Grožđe na vrbi

Strašne su mase ako ih vode loše vođe
Euripid

Ro­di­le su odav­no na­še tu­žne vr­be. I ove mo­rav­ske i one mo­rač­ke. Na­še tu­žne po­sva­đa­ne se­stri­ce… Dok je puk če­kao da na vr­bi ro­di gro­žđe, bje­še ne­ka­ko sno­šlji­vo, po­ne­kad idi­lič­no, ap­surd­no i per­spek­tiv­no u isti mah. No­stal­gič­ni uz­dah iz­ma­mi taj pra­dav­ni pa­sto­ral­ni pri­zor: gle­da­li smo u tu­žnu vr­bu i če­ka­li slat­ki grozd. Što bi ti­to­i­sti re­kli: sta­ra do­bra vre­me­na…
Gro­žđe je ro­di­lo, tu­žne vr­be se još vi­še ras­tu­ži­le, vo­de pro­ti­ču mut­nom Mo­ra­vom, po­br­ka­nom Mo­ra­čom. Gro­zdo­vi na vr­bo­vim gra­na­ma, ki­se­lo raj­sko vo­će ko­je ne že­li ni­ko da pro­ba…
I na­še lo­še vo­đe iz­gu­bi­le su moć go­vo­ra. Nji­ho­vi la­žlji­vi pro­mu­ca­ji po­sta­li su na­ši raz­voj­ni pro­gra­mi u ko­je ne vje­ru­ju ni nji­ho­vi vjer­ni­ci. I psi ču­va­ri po­la­ko na­pu­šta­ju iz­gu­blje­na bi­rač­ka sta­da. Ču­je se u od­je­ku sa­mo svi­ra­li­ca ćo­ra­vo­ga pa­sti­ra ko­ji u sop­stve­nom mra­ku tra­ži iz­laz iz pri­vat­nog mr­či­li­šta…
Tu­žne vr­be na tu­žnim ri­je­ka­ma i tu­žno gro­žđe ko­je je na tu­žnim vr­ba­ma tu­žno ro­di­lo. Stra­šno pri­ka­za­ni­je na­še je­zi­vo li­je­pe idi­le. Oni što su ne­ka­da če­ka­li vr­bo­vo gro­žđe za­vi­de oni­ma što ga be­ru i pro­da­ju na ma­lom bu­vlja­ku za ve­li­ke pa­re. Pro­da­ju ono što ne po­sto­ji oni­ma ko­jih ne­ma. Tvr­de pa­zar na pa­za­ri­štu mi­mo pra­vi­la pa­zar­nog da­na. Cvje­ta tr­go­vi­na kao ono­mad pred je­ru­sa­lim­skim hra­mom…
Sli­je­po sta­do, re­kao bi onaj ve­li­ki še­šir­dži­ja sa Gvo­zda, vo­li da ga ne­ko vo­di, pa bio to i sli­je­pac. Pre­pu­šta­nje si­gu­r­nom bes­pu­ću je je­di­no za­do­volj­stvo i na­sla­da onih ko­ji su če­ka­li i do­če­ka­li da na vr­bi ro­di gro­žđe. Što su tra­ži­li – to su i do­bi­li i sa­da se do­bi­tak sla­vi na sva­kom mje­stu pot­pu­nog po­ra­za…
Sre­ća je što lje­to, ipak, do­la­zi. Pod sun­ča­nim sla­pom gro­žđe na vr­bi ubr­za­no zri. Sva­ki grozd kao vi­men­ce oti­če sna­gom i slat­ko­ćom. Ljet­nje si­ro­tinj­ske ba­ha­na­li­je olak­ša­će te­žač­ki ži­vot. Stra­šan je, re­če­no je još u sta­roj Ati­ni i pra­sta­rom Ti­to­gra­du, sva­ki dan bez pi­jan­stva. Iz­gu­bljen je sva­ki dan u va­ro­ši­ma na­šim bez gu­sto­ga vi­na od gro­žđa sa vr­bo­vih gra­na. Rod­ne su na­še go­di­ne, bla­go­slo­ve­ne su na­še vo­đe…
Sr­bi­ji­ca i Go­ri­ca Cr­na ga­lo­pi­ra­ju mah­ni­to na le­đi­ma po­mah­ni­ta­log pu­ža. I tek što ni­je­smo sti­gli, a ni­ka­ko da stig­ne­mo. A gdje će­mo sti­ći, zna­ju sa­mo oni što ni­ka­da ne sti­žu ta­mo gdje su kre­nu­li. Va­žan je raz­voj­ni put, ni­je va­žno pu­to­va­nje. I ri­kver­com se po­ne­kad do­đe do za­slu­že­nog ci­lja…
NA­TO-ar­ma­da sa­mo što ni­je uplo­vi­la u zje­ni­cu gor­sko­ga oka. Nji­ho­vi ra­za­ra­či i no­sa­či ve­li­čan­stve­nog ga­za pri­sta­ju u du­bo­ke pli­ća­ke evro­a­tlant­ske bu­duć­no­sti. Lju­di-ža­be ni­ču ta­mo gdje su po­si­ja­ni. Uj­ka Sem sa­mo što ni­je pro­bao mon­te­ne­grin­ske pri­ga­ni­ce za­smo­če­ne dur­mi­tor­skim sko­ru­pom, pri­smo­če­ne ko­la­šin­skom ci­cva­rom. Pred­i­gra je naj­te­ža, sve osta­lo je baj­ka za od­ra­sle…
I Sr­bi­ji­ca če­ka spu­šte­nih pan­ta­lo­ni­ca. A ne zna ko­ga če­ka, ni zbog če­ga je raz­ga­će­na u po­ku­ša­ju da mo­rav­skim šilj­ka­ni­ma od­i­gra šu­ma­dij­sko kol­ce u rit­mu beč­kog val­ce­ra. Uz fran­cu­ski ko­njak pri­sma­če se slav­ska po­ga­ča. Svi­je­ća u ži­tu ko­pr­ca se kao u ži­vom bla­tu. Gar­gan­tua i Pan­ta­gru­el is­pro­si­li su, kan­da, Sr­bi­ji­cu lje­po­ti­cu…
Valj­da smo ma­le­ni, a sa mal­ci­ma ta­ko i mo­ra da bu­de. Ko­ra­blji­com je, avaj, naj­te­že kor­mi­la­ri­ti. Uosta­lom, sva­ko mo­že da dr­ži kor­mi­lo ako je mo­re mir­no. A na­še ma­ju­šno mo­re i na­ša Ve­li­ka Mo­ra­va su­vi­še su ma­lec­ni pre­ma nji­ho­vim ve­e­e­e­e­li­kim tam­nim du­bi­na­ma…
Po­su­sta­li slu­đe­ni Mi­la­šin je ko­nač­no ute­kao od ru­skog me­đe­da, pra­vo u če­ljust mir­no­dop­skog jen­ki-ban­di­ti­zma. Pret­hod­no je po­spre­mio i ku­ći­cu i avli­ji­cu. Uglan­cao pro­zor­či­će i par­ket, po­ba­cao sta­ru­di­ju. Sre­dio sve, ka­ko va­lja i tre­bu­je. Od ma­log blud­nog br­lo­ga na­či­nio evro­a­tlan­sku če­ka­o­ni­cu i Go­dou po­že­lio do­bro­do­šli­cu. Me­đu po­ba­ca­nom sta­ru­di­jom na­šlo se i po­ne­što nje­go­vo i sve na­še, ali ko u no­voj dr­ža­vi­ci ma­ri za sta­re stva­ri… Bi­tan je ši­šnjar­ski do­bi­tak ko­ji se ko­ti na na­šem gu­bit­ku…
Alek­san­dar Ve­li­ki, na­pra­sno sma­njen po­sli­je ve­e­e­e­e­li­ke po­bje­de, još do­ka­zu­je oni­ma ko­ji su ga iza­bra­li da je iza­bran. Oni­ma ko­ji ga ni­je­su bi­ra­li ne do­ka­zu­je ni­šta. I oni su, valj­da, u onom in­ven­ta­ru, na de­po­ni­ji. Shva­tio je Ve­e­e­e­li­ki Aca da sa­mo pra­zan brod mo­že sreć­no uplo­vi­ti u pra­znu lu­ku. Sve osim pra­zni­ne po­sta­lo je pre­te­ško za srp­sku be­lu la­đu… Pra­zna gla­vi­ca i pu­na ču­tu­ri­ca su je­di­ni do­zvo­lje­ni ba­gaž za sreć­no pu­to­va­nje sa tu­žnim kra­jem…
Ot­pri­li­ke ta­ko. Ot­pri­li­ke: dža­ba je ra­đa­lo gro­žđe na tu­žnim vr­ba­ma. Ne­ki­ma je ki­se­lo, mno­gi­ma je vi­so­ko. Vr­be ni­je­su kri­ve. Ni­je kri­vo ni gro­žđe. Kri­vi su oni ko­ji sto­je pra­vo na kri­voj stra­ni.