već neko vreme, Hana, sve manje remetiš
sinkopama harmoniju kardiograma.
ali opet treperi, kada se setim kako si samo
talasala bokovima i prste provlačila kroz kosu, ej.
kako si se samo odevala a ja odolevao toj vrtoglavici.
kako su se opiljci inja utiskivali u vitraže kasne jeseni
i u jasni monogram: Hana… kaligrafijom tajnih pisama…
dok sam strahovao da će proći život bez našeg susreta.
a, nema smrti, Hana…
postoji samo hologramska projekcija zaustavljene materije.
postoje regenerativni džepovi univerzuma.
i postoji samo žal da bi čekanje moglo da potraje.
jer, nisu nikada, Hana, hangari mraka bili otmena
šetališta za tvoje, kristalima optočene cipelice.
upaliću baklju, Hana, u ujedinjenom kraljevstvu
tvoga i moga sna. prelamanjem sunca u tvojim očima.
i, u poverenju, kad sve ove igre prođu:
napraviću prevrat i oteću ti to žezlo nepokornosti.
i tako će te, svrgnutu, razoružati poljupcem u vrat,
da će trajni nastati razdor u tvom aristokratskom
srcu.
Toni Perdić
