Istovremeno sa tim ponovnim saznanjem kroz moj unutrašnji život prošao je oštar bol, smrtno gorak, on me je nagrđenim, razdornim osećanjima mučio i ranjavao dugo, časovima, sve dok nisam postao kao neko bespomoćno, preplašeno dete. Spopalo me je jecanje, jecanje bez suza, neiskazivo gorko, grčevito i očajno.
Noć je prošla. Znam da se još jedna tako užasna nikada ne može ponoviti. Više ne osećam nikakvu bol, samo nekakvu lenu malaksalost i neko osećanje umorno, zagonetno, nesigurno bolno, kao da mi je u unutrašnjosti nešto ispalo, neki živac pokidan, neki začetak se razbio. A ja verujem- ne, ne ..Pa ipak: ne verujem, ja osećam, znam sa nepromenljivom izvjesnošću – to je moja mladost, to je moja nada, to je ono moje najbolje, i najsvetije, čije pokidane vreže osjećam u sebi kao nešto tuđe, što smeta. Jesen.
