Ne možeš imati nešto što je
odavno otišlo – kaže sedi čovek.
Ali ja znam da se odlasci ne mere daljinom
ne mere vremenom.
Sve je tu na dlanu
kao i te mrvice kojima hranim ptice.
Budi pored mene na tren –
Ispričaću ti priču o odlascima
koji su uvek prisutnost.
O planinama dalekim na kojima se
može ostati zauvek utisnut
u nebo iznad njih.
O koracima koji ne odlaze i kad
su već daleko
i o slutnji da sam se nastanila
u očima odavno usnulim
a živim
da sve što nisam dala
sada uzimaju.
Možda samo da mi kažeš
gde su mi ptice nestale.
Jasna Đurđić
