretman, kao da značaj sadržaja nadvladava diskusiju o književnoj vrednosti dela?

B.Pekić: Po svoj prilici su i precenjivanja i potcenjivanja posledice uticaja neumetničkih faktora na javnu kritiku. Ni jedna ni druga nisu za brigu. Dobrom delu pohvala više neće škoditi. Neumesne pokude samo ga propagiraju.

Ne brine me, tokođe, ni problem tabu-tema (vašem spisku dodao bih 1918, 1944. itd.) s gledišta odnosa zajednica – pisac. O tome neka se brine zajednica. Problem me zanima isključivo s gledišta samog pisanja. Slabe knjige n ate teme nisu, očigledno, posledica spontanog razvoja pisca, već proizvod pritiska javnog mnenja. Umesto da pisac iznajmljuje temu, kada je za nju pripravan, ona iznajmljuje njega nespremnog.

R. Bratić: S tim u vezi, govori se dosta i o odnosu umetnosti i stvarnosti …

B.Pekić: Čim nečeg nema, odmah se govori o odnosu toga čega nema s nečim čega, možda, takođe nema. U redu, stvarnost je verovatno tu. (Mada za pisca to nije baš toliko sigurno koliko zvuči.) Nema, dakle, umetnosti. Odnosno, onoj koju imamo nešto nedostaje.

U redu. Ono što joj nedostaje naći će ona sama. Razgovori na tu temu nikoga neće naučiti da bolje piše. Piscima oni nisu potrebni. Neka ih onda vode samo oni kojima jesu u stvarnost mislim?

R. Bratić: A za vas, šta je – stvarnost?

B.Pekić: Kostobolja.

R. Bratić: Ne mislim na ličnu, na opštu stvarnost mislim?

B.Pekić: Ono što mogu na naročit način da izrazim od onoga što u njoj vidim i osećam, ili hoću da vidim i osećam. Tu, na žalost, nema kompromisa, sve da ga i želim. Ako se to nekome ne sviđa, utoliko gore po mene. Ali to, ma i trudio se, ne može izmeniti taj jedini način na koji je meni, kao čoveku i piscu, svaka stvarnost uopšte dostupna.

R. Bratić: A šta je sa onom ličnom, a prošlom?

B.Pekić: Na uspomene mislite? One su način da se živi dva puta. Prvi put glupo, drugi put pametno.

R. Bratić: Vi i Mirko Kovač stvorili ste nov rod u književnosti: Dnevnik … Nov u domaćoj savremenoj književnosti.

B.Pekić: Nemojte, Bratiću. Eno vam Dnevnika već u pećini Altamira. Dobar deo Biblije je Dnevnik …

R. Bratić: Nadam se da niste i nju pisali? Mislio sam na domaću književnost.

B.Pekić: Jesam, ali bolje da nisam.

R. Bratić: Napisali ste i “Vreme čuda”?

B.Pekić: Koje vam je sledeće pitanje?

R. Bratić: Dnevničke zabeleške pisca imale su najčešće prirodu intimnih ispovesti ili razmišljanja na tekuće teme … Vi ste nešto bitno u formi i sadržini Dnevnika promenili. Napravili ste od njega prozu. Sami ste u “Književnosti” rekli da niste odoleli iskušenju “da ga naročitom selekcijom formirate kao priču koja nešto znači”. Šta ta priča znači?

B.Pekić: “Priča” još nije završena i ja ne znam šta ona znači. To je jedna od mojih priča kojoj kraj nisam mogao napisati pre početka. Ona se i priča da bi se shvatila. Izvod u “Književnosti” selekcionirao sam u nadi da će joj naročiti izbor obezbediti i značenje.

Nisam uspeo, jer priča još nije našla poentu, a bez nje značenja nema. Ona još traži svrhu, kraj koji bi je opravdao i učinio vrednom pričanja, odnosno – življenja.

Za Mirka ste u pravu, naročito ako imate u vidu neuporedivu epizodu “Voda se popela do grla”. U objavljenim izvodima približavam se mestimično toj formuli jedino blagodareći selekciji. Štampani u celini, ispoljili bi svoj antiliteraran karakter.

Čak i ako bi se reklo da su dobro pisani, to ih još ne bi napravilo umetnošću u smislu “Vode koja se popela do grla”. Pogotovu ovo važi za poznije “Dnevnike” koji su snimani, ne pisani. Bez stilizirajućeg posredstva pera, ako niste retor, nemoguće je napraviti umetnost …

R. Bratić: Šta ste napravili?

B.Pekić: Misaoni protokol. Isto ono što na drugi način činim i u romanima.

R. Bratić: A šta mislite o “stvarnosti tuđine”, o životu pisca u tuđini? Ili za pisca nema tuđine?

B.Pekić: Kad je u pogrešnoj civilizaciji, čovek je uvek u tuđini. Svi mi živimo u nekoj tuđini. Ja, eto, živim u tuđoj.

Kako je doživljavam? Kao beskonačnu seriju prepreka (jezika, temperamenta, životnih shvatanja, odgoja, običaja, iskustva) koje uspešno savlađujem time što ih ne preskačem.

R. Bratić: Pa šta radite?

B.Pekić: Stojim u mestu, tamo gde sam sišao iz aviona 1971.

R. Bratić: Valjda ste za ovo vreme nešto i naučili?

B.Pekić: Jesam, Mnogo. Ali ne o njima. O nama.

R. Bratić: Šta vam najviše nedostaje?

B.Pekić: Prijatelji i sigurnost.

R. Bratić: Vi mi se baš i ne doimate kao nesiguran čovek?

B.Pekić: Treba da me posmatrate u metrou. Na pokretnim stepenicama uvek se manijački drzim uputstva i desne strane, ne iz načela, ili što poštujem red i znam da to olakšava promet, već što se plašim, što sam nesiguran, što sam, zapravo, siguran da na pravom mestu nisam ni tamo gde stojim, desno, a nekmoli kad bih još i levo stao.

U nekom beogradskom metrou, svakako bih se bar jednom zaboravio i stao levo, demonstrirajući time da znam kako sam među svojima, da sam na mestu, makar ono i ne bilo pravo.

R. Bratić: Zar vam ne nedostaje jezik?

B.Pekić: Ne. Ja znam srpski.

R. Bratić: Vaš život, koliko mi je poznato, jedna je burna i svetla književna biografija…

B.Pekić: Burna, svakako, koliko je, međutim, svetla … Ja je ne bih tako velikodušno opisao. Izraz “šućmurasta” više odgovara osećanjima s kojima na svoj život gledam. Ja sam Akvarijus, s drugim astrološkim znakom Blizanaca. Trebalo bi da živim sto godina ispred doba, a živim stotinu godina iza njega.

Stalan rat manihejskih načela dobra i zla, vere i sumnje, discipline i anarhije, pobune i pokornosti, slobode i dogme, samilosti i okrutnosti, smelosti i kukavičluka, umerenosti i preteranosti, meditacije i akcije, iracionalnosti i razuma, duha i tela …

R. Bratić: Pa kako s tim izlazite na kraj?

B.Pekić: Ne izlazim. Pravim se da izlazim, i tako se gura. Koliko će ta prinudna ravnoteža trajati, ne znam. U svakom slučaju, ako i pružam privid neke doslednosti, ona je skupo i teško plaćena.

R. Bratić: I sada, kad svoje detinjstvo gledate, možete li se prepoznati? Šta je uništeno ili izobličeno, a šta ostalo neizmenjeno?

B.Pekić: Ostale su uspomene i radoznalost. Sve ostalo je otišlo do đavola. Sad je u ogledalu nešto što sam bio ja pre nego što sam se, kako fino rekoste, izobličio. (Dopuštam da bi neki zagriženi marksistički sociolog rekao, i ne bez osnove, da sam onda bio izobličen. Predlažem kompromis. I onda sam bio, i sada sam, samo na dva načina.)

Do 1941 – s nešto preterivanja smeo bih reći i do 1944 – živeo sam pod staklenim izolatorom prosperiteta, bezbednosti i ljubavi, a klima u njemu nije prirodna. Za nekoliko je stepeni viša od one semiduvijalne spolja. (Godine 1943, prilikom jedne fudbalske utakmice u selu Bavanište, opsovao sam “švapsku, hitlerovsku mater” protivničkom igraču.

Držao sam da sam u okviru svojih prava, jer je fudbal bio moj. Zatvora me je spasao ugled mog oca kod mesnog komandanta, koji je bio njegov predratni policijski pisar. Pet godina kasnije, vrlo bih se prevario da sam iskustvo generalizovao. Ugled mog oca, koji je u međuvremenu porastao, samo mi je štetio.)

Niste za život bili pripremljeni, ali zauzvrat imate uspomene, od kojih, ako ste štedljivi, možete do kraja života živeti; imali ste izvesnu nevinost – stvarnu, iako pod okriljem laži; znali ste za bezbednost kojoj želite da se vratite; dobili ste uzor do kojega više nikada ne dopirete, ali koji vam pomaže da se orijentišete i podnesete izvesna iskušenja, koja bi vas bez tog uzora uništila.

Nevinost ste, dabome, izgubili ali ste znali kako izgleda; sreće je nestalo, ali ste je iskusili; sigurnosti više nemate, ali vam je poznato šta to znači imati je. A sve to vam niko ne može oduzeti. U tome je suštinski sreća srećnog detinjstva.

R. Bratić: I na kraju: recite čitaocima kakav ste vi čovek.

B.Pekić: Bože, Bratiću?

R. Bratić: Kako uspostavljate vezu između onoga što u knjigama kao princip gradite i onoga što kao čovek jeste?

B.Pekić: Život sam utrošio da izbegnem vezu između umetnosti i života, da nju oslobodim sebe, još više sebe – nje. Iako se ovakva pitanja postavljaju pre misionarima nego piscima, đavolski dobro ste pogodili moju muku.

Ja mislim da je sjajno (bar za mene) što se ne držim vlastitih ideja, jer moja borba protiv mesijanstva, mitologija i dogmatizma borba je, zapravo protiv samog sebe. Ja sam misionar, mirotvorac i dogmatik koji odbija sudbinu …

R. Bratić: A sudbina?

B.Pekić: Čeka.

http://www.borislavpekic.com/2008/03/vreme-rei-viii-deo.html