Embahade (4)
Balugdžić kao stara fotografija
1
Državni poslovi su mnogo važniji od privatnog života. I u memoarima, ono što, pre svega, zanima čitaoca, jeste politička strana knjige koju je prošlost na hartiji ispisala, svojim koštunjavim, mrtvačkim rukama. Ipak, u ovoj mojoj knjizi, ja ću pomešati uspomene o javnom radu Balugdžića, i njegovom privatnom životu, iz prostog razloga, što je i to važno, kad je reč o jednom kapućehaji.
Ono što je prošlo, nema smisla, to jest, posle pedeset godina, ni državni poslovi istorijskih ličnosti, ni političke senzacije u vezi sa njima, često nisu od većeg interesa. I najveći vojnik prošlosti, postaje kao one fotografije starih generala, koje se čuvaju po francuskim, provincijskim, varošicama.
Posle svega što se dogodilo u Evropi, za poslednjih pedeset godina, ni najveći diplomata, iz doba prvog svetskog rata, ne odskače među fotografijama naših, bivših tetaka i strina.
Nema smisla.
2
Diplomatska uniforma tih vremena, sa crnim bikornima, kao u admirala, i sa frakom izvezenim zlatnim granama, sama po sebi seća na uniformu pogrebnih preduzeća.
Ipak sam se rešio, da, pre nego što pređem na opis rada Balugdžića, u Berlinu, opišem prvo privatnog čoveka. Jer, kad je u pitanju ambasador jedne zemlje na strani, jedno ne ide bez drugog.
Čovek, sa svim svojim tajnama, kad je reč, i pitanje, o portretu diplomata, spada, i te kako, u okvir ovakvih memoara. Čitalac će zato, pre nego što dobije podatke o političkoj istoriji Balugdžića u Berlinu, – u pomenuto doba, – dobiti Baluga, kao iz fotografskog aparata. Tek će tako biti razumljivo ono što dolazi posle toga. I još mnogo štošta.
Nekome će se učiniti mnogo ono, što kažem iz privatnog, Balugovog, života. Drugi će, možda, reći, da još ne bi trebalo govoriti o državnim poslovima u ono doba.
Toute verité n’est pas bonne á dre.
Ja, međutim, smatram, da je naša diplomatija i njen rad, za poslednjih pedeset godina, i te kako, tema, za pisca.
Čitalac međutim, treba da zna i to, da NI JA NE KAŽEM sve! Gola istina o toj prošlosti bila bi tako gola i strašna, da moja knjiga ne bi mogla da se čita. NITI DA SE ŠTAMPA!
3
Kad sam ja došao kod njega, za attachéa, Balugu je bilo skoro šezdeset godina. On je bio rođen 15. februara 1868.
Ja sam Balugdžića znao i pre Berlina, a viđao sam ga i posle svog odlaska iz Berlina. Da odmah dodam: ostali smo do kraja u dobrim odnosima.
Bio je to čovek srednjeg rasta, pogurenih pleća, jakih nogu, punačak, ali laka koraka. Imao je lepe, jako bele, ruke. Njegov drug iz detinjstva, Slobodan Jovanović, – tvrdio je, da su, Balug i Pašić, JERMENSKOG porekla.
Lice u Balugdžića bilo je boje bledih ruža, oči smeđe, a brada duga i seda. Zenice u Baluga bile su treptave, pod gustim obrvama starog ženskara. Kad bi se smejao, počeo bi da žmirka. Onako kako turski paša žmirka.
Smeh je u Baluga bio čest, kao i tuga. Smeh bi se u njega prekidao naglo, nekim tužnim izrazom lica. Imao je običaj da, tada, kaže, tiho “jeste”, pa da skrsti ruke i ućuti.
Balug se činio blage naravi, a bio je prijatna glasa. Bio je govorljiv i voleo je da ćereta. Kao svi ljudi koji su videli mnogo štošta u životu, i doživeli svakojaka čuda, i Balug je voleo da se, o prošlosti, priča. Živeo je, tako reći, u uspomenama. Voleo je i da se ispoveda, odmah, i nije krio ništa.
U njemu je bilo nečeg od Turgenjeva, hoću da kažem Ruđina.
Balug je naš jezik govorio brzo, tako brzo, da se činilo, katkad, da muca. Tako je govorio i nemački. Još brže je govorio francuski, i, ne bez akcenta. Jezike te je znao dobro, ali je, zbog te brzine, ispalo, kao da govori neki trgovac iz Damaska. Da li je govorio ruski ne znam, ali je kupovao novine iz Moskve, svaki dan.
Oko svog, starog i mladog lica, rumenog kao ruže iz Širasa, Balug je nosio dugu kosu, koja je bila seda i duga kao u Turgenjeva. Veli: nije Turgenjeva, nego Karla Marksa. Velim: nije Marksa, nego Lem Edima!
Balug se smejao na insinuaciju Jovanovićevu, da je jermenskog porekla. Veli: Slobodan navija na to, da mi je ime, poreklom, Balugdžijan. To nije istina. Moji stari su se zvali Balugdžije, Balugdžići, a ime nam je turski nadimak, i znači “ribar”. Slobodan, veli, ima pravo, – ali za Pašića.
Bilo kako bilo, tek taj stari gospodin, od prvog trenutka, imao je u sebi mnogo orijentalnog, u crtama lica, u treptanju zenica, u lepoti ruku, u načinu pričanja, i melanholiji, koja ga nije napuštala.
Nečeg orijentalnog bilo je i u njegovom ukusu, što se tiče žena. U njegovoj blagosti, u mirnom podnošenju nesreća, u želji da ugosti, da udeli, da potroši. Istočnjak je bio Balug i u tome, da je u veselom društvu tražio zaborava od briga i sveta. Zato se katkad činilo, da je fatalist i da mu nije stalo do uspeha, da živi kao u snu gde je sve praznina. Činilo se, da su za njega i državni poslovi samo jedna igra, – ali bi se zatim prenuo, kao da zna šta hoće, i bacio se na posao, lukav, podmukao, i prepreden.
Balug je bio lep čovek i sa šezdeset godina, a u mladosti bio je, kao i Pašić, prava lepota. Ljuba Živković, predsednik Radikalskog kluba, – koji inače nije mario Baluga, – pričao mi je, da su se žene okretale u Beogradu za Balugom. U ono patrijarhalno doba!
Kad sam to ispričao Balugu, on je vratio kompliment za Ljubu, i ispričao mi je, kako je Ljuba, usred bela dana, iskočio, kroz prozor, u gaćama, iz stana jedne gospođe u Beogradu, da bi se spasao od muža. Ljuba Živković bio je napisao, o kralju Milanu, pamflet “DEMON SRBIJE”, a Balugdžić čuveni članak “RUŠITE DVOR”. Njih dvojica su bili konkurencija.
Ja sam od Baluga tražio nekoliko puta da mi protumači razloge svog republikanstva (?) ozbiljno, ali je on uvek skretao, pri tome, na te priče iz starog Beograda, kao iz Dekamerona. Veli, takva su to bila vremena. Spavalo se na patosu, po turski, na ćilimovima i jastucima, koji su se prostirali u jedan ugao s večera, a nalazili, ujutru, čak u drugom uglu soba. Zašto? E, to veli, nek mi protumači Blaža!
Blaža Barlovac, rođak kralja, bio mu je dodeljen za šefa Reparacione komisije u Berlinu. Čitalac bi sad trebalo da zna kakav je bio Blaža. A posle takvih uspomena, Balug bi se opet vraćao na kralja Milana i na svoje tirade protiv radikala. Stvar bi ispala, opet, neozbiijna.
4
Balugdžić je bio čist i dugo se, ujutro, kupao i pirkao. Nosio se vrlo lepo; što ne znači da se odevao upadljivo. Nosio je samo tamna odela, laka i zimi, uvek istih boja i istog kroja. I zimi je išao bez teškog, zimskog, kaputa.
To ne znači da je bio angloman, kao Pižon (Jovan Jovanović, poslanik u Beču), koji je nosio dukser, ispod prsluka, da bi mogao da ide, i zimi, u Beogradu bez kaputa. Znači prosto da je Balug podnosio sneg i zimu kao neki sneško. Voleo je da se vraća kući, u zoru, i zimi, pešice i bez šešira.
Kad bi ga tako srela, u noći, gospođica Putkamer, dopisnik berlinskih modnih i diplomatskih listova, kliktala bi od zadovoljstva i upozoravala me, kako je to lep čovek.
Balug je, kao i Španci, uživao u lepoj obući, koja se čisti, i glača, i cakli, po nekoliko puta na dan. To je bio naučio, veli, od Dragice Jankovića, svog naslednika na položaju ministra dvora, koji je bio čuven sa lepih cipela, i čarapa, uvek crnih. Janković je, veli, tu modu bio doneo iz Španije, gde ljudi smatraju da čovek počinje, kod čistih cipela. Ne valja jedino što je uz te lepe i lake cipele, doneo i ženu, Španjurku, koja je krupna, i koju sad zove: “Maca”.
Balug je bio najlepši u večernjem odelu, velikog sveta (takozvanog velikog sveta). Frak je na njemu stojao kao da su mu svi dedovi, – ajvardžije u Đerdapu, izlazili iz čamaca, u fraku. Međutim, – izuzev samo našeg poslanika u Rimu, Boška Hristića, – niko nije bio bojažljiviji od Baluga, u “velikom” društvu.
Ja sam to spomenuo zato, što su Beč i Pešta, nekad o našim diplomatama, širili famu, da se odevaju kao kod valova, a da se diplomat, dobro obučen, video samo među Austrijancima, koji su dali one suklate: grofa Berhtolda, grofa Forgača, i konzula Prohasku. Međutim, naš poslanik u Berlinu nije očaravao samo onu šašavu, gospođicu Putkamer, nego je privlačio pogled svih ljudi i žena u Berlinu. Njegova seda glava, njegove oči treptave kao zvezde, činili su ga uvek interesantnom pojavom, pri svakom prijemu. Nije doterao bio jedino do, chapeau claque. Mrzeo je tu vrstu večernjih šešira i nije hteo da ga stavi na glavu, nikada.
Zanimljivo je da su, među strancima, ne baš plemenitih crta lica, naši poslanici bili najlepši, baš kad su bili “iz naroda”. Pored Pašića, i Vesnić, i mnogi drugi, bili su upadljivo lepe pojave, bar prema pojmovima onog doba. Engleskom kralju se, na primer, išlo, i u naše vreme, u odelu aristokrata, iz vremena pre francuske revolucije. Ma šta se inače o toj trojici mislilo, najlepše pojave na tim, dvorskim prijemima, najlepši muškarci, bila su tri naša čoveka.
Naš narod nije opevao samo Miloša i Marka, i momče Bugarče, nego i lepotu Kajice vojvode, I njegovog odela. Tek posle prvog svetskog rata, među našim diplomatama, parizlijama, pojavilo se nekoliko mufljuza, makroa, sa prslucima boje božurova, a na nogama sa belim tozlucima.
5
Balugdžić je bio skroman, u Berlinu, po odevanju, među diplomatama, a omiljen, zbog svoje veselosti, koja je, na žalost, katkad, bila šarlatanska. On je smatrao, da je zemlja, koju predstavlja, mala, siromašna, pa je hteo da je predstavlja skromno, osedeo i veseo. Bio je poznat po ogromnim napojnicima i kolege su ga smatrale, za neku vrstu turskog paše, sa Balkana. Bojažljiv je, Balugdžić bio, samo kad je valjalo ući, naočigled tog, takozvanog, velikog, sveta, u neku osvetljenu, svečanu, dvoranu, punu stranaca. U malim salonima, među kolegama, Balug je bio prijatan, pomalo brbljiv, ali pametan, veseo. Na stepenicama velikih palata, međutim, snuždio bi se i srce bi mu se steglo. Pati, kaže, od visokog pritiska. Krio bi se u takvim prilikama. U smešnom, velikom, svetu, diplomata, svaki pazi da sedne na svoje mesto. Balug je bežao i od onog koje mu pripada. Prilikom posete rumunskog ministra spoljnih poslova, u Berlinu, ja sam bio dobio mesto, za vreme sednice Reichstaga, u prizemlju Reichstaga. Gledao sam Balugdžića, u diplomatskoj loži, kako ga guraju, da sedne u fotelju prvog reda, gde mu je bilo mesto.
Prilikom raznih svečanosti, osim toga, sirotog mog kapućehaju, mučio je i jedan, naročiti, strah, za koji smo znali samo mi, koji smo bili oko njega. Strah, da se ne pojavi njegova metresa. Ona je pokušavala da se utrpa, u svako društvo, pored njega. Da se pokazuje i pri svečanostima. Kad bi se negde otvorila vrata, Balug je znao, da to može biti i ona.
Svečanost bi mu presela.
6
Stari moj Balug bi se, katkad, – tako mi reče, – sećao, u tom svetu, naših siromašnih, malih, kućica, i svog porekla. Među frakovima, to jest ambasadorima, kao među velikim jahtama, on je, kao čamdžija iz Đerdapa, ostavljen samom sebi, morao da vesla.
Nije hteo ni da obuče uniformu diplomata.
Ona mu u Berlinu, uostalom, nije ni trebala, jer je Nemačka Republika, po ugledu na Ameriku, bila ukinula tu uniformu. Balug je nosio na glavi crn, veliki, šešir socijalista, iz XIX veka. I kad je išao kod prezidenta Hindenburga. Uzalud sam mu govorio, da to, već davno, nije više šešir socijalista, nego slikara, i glumaca u Italiji, u putujućim pozorištima. Balug je, siromah, hteo da sačuva taj šešir na glavi, do groba.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
